Odnos između rada i kapitala: Radnici su ugroženi preteranim zahtevima za produktivnošću

Odnos između rada i kapitala: Rad ima suštinsku prednost u odnosu na kapital. „Ovaj princip zadire direktno u sam proces proizvodnje, gde se rad uvek javlja kao primarni neposredni uzrok, dok „kapital“, kao skup sredstava za proizvodnju, ostaje samo instrument ili instrumentalni uzrok. Ovo načelo sadrži očiglednu istinu koja proizlazi iz celokupnog istorijskog iskustva čoveka“. Ono je „deo trajne baštine učenja Crkve“.

Alegorija dobre vlasti: Freska na zidu Gradske opštine Sijena, autor Ambrođo Lorenceti (1338-1339)

Alegorija je nastala personifikovanjem biblijskog lika, Mudrosti (Sapientia) – gore levo – predstavljene kao okrunjena žena koja drži veliku vagu. Vaga zauzima prostor s obe njene strane, a u savršenoj ravnoteži, na dva tasa, vide se likovi koji predstavljaju distributivnu i komutativnu pravednost; u sredini, između njih, nalazi se veliki, prekrasno odeveni lik Pravde. Iznad nje piše: Diligite justitiam qui judicatis terram (Ljubite pravednost, vi sudije zemaljske) – što je početna rečenica Knjige Mudrosti, napisana kao opomena Opštinskom veću koje se sastajalo u toj dvorani. Ispod lika Pravde vidi se još jedan ženski lik koji na kolenima drži rende (kojim treba da se izjednače častoljubivi), na kojem je napisana reč Concordia. Smisao ovih likova, koji se nalaze jedan iznad drugog, jasan je: od Mudrosti Božije proističe ljudska Pravda u svim svojim oblicima, a od Pravde izlazi Sloga ili sklad u životu grada. Od lika Sloge kreće povorka građana različitih društvenih rangova (što svedoče različite vrste njihove odeće): trgovci i predstavnici pojedinih profesija, jedan sveštenik, vojnik, plemići, javni funkcioneri. Oni se kreću prema uzdignutom podijumu na kojem sedi sedam osoba, od kojih su šest žene, iznad kojih su napisana njihova imena: to su vrline – Pax, Fortitudo, Prudentia, Magnanimitas, Temperantia i Justitia.

U sredini se nalazi dostojanstveni starac sa žezlom u desnoj ruci koji predstavlja Opštinu Sijenu, a iznad njegove glave vide se tradicionalni likovi teoloških vrlina: Fides, Caritas, Spes.

Čitajući alegoriju u suprotnom smeru, primećuje se da napredak, radničko, obrtničko i vaspitno delovanje – prikazano na susednom zidu iste dvorane, na Lorencetijevoj fresci koja opisuje Učinke dobre vlasti – jesu zreli plodovi građanskog života kojim upravljaju skladno negovane vrline građana: Sloga, koja proističe iz Pravde, koju su izabrali oni koji vladaju i koju neposredno crpe iz Božije Mudrosti.

Naslikane u sedištu vlasti, gde je nekada bila slobodna republika, ove freske izražavaju tipično hrišćanski pogled na svet, u kojem spoljašnji poredak proističe iz unutrašnjeg, koji čovek dobija na dar, ali ga isto tako mora odgovorno izabrati. Na ovim slikama otkriva se duhovna transparentnost i društvena konkretnost mislilaca onoga doba, njihova pouzdana vera u Boga, načelo svake istine i svakog oblika života i društvene organizacije.

