Postfestivalska depresija

Poneka tradicija i ne služi za čast Nišvilu a jedna od njih je da nijednom od prethodnih 24 izdanja Nišvila nije prisustvovao nijedan ministar nijednog saziva Vlada Srbije.

Ambasadori su češća pojava na festivalu, ali retko se desi da neko proprati sve festivalske programe.

Potpuno nenajavljenog u prvim redovima smo prepoznali prvi put ove godine američkog ambasadora gospodina Kajla Skota.

Propratio je većinu programa kako glavnog tako i pratećih programa obišao džez muzej a na pres-konferenciji iznenadio novinare trubačkom džez improvizacijom.

Izrekao je i niz pohvala nama kao organizatorima ali i zabrinuo nas objavom na Tviteru da ga zaista zanima kako će organizator nadmašiti sebe iduće godine.

Zaista će biti teško nadmašiti ovogodišnjih 10 dana festivala, tehnički opremiti 20 scena, organizovati 250 programa, ugostiti 1.000 izvođača i 350 volontera kao i rekordnih 200.000 posetilaca . U najkraćem – održano je:

176 muzičkih programa – koncerata 14 pozorišnih predstava i performansa, 84 filmske projekcije 18 strip prezentacija, 6 celodnevnih likovnih performansa, 6 književnih performansa, 116 pres- konferencija, radionica, izložbi, promocija, tribina, predavanja, prezentacija…

…odnosno, ukupno 428 programskih segmenata.

Uz sve rekorde nekako dođe i rekordni gubitak, ali je to postalo toliko normalno našim poveriocima da nas i ne podsećaju da platimo pre marta sledeće godine.

Postali smo sami sebi dosadni pričom o nezainteresovanosti velikih sponzora (slogan naše reklamne kampanje bio je – Čekajući generalnog sponzora) ili ukazivanjima na apsurdnost 28 pozicije na konkursu Ministarstva kulture naspram pozicije Top 10 evropskih festivala po mišljenju londonskog Gardijana ili pak totalne ignorancije Ministarstva sporta i omladine oko podrške našem volonterskom timu.

Većina komentara na društvenim mrežama preporučila je ukidanje besplatnih programa i povećanje cena ulaznica odnosno tiho umiranje festivala adekvatno platežnom potencijalu tržišnog poslovanja.

Miša Blam je uvek isticao po festival spasonosnu dozu mog ličnog mazohizma a ove godine me je vodeći hrvatski džez novinar Davor Hrvoj nazvao džez “umobolnikom” prikazom u Novom Listu pa citiram nastavak “uvreda”:

“Ovaj umobolnik je zapravo “podvojena osobnost”: s jedne strane samozatajan, jednostavan, tih i miran, a s druge uragan čiju silinu u pohodu ostvarenje načela olimpijade – brže, više, jače – ništa ne može zaustaviti, uspio je maštariju pretvoriti u stvarnost, ali još uvijek nije zadovoljan, još uvijek gura, proširuje granice ljudskih mogućnosti i zdravog razuma.”

Pored neospornog mazohizma moram da priznam da često imam i pomoć sreće. Ona mi je ove godine pomogla da zaštitim festival ozbiljnog skandala prve večeri festivala.

Sreća se ogledala u činjenici da sam se zatekao u pravom trenutku na pravom mestu tj. u bekstejdžu u trenutku dok bend Kenny Garretta nervozno čeka da se popne na binu a njega nema i nema. Uplakana hostesa dojurila je u tom trenutku taksijem i saopštila nam da je Kenny nezadovoljan izašao iz taksija, da neće da nastupi i da je peške krenuo za Beograd. Upalio sam auto i stigao ga na izlazu iz grada. Vukao je kofer u mraku duž auto-puta. Krenuo sam da ga ubeđujem da ga publika i bend čekaju, pa da je ovo opasna oblast Niša, na šta je on odgovarao da ga baš briga i da je New York daleko opasniji. Nikako nije hteo da uđe u auto ali je pristao da se vrati isključivo pešice. Na pristojnoj udaljenosti pratio sam ga kolima i nepogrešivo je našao zadnji ulaz tvrđave. Popeo se na binu i bacio u delirijum publiku.

Posao organizacije je rastao upravo srazmerno sa stresom poslednjih godina. Opravdanje druženja sa stresom tj. sindromom organizatorskog fotofiniša, obično nalazim u tihoj zahvalnosti sugrađana koji mi u prolazu srdačno stisnu ruku krajem večeri. Kažu da su iznenađeni koliko normalnih ljudi su sreli tih dana i koliko je muzika bila jedina tema razgovora. Neki me upoznaju sa unucima a sve češće prepoznajem posetioce iz Beograda Novog Sada i Subotice. Pitaju kad će početi pretprodaja karata za Nišvil 2019.

Ponedeljak je užasno depresivan dan. Te večeri obično obiđem završnu volontersku žurku i polupraznu tvrđavu lišenu svog bleštavila. Majstori demontiraju tribine, stejdževe a naša opijenost uspehom festivala ustupa mesto brizi za naredno izdanje festivala i kako održati na okupu 365 dana sve brojniji organizatorski tim.
Uvek postoji nada da će profunkcionisati sveto trojstvo: Organizator, Grad i Država (sa ministarstvima kulture, turizma i omladine ) i svako obezbediti po trećinu potrebnog budžeta. Vlada Srbije bi značajno pomogla ako bi zaštitila organizatore nekoliko najznačajnijih festivala Srbije (tu ubrajam i Nišvil), besomučnog pisanja istih projekata po konkursima svake godine i uvrstilo u trogodišnju projekciju republičkog budžeta nekolicinu festivala kako pravovremenost priprema ne bi zavisila od sastajanja članova komisije.

Pored nemerljivog značaja za ugled Srbije ovi festivali generišu i značajna sredstva direktno u budžet Vlade Srbije iz kojih se finansiraju ministarstva.

Naravno, radi lakšeg odlučivanja, bilo bi poželjno da bar jedan ministar konačno svrati na jubilarni 25. Nišville od 2. do 11. avgusta.

Dok “godoovski” iščekujemo generalnog sponzora i nežni zagrljaj Vlade Srbije, ostaje nam zadovoljstvo uspešno obavljenog posla, molbe muzičara da ih pozovemo i iduće godine, sjaj i ponos Nišlija – a postfestivalska depresija je normalni nusproizvod uzaludnosti naše misije.