Partizani antiratne kulture i „ruska duša“ kao lutajuće đule

Sa spiska uslova za mir vođa države agresora je danas izbrisao „denacifikaciju Ukrajine“.

Ali je pala i prva žrtva zakona potpisanog 3. marta, o „Javnim aktivnostima usmerenim na diskreditovanje upotrebe oružanih snaga Ruske Federacije“, koji zabranjuje upotrebu reči „rat“: Irina Šumilova, aktivistkinja Levog bloka, novčano je kažnjena jer je sama na ulici držala transparent – Ovaj „rat“ (precrtano a iznad napisano „specijalnu operaciju“) plaćamo Vašim porezima, a za lečenje dece skupljamo SMS porukama“. Istovremeno, ruskim akademcima se otkazuju posete-predavanja na univerzitetima u EU i SAD.

Šta ćemo s tim?

U koji kod kulture to da smestimo, mi u Srbiji (a i šire)?

U Rusiji su prošle sedmice zatvorili ili smirili sve medije koji izveštavaju protivno zvaničnoj verziji „specijalne operacije demilitarizacije i denacifikacije“ Ukrajine.

Oko radija Eho Moskva, TV kanala Dožd / Kiša i informativnih medija Meduza i Novaja gazeta, koji su sada ugašeni ili su morali da „uklone neke sadržaje“, već nekoliko godina se steže obruč: prema ranijem zakonskom aktu morali su na svojim naslovnicama imati oznaku da su „sluge stranih agentura“.

U jednom od sramnijih tiranskih činova zatiranja civilnog društva i kolektivnog pamćenja nacije, Vrhovni sud Rusije zabranio je rad društvu Memorijal – jedinstvenom čuvaru arhive sećanja na milionske žrtve staljinskog Velikog terora – i oni su proglašeni „stranim agentima“.

„VAN KONTROLE“: Kako su medijskim kanalima tokom godina ukidali dostupnost kablovskim televizijama, ovi su se prebacivali na podkaste i Youtube.

U finalnom činu ukidanja, kanal Dožd je isprva objavio da će radije emitovati samo muziku nego izgovarati laži, a zatim je objavio poslednji snimak svoje ekipe pred napuštanje studija kako izgovaraju reči „Ne ratu“.

Dvoje novinara Dožda navode da je u sedmici pred početak agresije na Ukrajinu broj gledalaca koji su pratili program naglo skočio na oko dvadeset miliona – zapanjujuća brojka koja govori, s jedne strane, o zabrinutosti građana za eskalaciju napetosti, a, s druge, o očajničkom naporu rastućeg broja Rusa da pronađu istinu van medija kontrolisanih od države.

Šta preostaje danas, ako ste u Rusiji i hoćete da pratite zabranjene medijske sadržaje i sajtove?

Može se uz VPN, virtuelnu adresu koja vas smešta van Rusije. Informacije o više od 10 hiljada ruskih građana dosad uhapšenih zbog akcija protesta protiv agresije na Ukrajinu nalaze se na https://ovd.news/news.

Na tom sajtu su i informacije o hapšenjima i zatvorskim kaznama za politička nedela (uključiv i one izrečene maloletnicima) koja idu unazad više od decenije.

Na podkastima Slobodne Evrope pratim razgovore sa aktivistima među ruskim glumcima i rediteljima. Razgovor sa Lijom Ahedžakovom, 83-godišnjom legendom sovjetskog i ruskog filma i pozorišta, fantastičnom komičarkom, vođen je neposredno pre invazije, a potom mu je dodat uvodni deo.

U razgovor se uključio i filmski reditelj Aleksej Krasovskij, čiji u ruskim medijima žestoko napadani film Praznik (2019), kroz crnohumornu radnju osvetljava tabu temu održavanja razlika između ogromne većine od gladi umirućih i manjine sitih u Lenjingradu pod nemačkom opsadom 1941-1944. godine.