Između rada i kapitala mora postojati komplementarnost. Sama suština logike proizvodnog procesa ukazuje na neophodnost njihovog uzajamnog prožimanja, kao i na neodložnu potrebu da se stvore takvi ekonomski sistemi u kojima bi antinomija između rada i kapitala bila prevaziđena. U vremenima u kojima su, unutar manje složenog ekonomskog sistema, „kapital“ i „plaćeni rad“ označavali s određenom preciznošću ne samo dva proizvodna faktora već i prvenstveno dve određene društvene klase, Crkva je tvrdila da su oboje po sebi legitimni: „ne može kapital postojati bez rada, niti rad bez kapitala“. To je istina koja važi i u današnje vreme, jer je „sasvim neispravno pripisati bilo samom kapitalu bilo samom radu ono što se dobija njihovim zajedničkim delovanjem; i sasvim je nepravedno da jedan prisvaja za sebe sav učinak, poričući efikasnost onog drugog“.
U razmatranju odnosa između rada i kapitala, pre svega pred impozantnim preobražajima kroz koje oni prolaze u naše doba, mora se smatrati da je „glavni resurs“ i „odlučujući faktor“ u rukama čoveka sam čovek, i da „integralni razvoj ljudske ličnosti na polju rada ne protivreči, već podstiče veću produktivnost i efikasnost samog rada“. Svet rada, naime, sve više otkriva da se vrednost „ljudskog kapitala“ izražava kroz znanje radnika, njihovu spremnost da grade odnose, kroz stvaralaštvo, preduzimljivost, sposobnost da se savesno suoče s novinama, da rade zajedno i streme zajedničkim ciljevima. Radi se o izrazito ličnim sposobnostima, koje pripadaju subjektu rada pre negoli objektivnim, tehničkim i operativnim aspektima samog rada. Sve ovo donosi novu perspektivu u odnosima između rada i kapitala: može se tvrditi da, suprotno onome što se dešavalo u staroj organizaciji rada gde je subjekt izjednačavan s objektom, s mašinom, u današnje vreme subjektivna dimenzija rada teži da postane presudnija i važnija od one objektivne.
Odnos između rada i kapitala sadrži često elemente sukobljavanja, koje dobija novi karakter menjanjem socijalnog i ekonomskog konteksta. Do juče je sukob između kapitala i rada bio prvenstveno izazvan „činjenicom da su radnici svoju snagu stavljali na raspolaganje grupi preduzetnika, koji su, vođeni principom maksimalnog proizvodnog profita, pokušavali da utvrde najnižu moguću platu za rad koji su ti radnici obavljali“. Danas ovaj sukob poprima nove vidove koji možda čak i više zabrinjavaju: napredak nauke i tehnike i internacionalizaciju tržišta, sami po sebi izvor razvoja i progresa, izlažu radnike riziku da postanu predmet eksploatacije od strane ekonomske mašinerije i preteranog zahteva za produktivnošću.
Ne sme se pogrešno smatrati da je proces prevazilaženja zavisnosti rada od materije u stanju sam po sebi da prevaziđe i otuđivanje u procesu rada i otuđenja od samog rada. To se ne odnosi samo na brojne prekide u kontinuitetu radnog odnosa, zatim rad na crno, rad maloletnika, nedovoljno plaćeni rad, izrabljivani rad, koji i dalje postoje, već i na nove, profinjenije oblike iskorišćavanja rada. To su: eksploatacija novih zanimanja, preterani rad, karijera koja često oduzima vreme od drugih, podjednako neophodnih dimenzija svojstvenih čoveku i njegovoj prirodi. Tu spadaju i preterana fleksibilnost radnog vremena koja čini nestabilnim, a ponekad i nemogućim život u porodici, te modularnost rada koja rizikuje da ima teške posledice po jedinstveno shvatanje sopstvene egzistencije, kao i na stabilnost odnosa u porodici. Ako je čovek otuđen i kad zameni pojmove sredstava i cilja, čak i u novom kontekstu nematerijalnog rada, koji je lak i pre u službi kvaliteta nego kvantiteta, mogu nastati osnove za otuđenje „u zavisnosti od toga kako raste (…) učešće (čovek) u istinskoj zajednici solidarnosti, ili pak raste njegova izolacija unutar čitavog spleta odnosa u kojima vlada ogorčeno suparništvo i međusobno udaljavanje“.
Odnos između rada i kapitala može se izraziti i kroz sudelovanje radnika u vlasništvu, u njegovom upravljanju, u njegovim plodovima. Upravo ovu potrebu, isuviše često zapostavljanu, potrebno je vrednovati na najbolji mogući način. „Svako, na osnovu svog rada, treba da ima puno pravo da u isto vreme sebe smatra i ‘suvlasnikom’ velikog polja rada, na kome se angažuje zajedno sa svima. Jedan od puteva ka dostizanju tog cilja može biti onaj na kome će se, koliko je to moguće, rad udružiti s vlasništvom nad kapitalom i na kome će se stvoriti bogat spektar posrednih tela sa zadatkom ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih ciljeva. Biće to tela koja će uživati stvarnu autonomiju u odnosu na javne vlasti, koja će slediti svoje specifične ciljeve u odnosima lojalne uzajamne saradnje, shodno potrebama opšteg dobra, i koja će po obliku i suštini predstavljati jednu živu zajednicu. Pojedini članovi tih tela biće poštovani i tretirani kao ličnosti, i podsticani da uzmu aktivno učešće u njihovom životu“. Nova organizacija rada, u kojoj je znanje važnije od samog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, na konkretan način potvrđuje da je rad, zbog svog subjektivnog karaktera, osnov za učešće. Potrebno je to imati na umu da bi se ocenio ispravan položaj rada u procesu proizvodnje, kao i da bi se pronašli načini za učešće primereni subjektivnom karakteru rada u konkretnim situacijama koje mogu biti specifične i različite.
