Kako je moglo da se dogodi da jedan ovako važan dokumenat, upravo na stogodišnjici, bude na ulici? Vlasnik antikvarnice ga je, pretpostavljam, kupio na pijaci. Ako se već nije nalazio u državnoj arhivi, kako je mogao da ostane u nečijem privatnom vlasništvu? I na samom dokumentu se vidi službena obrada, vojni organi su istraživali slučaj, dakle predmet je morao biti sačuvan. Ali, možda je neko hteo da ga nema, da poraz prestane da postoji? Razgovarao sam sa istoričarima vojske i njima je ovaj događaj dobro poznat. Odgovorni komandanti nisu za njega ni u ratu, ni posle njega sankcionisani, već su, naprotiv u službi “slavno” napredovali.

Dokument je naslovljen – “Relacija – XIII pešadijskog puka ‘Hajduk Veljko’ prvog poziva narodne vojske za 24. avgust 1914. god. (po starom kalendaru) pri nasilnom prelazu Save kod Čevrntije”. Na dvanaest vrlo čitkih strana pisanih rukom, perom i mastilom. Kada je sastavljao ovaj izveštaj pukovnik Ristić imao je 42 godine. Inače je pripadao grupi zaverenika u Majskom ubistvu kralja, kraljice i ministara 1903. godine. Posle rata je unapređen u divizijskog generala i dva puta je bio odlikovan Karađorđevom zvezdom. Umro je 1959. godine u Beogradu.

O Čevrntiji i katastrofalnom porazu na Savi pisao je i Stevan Jakovljević u najboljoj i najautentičnijoj knjizi o našem Prvom svetskom ratu, bez naknadne pameti i “patriotskog” domišljanja – u svojoj Srpskoj trilogiji. Bio je i očevidac i učesnik u toj akciji. Jednako dokumentaran i istinoljubiv kao i Stanislav Krakov u svojim Krilima i Životu čoveka na Balkanu.

Odmah posle bitke koja je trajala dva dana sa gubicima od 3.816 ljudi i jednim zarobljenim pukom, pukovnik Ristić je hladno i sabrano napisao izveštaj. Prema njegovoj računici srpska vojska je tada izgubila 46 oficira, 159 podoficira i 3.611 kaplara i redova. Predložio je za sud majora Jovana Ocokoljića, majora Milorada Belotrepića i kapetana i klase Branislava Valentu, koji su se bili uplašili i dezertirali.

Pukovnikov detaljni opis vojničkih užasa na obali Save otkriva koliko je cela akcija bila diletantska, nepripremljena, neodgovorna i umišljena. Nekoliko su pukova, cela Timočka divizija, bili su bukvalno bačeni u forsiranje reke da bi se osvojila Mitrovica, u akciju unapred već osuđenoj na propast. Bez planova, bez nužnih informacija o položajima, sastavu i snagama neprijatelja, bez sopstvene taktike i strategije. Išlo se grlom u jagode, uzdalo se u nagon za samoodržanjem svakog vojnika, na Darvinovu borbu za opstanak, bez dovoljno baruta i municije. Za te umišljene generale život vojnika je bio zanemarljiva stavka, oni i jesu tu da ginu sa patriotskim žarom u grudima. U slavi pobede niko ne pita za žrtve, dele se činovi i odlikovanja. A poraz? Zabašuriće se, kao i same žrtve. Pukovnik Ristić je u ovoj nesreći bio preživela žrtva.