Ahedžakova i Krasovskij su već stari antiputinovci, sa bagažom učestvovanja u protestima protiv aneksije Krima i cenzure.

Zbog početka napada na Ukrajinu, voditeljka bira da, umesto klasičnog razgovora o bogatoj karijeri Ahedžakove, o novim ulogama i onim starim (koje izgovaraju napamet generacije ruskojezičnog gledališta – milionskih dijaspora od Los Anđelesa i NJujorka, do Izraela i preko celog nekadašnjeg Sovjetskog Saveza), započne intervju pitanjima o ratu i taj razgovor nazove U bici i u miru.

Veteranski aktivizam Ahedžakove očituje se i u njenom rečniku: nosioce vlasti ne naziva imenima, nego oznakama o opasnosti – faktor stabilnosti, opasni bolesnik, protuberance fašizma…

„Neću reći prezime čoveka (oboleo je, ne smemo), koji nam je 31. decembra rekao da treba roknuti po Kijevu raketama dok se ne otrezne. I – ništa.

A ako baciš plastičnu čašu i slučajno pogodiš kacigu Rossgarde (Nacionalna garda Ruske federacije), onda gotovo – robija. A ovde nam traže da u 4 ujutro napadnemo Ukrajinu“.

U suprotnosti sa pripremama za rat koje traju već mučno dugo, a koje su se najviše očitavale kroz zabrane političkih sloboda i huškanje na paranoični nacionalizam i mržnju, nastavlja Ahedžakova, stoji realnost loše pripremljenosti vojnih struktura za početak agresije.

„Osam godina traje košmar u tim ORDLO („Posebni rejoni Donjecke i Luganske oblasti“), ljudi su ginuli… potom ucenjivanja oko cele Ukrajine, treniranje ruske armije, potpuno neverovatne brojke. Igra raketama, okolo tenkovi i sve to, navodno, „mi samo vežbamo“.

Već je tada bilo jasno: ne teraju vojsku ovamo od Vladivostoka, ogolivši ceo naš istok, do Belorusije.

I, znajući karakter drugog diktatora, Lukašenka, bilo je jasno da naši tenkovi neće tek plesati na granicama…

Nismo mogli znati, ali je sve išlo ka tome.

Ali kad smo čuli taj govor o nacizmu i banderovcima, o užasnoj Ukrajini – „više to nećemo trpeti“ – onda nam pokazaše sve one koji se bave bezbednošću, a oni potpuno isprepadani, videlo se da lažu.

Pokušavali su da nekim rečima zakrpe tu svoju izgubljenost, izvinite, kao da su se u gaće pomokrili.

Videlo se da su krenuli u nešto strašno“. Ilustrujući dalje ono što smatra „pogubljenošću“ bezbednosne i odbrambene orijentacije, Ahedžakova kaže da su ljudi užasnuti time što su granice prema Japanu i Kini ispažnjene od vojske (sad izgleda nije važno što su „tamo Japanci koji hoće Kurilska ostrva i Kinezi, naši prijatelji“).

„DOBRONAMERNE KRITIKE“: Ahedžakovu je iskustvo sa postsovjetskom cenzurom naučilo da bude spremna za politiku.

Krajem prošle godine je u pozorištu Savremenik, u kome ona igra gotovo pola veka, cenzurom oplemenjena predstava po savremenom tekstu Prvi hleb Rinata Tašimova, u režiji poljskog reditelja Benjamina Koca.

Poluluda žena, koju igra Ahedžakova, traži svog unuka koji je u nekoj plaćeničkoj vojsci, misleći da ovaj ratuje u Čečeniji (eho filma Aleksandra reditelja Aleksandra Sokurova).

Aktovi cenzirisanja počeli su nakon premijere i žalbe veteranskih organizacija (stilom koji podseća na jugoslovensku formu „cenzure od dole“) zbog ružnih reči izrečenih oficirima na vojnom groblju.

