Oprost za Hamsuna

Pesnik koji je počeo svoj put ruženjem publike, ovo je nastavio, usavršavajući vlastitu poetiku negiranja svega oveštalog oko sebe, hodeći putem kojim je već prošao Beckett, Thomas Bernhard. Poznavao sam ga još u mladim danima, bio je tih u onom kutu iza naše bine, mokrih nogu od koračanja, isusovskog, po Bodenskom jezeru.

Kao da je iz ovog jajeta u beogradskom teatru pre skoro pedeset godina, prhnuo današnji orao evropske književnosti. Orao je čest simbol po grbovima mnogih strogih zemalja, njegova krila ulaze u opremu pesničkih metafora koliko i na kalpake generalskih šlemova. Koplje koje sam jedanput uputio toj kraljevskoj ptici, palo je u trnje. Uvažena akademija gordih Šveda, slučajem Handke, kao da konačno rešava jedan prethodni predmet, Hamsunov.

Onog golemog autora dvadesetog veka, nesumnjivo povezanog sa jednim od najmračnijih režima u povijesti. Šta je, zapravo, taj prethodnik, Knut Pedersen, iz norveškog mestašceta Lom, počinio u svom kompromitovanom životu? Stao je uz jednu zločinačku državu, obožavao je njenog vođu, zastupao je njegove ideje. Nije učestvovao ni u kakvim kriminalnim radnjama, nije odvodio ljude u dušegupke, nije ih vešao ni klao. Samo je prignuo glavu pred ovih događajima, smatrajući ih pravednim.

A bio je i ostao najveći autor dvadesetog veka. To je potom platio, dobivši u poslednjoj deceniji svoje duge sudbine, ludačku košulju i drvene klompe, jer više nije imao prste spretne za baratanje pertlama. Šta je činio moj poznanik iz davnog beogradskog teatra, štićenik koji je u jedan mah zaželeo da bude tutor?

Pola stoleća iza Hamsuna, stao je ovaj uz jednu zločinačku državu, obožavao je njenog vođu, usvojio je njegove ideje. Nije učestvovao ni u kakvim kriminalnim radnjama, nije pucao iz topa po Sarajevu, nije se ponosio odsečenim uhom nekog Hrvata. Samo je prignuo glavu pred ovim događajima, smatrajući ih pravednim.

Prignuo se i nad grobom umrlog tiranina, kao da je istinski vernik. Bivajući i dalje najveći živi pesnik svoje nevelike zemlje. A kako Srbija nije bila poražena poput Hitlerove Nemačke, nije dobio ni onu košulju koja se vezuje na leđima. Sada se vrhovni sud književne pravde našao pred velikim obrtom, napokon više ne odmerava se političko shvatanje, zločin mišljenja, ostaje na snazi samo pesničko delo, retka odstupnica ljudskosti u ovom neljudskom svetu.

Rotulus sa nobelovskom poveljom, koji se priprema za moga poznanika, čini mi se kao da dolazi još jedanput u Hamsunove ruke, i to ne kao onda, godine 1920, nego nešto kasnije, negde pose 1945, 1950? Čime odbačen bio bi prestup političkog ili drugog shvatanja, o čemu suđeno je nekad, možda brzopleto i ludo. Pa je i drugi jedan genijalni pesnik, Pound, iz istih razloga držan u kavezu, konstruisanom od američkih vojnih policajaca.

Nego i ta uvažena štokholmska kuća bila je proteklih godina na kušnji, brojeći i u vlastitim redovima nejasne postupke i mutno ponašanje, niko nije savršen. Ničeansko traganje za istinom izvan moralnih kategorija nastavlja se. Veliki hrvatski pesnik Miroslav Krleža, upitan šta je zapravo istina, odgovorio je da ne zna.

Istina je nekakvo nepoćudno zvere koje se mota negde između naših nogu, a da u stvari nema ni oblika ni imena. Da li je istina ono što se nama čini da jeste, ili je to ono što se drugima kao istina pokazuje?

Možda Srbija pre trideset godina nije počinila nebrojene zločine nad nesrpskim stanovništvom, kao što možda ni oni drugi nešto slično nisu počinili nad Srbima? Možda moralna vertikala zapravo ne postoji. Čovek je ambivalentno biće, ne strahuje samo golman pred udarcem sa jedanaest metara, strah je ona emulzija u kojoj to biće, posebno u svem dosadašnjem poimanju svemira, traje i umire.

Jer Brut je častan čovek, samo u jedan mah bude malo pometen. LJudi nisu načinjeni od mermera, nego od one posebne materije koja se ne iscrpljuje njihovom anatomijom, mora li svak u svakom trenutku biti pribran, odlučan, odgovoran? To će naravno iskoristiti zli dusi, ne samo oni iz romana Dostojevskog, njih je svuda.

Pa će tvrditi da nije bilo srpske krivice u poslednjem ratu, da njen vođ nije bio najmračnije lice kraja proteklog veka, a da su one mase mladih i starih muškaraca u Srebrenici poubijale same sebe.

Kao što jedan deo Hrvata, kvislinški poredak iz vremena fašizma, i dalje uzima kao svoj. Možda će danas na beogradskim Terazijama paliti indijanske vatre momci oduševljeni dodeljenom nagradom, makar ne pročitali ni jedne jedine rečenice austrijskog pesnika. Šta mari! Mimo svega, mora da se nešto fundamentalno dogodilo u onih nekoliko švedskih glava, ko ih je tako fascinantno prosvetlio, da pređu preko jednog, zarad onog drugog.

Pa nije ovo učeno društvo pod kraljevskom krunom tako lako prihvatilo postojanje Arkanovih bandi i Mladićevih koljača. Nego se točak povesti pokrenuo jednim drugim pravcem i moguće drugojačijim vidicima. Koje mogu da razumem, ali ne želim u njima da učestvujem.