Najveću odgovornost za Čevrntiju imao je divizijski general Petar J. Marković (tada 35 godina!). Rodom je bio iz Kragujevca, i kao poručnik sa 24 godine angažovao se u Majskom ubistvu – iz revolvera je pucao u nagu i sabljama isečenu kraljicu kojoj se bio zakleo na vernost. Za nagradu je dobio Karađorđevu zvezdu. Njegova karijera je posle toga bila u stalnom usponu i nikakve gluposti i velike štete koje je pravio nisu to mogle da zaustave. Uprkos engleskim zahtevima da se svi zaverenici uklone iz državne službe, bio je švercovan kao stub režima. U ratovima 1912-13. godine bio je načelnik Štaba Drinske divizije II poziva, učestvovao u opsadi Skadra i bio je odgovoran za težak poraz na Brdici. Bez pozivanja na odgovornost, bez kazne. Za Čevrntiju – bez pozivanja na odgovornost, bez kazne. Posle rata je bio postavljen za načelnika Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, za predsednika Ispitne komisije za čin majora, i za nastavnika “Ratne istorije” za pripravnike generalštabne struke. Majski zločinci su se ugradili u državu i zaštitili se od kazne, štaviše sebe su izgradili u heroje koji se i dan-danas slave iz nekih nama još nepoznatih razloga, a možda ćemo jednog dana i to saznati. I Kosta Stojanović, istaknuti ondašnji radikalski političar i ekonomista, u svojim uspomenama je naglasio da su mnogi od tih “zaslužnih” zaverenika bili profesionalno nesposobni i vrlo naklonjeni korupciji, ali da im se sve gledalo kroz prste. Bio bi veliki doprinos nauci o psihologiji i karakteru da se na jednom mestu objave fotografije i biografije svih majskih zaverenika. Pogledajte portret Petra J. Markovića. Sve što budete pomislili o njemu dok ga gledate biće tačno. Koliko god da su ulagali u njega i gurali ga, ipak su bili prinuđeni da ga penzionišu u njegovoj 48. godini.

Bez ikakvih prethodnih konsultacija pukovnik Ristić dobija naredbu da sa svojim pukom krene prema Savi i priključi se diviziji. Po letnjem suncu, usiljenim maršom od nekoliko sati, gurajući se na putu sa komorama, pontonima, topovima i drugom pešadijom i konjicom, dižući prašinu do neba, daveći se u njoj, i usput otimajući hranu od seljaka, lomeći čitave grane sa voćkama po dvorištima i noseći ih za sobom – vojnici stižu na odrednicu. Komandanti uopšte ne poznaju taj deo svoje domovine kroz koji navrat-nanos napreduju, nalaze meštane i oni čitavu diviziju srećno dovode do Save. I bez zaustavljanja, razmišljanja, osmatranja, baš kao što danas iz zaleta sa trotoara mnogi građani prelaze ulicu ne osvrćući se na automobile, tako je i XIII puk, po naređenju komandanta divizije krenuo da prelazi Savu. Čim su počeli da spuštaju pontone, ginu i bivaju ranjavani, jer su sa druge strane pripucali neprijatelji, za koje komandant divizije nije mogao ni da se seti da postoje, mada je bio u ratu. Ipak je puk pod razmenom mitraljeske i topovske vatre sa malim pešadijskim neprijateljskim odeljenjem prešao požrtvovano sa gubicima na drugu obalu, i smestio se na nasip (Nota bene! Sava je sa austrijske strane imala nasip za odbranu od poplava još 1914).

Ispred njih su bila nepregledna polja kukuruza. Dobijaju naredbu da “napreduju” dalje, u razvoju događaja videće se da su zapravo upali u klopku. U vrlo rastresitom stroju silaze u kukuruze, gube se u njima i šire četiri kilometra. U tom “napredovanju” ispalili su tačno, kako pukovnik Ristić egzaktno zapisuje, 1.028.000 metaka. A navodno da je bilo ubijeno 1.500 neprijateljskih vojnika. Pukovnik ne kaže ko ih je izbrojao i ko je uopšte mogao da broji u kukuruzima i lomu koji je nastao.

Bez uspostavljenih solidnih telefonskih i kurirskih komunikacija sa pozadinom i Štabom, bez napravljenog mosta i obezbeđene odstupnice, sa samo tri topa i bez konjice, pukovnik Ristić dobija naredbu da krene u osvajanje Mitrovice. Bataljoni i odeljenja već gube međusobne veze u kukuruzima, i ostaju bez municije. Pukovnik Ristić opisuje:

“Čim je utrošena propisna šarža koju puk nosi sa sobom, municija nije kontinuelno dodavana – prebacivanjem pontonima i ako je preko telefona i službenim pismom tražena, te stoga je u najkritičnijem momentu kada su vojnici trebali da dadu otpor na nasipu, koji je bio dopravljen za mostobran, sva usta su govorila: Municije, municije.”