Lavina „dobronamernih kritika“ (uz nabrajanje glumačkih zasluga i odličja Ahedžakove) ne zaobilazi da pomene svetost Velikog otadžbinskog rata koji se može, očekivano, skrnaviti samo u Ukrajini.

Poljubac dva muškarca u ovoj predstavi (teško „zapadno zlo“ ili „pomodnost“) još jedan je greh koji se ikoni sovjetskog filma, Ahedžakovoj stavlja na dušu: „Zar ona da igra u takvoj predstavi?“

Iz komada su, nakon urnebesne posete kulturnog islednika, kako to opisuje Ahedžakova, izbačene psovke u dijalogu sa oficirima na groblju.

Odgovarajući na pitanje „Zašto umetnici danas ćute?“, i Krasovskij i Ahedžakova navode konformizam, stremljenje ka udobnosti među svoja četiri zida, želju da se u svetu koji je sve strašniji napravi svoj mehur u koji „ne ulazi tuga, u kome se ne oseća depresija zbog toga što nekoga tu, blizu, ubijaju i zatvaraju“.

Napominju da se u ruskim zatvorima, zbog osude za krivična dela, nalaze i maloletni dečak koji je u video igri bombardovao zgradu državne bezbednosti, kao i drugi maloletnici koji su dobili po pet i šest godina zbog učešća na protestima 2012. godine.

Usprkos zabranama i konformizmu, filmovi se prave i gledaju. Krasovskij i Ahedžakova govore o filmovima kao sto su mračna komedija Donbas ukrajinskog režisera Sergija Loznice (zabranjen za prikazivanje u Rusiji) i distopija Kapetan Volkonogov je utekao (2021) mladih Natalije Merkulove i Alekseja Čupova. Potonji – pa, treba ga gledati.

Novi manirizam u razumevanju vremena staljinističkog Velikog terora, u kome iz svakog predekorisanog, prekostimiranog, prekoreografisanog, premuziciranog i pregrimasiranog prostora, tela i lica veju strah, utrnulost i njena cena – neiskupljivost za zločine.

I sadašnje.

A zašto li oni drugi igraju uz zvaničnu sviralu – sada?

Voditeljka pita Krasovskog o primeru popularnog glumca Dmitrija Pevcova, koji često objavljuje svoje monologe podrške operacijama vlasti, od priznavanja nezavisnosti ORDLO do tekuće invazije, od kojih su najkoloritniji oni o davanju potpunog poverenja „blistavom, talentovanom i pravoslavnom predsedniku“, i o „našim precima“ koji su spremno „umirali za otadžbinu, državu, cara i Staljina“, za razliku od današnjice u kojoj tu spremnost dovode u pitanje „neki koji nam danas uče decu“ da žive „za sebe i ljudska prava“.

Krasovskij odgovara da je reč o loše odglumljenim ulogama po loše napisanom tekstu, te da je analiza izlišna: neka ih, nek’ se naprežu. Navodi da je njemu samom građanska neposlušnost donela sreću upoznavanja novih umnih ljudi: „zarastao“ je u ta nova druženja sa zanimljivim ljudima, koje, da nije počeo izlaziti na proteste, nikad ne bi upoznao.

„Zato, dobro došli u naše bezumne, no pravedne redove!“

Mladi dirigent Ivan Velikanov od 1. marta više neće dirigovati Figarovom ženidbom u NJižnjem Novgorodu, jer je prvog dana invazije na Ukrajinu, pre početka opere, izgovorio reči protesta protiv rata, a potom je orkestar izveo Betovenovu Odu radosti (što je nazvano „dodatnom izdajom“ jer je Oda „simbol EU“).

Velikanov je potom objavio da je „hteo da pozdravi publiku koja je došla da vidi predstavu o životu i ljubavi u vreme smrti i mržnje“.

„RUSKA DUŠA“: Budući delom ruskojezičnog etničkog korpusa (kako se to korektno danas zove), u detinjstvu i tinejdžerskom uzrastu sam često boravila kod familije u Sovjetskom Savezu, jugoistočno od Moskve do Saratova, pa dugom linijom na istok preko Urala do Čeljabinska.