Učiteljstvo za društvena pitanja Crkve razlikuje rad i kapital, i u vezi s institucijom privatne svojine, pravom na nju i njenom upotrebom. Pravo na privatno vlasništvo podređeno je načelu univerzalne namene dobara i ne sme da sprečava rad i razvoj drugih. Vlasništvo, koje se stiče prvenstveno radom, mora da služi radu. To naročito važi za posedovanje proizvodnih sredstava, ali se ovo načelo tiče i dobara koja spadaju u domen finansija, tehnike, intelektualne i lične svojine. Sredstva za proizvodnju „ne mogu se posedovati protiv rada, a ne mogu se ni posedovati radi posedovanja“. Njihovo posedovanje postaje legitimno onda kada se vlasništvo „ne vrednuje ili služi da spreči rad drugih, kako bi se ostvarila dobit koja ne nastaje globalnom ekspanzijom rada i društvenih bogatstava, već njihovim gušenjem, nezakonitom eksploatacijom, špekulacijom ili razbijanjem solidarnosti u svetu rada“.
Privatno i javno vlasništvo kao i različiti mehanizmi ekonomskog sistema moraju biti pripremljeni za ekonomiju u službi čoveka, i to na način kojim će doprineti ostvarivanju principa univerzalne namene dobara. U toj perspektivi postaje relevantno pitanje vezano za vlasništvo i upotrebu novih tehnologija i saznanja, koje u naše vreme čine još jedan poseban oblik vlasništva, ništa manje važan od vlasništva nad zemljom ili nad kapitalom. Takvi resursi, kao i sva ostala dobra, imaju univerzalnu namenu: i njih treba uključiti u kontekst pravnih normi i socijalnih pravila koja garantuju njihovu upotrebu u duhu pravde, nepristrasnosti i poštovanja prava čoveka. Nova znanja i tehnologije, zahvaljujući svojim ogromnim potencijalima, mogu dati odlučujući doprinos ostvarivanju socijalnog napretka, ali rizikuju da postanu izvor nezaposlenosti i da prodube jaz između razvijenih i nerazvijenih područja ukoliko ostaju koncentrisani u najbogatijim zemljama ili u rukama ograničenih grupa na vlasti.
Odmor u neradne dane je pravo čoveka. Bog „svrši do sedmoga dana djela svoja, koja učini“ (1. Moj 2,2). I ljudi, stvoreni po Božijem liku, moraju da imaju dovoljno odmora i slobodnog vremena kako bi mogli da neguju svoj porodični, kulturni, društveni i verski život. Tome doprinosi ustanovljavanje Gospodnjeg dana. U nedelju, i u druge zapovedne blagdane, vernici moraju da se uzdržavaju od „rada i aktivnosti koje sprečavaju iskazivanje poštovanja Bogu, radovanje svojstveno Gospodnjem danu, činjenje milosrdnih dela i neophodno opuštanje uma i tela“. Porodične potrebe ili društveno korisna dela mogu biti opravdan razlog zbog kojih čovek može da se odrekne nedeljnog odmora, ali ne smeju da stvore navike štetne po veru, porodični život i zdravlje.
Nedelja je dan koji treba svetkovati milosrdnim delima, posvećujući pažnju porodici i rodbini, kao i bolesnima, nemoćnima, starijima. Ne smeju se zaboraviti ni ona „braća koja imaju iste potrebe i ista prava, a zbog siromaštva i bede ne mogu sebi da priušte odmor“. Osim toga, to je vreme zgodno za razmišljanje, tišinu, učenje, odnosno za ono što pospešuje unutrašnji i hrišćanski život. I na ovaj dan, vernici se moraju isticati svojom umerenošću, izbegavajući bilo kakve ispade i nasilje koji često prate masovne zabave. Gospodnji dan mora uvek da bude doživljen kao dan oslobađanja, koji podstiče da se učestvuje u „svečanom saboru Crkve prvorodnih, zapisanih u nebesima“ (Jev 12, 22-23), i anticipira svetkovanje konačnog Vaskrsa u slavi nebesa.
Javne vlasti imaju dužnost da budno paze kako građanima ne bi bilo oduzeto, zarad ekonomske produktivnosti, ono vreme koje je namenjeno odmoru i poštovanju Boga. Poslodavci imaju tu istu obavezu prema svojim radnicima. Poštujući versku slobodu i opšte dobro svih ljudi, hrišćani se moraju postarati da nedelja i verski praznici budu zakonski priznati kao neradni dani: „Oni treba svima da daju javni primer molitve, poštovanja i radovanja, i da brane svoju tradiciju kao dragocen doprinos duhovnom životu ljudskog društva“. Svaki hrišćanin će morati „da izbegava da bespotrebno nameće drugima ono što bi ih sprečilo da poštuju Gospodnji dan“.