Neprijatelj je, ubrzo će se otkriti, imao brojna ratna sredstva na raspolaganju. Prvo ih je sa aeroplana iz vazduha snimio, pa zasuo gustom artiljerijskom vatrom, vozom je brzo dopremio brojne trupe, napao ih konjicom. Komandant divizije nije znao ni da postoje aeroplan, ni voz, niti teška artiljerija, a ni konjica ga nije sekirala. Austrijanci su izvršili juriš, ranjenih je bilo na sve strane i u ogromnom broju, i tek tada pukovnik Ristić ustanovljava da ima malo i bolničkih patrola. Nastaje među srpskim vojnicima prvi talas panike, koju pukovnik Ristić opisuje na sledeći način:”Lakoranjeni potrče pontonu, neki uspeju da uđu i napune ga toliko da se izvrne, kad počeše da se dave, nasta zapomaganje, koje je još više pokolebalo moral kod ostalih… stvorio se na mah jedan metež da svi prisutni oficiri sa revolverima u ruci nisu bili u stanju da metež otklone i red i mir povrate, jer to je bila jedna masa koja nije ništa čula ni videla.”

Bataljoni su se za trenutak konsolidovali, ali bez municije, topova, mitraljeza nisu mogli da se suprotstave frontalnom i bočnom napadu. Pojačanja nisu dobijali, postojala je mogućnost da budu odsečeni i od onoga što je ostalo od mosta. Tada je nastupio drugi talas panike. Pukovnik Ristić opisuje:”Masa je kao bujica pojurila mostu da traži spasa. Most je pod pritiskom popustio i mosnice se slomile, masa je popadala u Savu, a neki su počeli da prelaze most, koji je neprijatelj tukao jakom pešadijskom vatrom. Nikakva sredstva ni sila nisu bili u stanju da ovu bujicu ljudi zadrži da se ne podavi a o kakvoj upotrebi za odbranu nije bilo ni pomišljati.”

Kakva je tek katastrofa usledila opisuje Stevan Jakovljević u Srpskoj trilogiji. Zarobljeni ranjeni srpski vojnici bili su naterani da okrenu zarobljene srpske topove protiv svojih. Jednog po jednog ubijali su srpski strelci, čak i brat brata, ali to nije sprečilo da “naši” topovi prorade protiv srpske vojske. Trajalo je dok Austrijanci preko parlamentaraca nisu zatražili dozvolu da sahrane naše mrtve. Na čelu kolone koja je skupljala mrtve i stavljala ih na volovska kola bio je pravoslavni sveštenik. I s jedne i s druge strane reke, i srpski i austrijski vojnici su ustali bez oružja da odaju počast mrtvima. Sveštenik je pevao Vječnaja pamjat…

Nova generacija političkih i patriotskih komesara izmislila je sintagmu – “kultura defetizma”. Oni su dobro obezbeđeni u raznim sinekurama, uglavnom budžetskim novcem, i smatraju da im je zadatak da hvale sve što je “naše”, i da napadaju i označavaju, ili stavljaju na spisak kao neprijatelje, sve one koji misle i govore istinito. A da bi saznanje bilo istinito, ono mora biti celovito. Upravo takva nastojanja novi komesari etiketiraju kao “kulturu defetizma”, povezuju je sa stranim centrima i dovode na prag izdaje “nacionalne stvari”. Koliko su opasna zanošenja trijumfalizmom, upravo nam pokazuju slučaj Cerske bitke i Čevrntije. Opijeni neočekivanom pobedom na Ceru, oduševljeni, i očigledno nesposobni, generali gurnuli su čitavu diviziju preko Save, nadajući se da će ponoviti cerski uspeh I, šta li, otvoriti put za osvajanje carskog Beča.

Pukovnik Ristić je imao ogromnu snagu koncentracije čitavog tela pa da mu ruka ne zadrhti i da tu katastrofu ispiše gotovo kaligrafskim rukopisom. Istiniti opis, stroga vojnička analiza u lepim službenim slovima pokazuju da je srpska vojska imala starešine koje su umele da se nose i sa porazom. A poraz je uvek na drugoj strani medalje nazvane pobeda. Istina rata su i pobede i porazi.

Posle sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata zaslužili smo istinu o tom ratu. To nije zahtev defetizma. Žrtve poraza ne mogu biti manje vredne od žrtava pobede. Moramo se i njih setiti, i oni su ginuli za otadžbinu. A pored pametnih, postojali su i glupi komandanti. Njih se tek moramo bojati, pa je dobro imati ih na umu.

Slavu Cera ne umanjuje Čevrntija, ali fabrikovati zaborav Čevrntije čini Cer lažnim. I zato, kada sa tolikom pompom obeležavamo pobedu na Ceru, obeležimo sa dužnim poštovanjem i poraz kod Čevrntije.

www.momcilodjorgovic.com

close
Rasulo kod čevrntije 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.