Išla sam u šesti razred osnovne škole u Podmoskovlju.

Biti delom ruskog i sovjetskog korpusa značilo je biti izloženom i pojmu ruska duša.

U detinjstvu je ona na mene ostavljala nejasan basnovit utisak.

Ona je bila jedan idealni tip, nešto što sam u svojoj detinjoj anarhičnosti razumela kao teško dostižno savršenstvo (malo i opterećujuće, kao nešto na šta se stoji ne žmirkajući, što obavezuje da se voli mada ne znaš zašto).

U isto vreme, ruska duša je, kako sam je shvatala kad sam poodrasla, dolazila iz devetnaestovekovne književnosti, odakle ju je među običnim narodom sejala progresivna inteligencija.

Istovremeno, ruska misionarska inteligencija je tu dušu crpla iz bića naroda. (Kako je išlo to međusobno napajanje? Ne cepidlači!) Ta narodna inteligencija i ruska duša u sovjetsko vreme shvatane su kao revolucionarne i motivisane željom za univerzalnom dobrobiti: zbog toga su zbacile cara i krvopijsku imperiju koja je tlačila seljake, radnike, žene, a posebno i sve neruske narode. Po difoltu, i moje pretke.

Bila sam u detinjstvu uverena i da ruska duša sigurno nije svojstvo svih ljudi ponaosob, nego valjda celog društva ili možda najboljih u SSSR, jer su ljudi koji su radili u tamošnjim prodavnicama, javnim prevozima, muzejima i po raznim službama bili uglavnom hladni, nervozni, osorni i izgledali ophrvani brigama.

Carinicima smo bili zahvalni ako su nam samo pretresali kofere, a ne i ophodili se nadmeno-sadistički. (Van granica SSSR, kako sam kasnije otkrivala, ruska duša je bila mnogo jasniji pojam nego iznutra.

Mamila je uzdisaje i zamagljene poglede, bila obožavana preko romansi i /usko/birane poezije, i hranila kolektivnu taštinu onih koji su je „duboko razumeli“.)

Možda i zato reditelju Nikiti Mihalkovu nije bilo teško, u postsovjetsko vreme, u svojim filmovima predstaviti tu nekoć narodnu antiimperijalističku inteligenciju (kojoj je i sam dinastički pripadao, a koja se u znatnom broju od prividnog nastavka revolucionarne umetničke avangarde premetnula u privilegovanu klasu uhljeba državne kulture) – kao lukave nikogoviće, prozapadnjake i ubice profinjene aristokratije i očinskih figura careva.

Mihalkov je u svojoj TV emisiji Besogon / Đavoizgonitelj (po svecu njegovom pokrovitelju skromno nazvanoj), koju emituje 24-satni državni kanal pravoslavlja Spas, još ranije objavio rat svojim kolegama koji su se javno usprotivili aneksiji Krima i gomilanju vojske na ukrajinskim granicma: „Kome u Rusiji ne valja – napolje!“ Preterao ga je, verovatno čak i za svoje fanove, optuživši te kolege i za – srebroljublje.

Mnogo godina posle detinjstva, na postdiplomskim studijama, pročitala sam članak SSSR kao komunalni stan, napisan kao roman, istoričara Jurija Sljozkina.

U članku je odnos sovjetskih nacionalizama opisan kao kuća izdeljena na male stanove: u njima su živeli oni iz „narodnih republika“, dok Rusi nisu imali stan, ali su bili u kuhinji i svim veznim prostorijama.

Kad se raspao Sovjetski Savez, ruska duša se nije snašla. Otežala a nevidljiva, navodnom nevoljenošću obezumljena, otišla je u hodnike. One prave, žive duše, još mogu da spasu i sebe i druge.

Autorka je sociološkinja (Novi Sad – Luven – Grac)