Savremenik tri epohe

Ne treba, međutim, rešavati krizu, nego tražiti uzroke.

Poput refrena, gotovo u svakom obraćanju javnosti govorio je mr Ramiz Crnišanin (1925-2017), regionalno afirmisani društveno-politički pregalac, eminentni advokat, hroničar, pisac, publicista, predsednik Sandžačkog intelektualnog kruga.

Crnišanin je decenijama (s)kovao istoriju tromeđe.

Bio je personifikacija erudite širokih vidika. Ideolog koji nije brojao godine u životu, već život u dramatičnim godinama. Savremenik, svedok i učesnik tri epohe – kraljevine Jugoslavije, SFRJ i višestranačke Srbije.

Borac za mir, toleranciju i argumentovani dijalog, prorok budućnosti Balkana, u slozi i razumevanju različitosti.

Četiri godine, posle njegove smrti, u izdanju sarajevske Dobre knjige, objavljena je monografija Ramiz Crnišanin – čovjek i vrijeme.

U monografskom biografsko-bibliografskom prikazu, uređenom po konceptu Firdusa Hamzagića, Ramizov razuđeni lik i delo, ilustrovali su Latinka Perović, akademik prof. dr Šerbo Rastoder, prof. dr Safet Bandžović, prof. dr Sait Kačapor, Sonja Biserko, Senad Ganić, Hivzo Gološ, Faruk Dizdarević i Ulvija Mušović.

„Bez situiranja u prostor i vreme, nije moguće objasniti njegovu pojavu. U državnim partijskim organima Republike Srbije, Crnišanin je predstavljao Sandžak, jedan od nanerazvijenijih regiona, etnički složen, istorijski i civilizacijski poseban. Imao je prirodno široke horizonte, ne samo iz njegovog porekla, nego i iz njegove kompetentnosti. Čitao je mnogo, učio jezike, bio zainteresovan i za svet preko plota“, apostrofira Latinka Perović.

O saradnji datiranoj 1965, u ličnim sećanjima, Latinka je priznala da su Ramizove knjige, „otkrile ne samo Sandžak, nego i njegovu ličnost. Sa njima, Ramiz je svetionik i vodič. Dokaz, da su takvi ljudi mogući, u geografski malim sredinama i u svim vremenima“.

Ali, što ljudi hoće, to i vreme trpi.

Ne samo na tromeđi, originalno do beskraja, u naslućivanju da su prolaznost i neminovne promene neraskidivi deo svakodnevne stvarnosti, Ramiz je oživeo neprolazna sećanja i uspomene iz pazarske Tijesne čaršije, u kojoj prednjače „dokumentarno istorijska građa, izvrsno pamćenje i razvijena moć zapažanja“.

Suprotno iskustvu revolucionara bez zavičaja i zavičaja bez revolucionara.

Preispitujući i kreativno nadograđujući specifičnosti manjinskih naroda, Crnišanin je primer da ima ljudi čiji je život, uprkos vetrometini, trag u vodi.

U talasima Ibra, Godulje, Sitnice, Lima, Mileševke, Raške, Jošanice, Vidrenjaka, Vape, Uvca i Grabovice, vrtlozi uvek nešto nose.

Pre i posle svega, poruka da mrtvi „žive, dok ima živih koji o njima govore“.

Neretko i kontradiktorno, o tradiciji, politici i religijskim tokovima.

Otvarao je vrata zatvorenog društva, kao stranu rukopis, koji tek treba da se uči.

Sveukupno, o uzrocima večitih seoba, izazovima emancipacije i integracije u evropsku porodicu naroda. Nevoljno, koliko i neizbežno, podsećajući na masovno iseljavanje, da je „srce muhadžersko, crnje od gavrana“.

Na tradicionalnom raskršću karavanskih puteva.

Ili, krajputaškom svratištu, realnosti i estetike.

Sudar na brisanom prostoru vekovnih antagonizama i biopolitike.

Skicu za portret Ramiza Crnišanina, o trećemilenijumskoj svesti i savesti Bošnjaka u Sandžaku, kompletira ocena akademika prof. dr Šerba Rastodera: „Za razliku od višedecenijskih saboraca, Ramiz je u ranim devedesetim prvi prepoznao proces nacionalne samoidentifikacije muslimana u Bošnjake. Pre svih, kao i mnogo puta ranije, potvrdio je političku pragmatičnost i posedovanje vizionarske sposobnosti“.

Zajedništvo i solidarnost su Ramizova testamentarna misija, reference u prilog kritici radikalnog individualizma.

Glasnogovornički, neretko, ukrštao je koplja sa tvrdoglavim iluzijama verskih ekstremista, čijem fanatizmu je stajao na džamahirijskom putu.

Iako se regionalizam, tumači kao separatizam, verovao je u decentralizovanu i na principima regionalizacije uređenu Srbiju, uključenu u evropske inicijative, integrisani socijalni, politički, ekonomski i pravni sistem sa evropskim standardima i normama.

„Sandžak je video kao prekograničnu regiju. Nije skrivao čuđenje, što Beograd nema sluha, za kolevku srpstva, nego je razbija na veze za Užice i Kraljevo“, inspirisana Ramizovom biografijom, naglašava Sonja Biserko.

Međutim, Ramiz Crnišanin je znao da na Balkanu „ko baklju nosi, hoda u mraku“.

Posle budnih pazarskih noći i razlika u otkucavanju vremena „zavađenih kalendara“, insistirao je da čovek mora biti merna jedinica istorije.

Snagom ambicioznog uma i samouverenog srca, na svojim plećima podnosio je autentični teret, egzistencijalnog patologa polifonije sandžačkih duša. U vlasništvu patrijarhalne tradicije.

„Svoje prvo i poslednje pismo, završio je željom. Da sačuvamo odnos prema samopoštovanju, genetskog koda prilično mlade nacije, čiji iskorak zavisi od volje i energije da se ide napred – u analizi polivalentne univerzalnosti Crnišaninove zadužbine“, zaključiuje Firdus Hamzagić.

Uprkos košmarnoj prošlosti kulturno-civilizacijskih sličnosti i razlika.

Znanje i posvećenost institucionalnom aktivizmu, trajno su pozicionirali Ramiza Crnišanina, a svojstveni karakter poštovanje. Vizionarski, oivičeno, beskrajem.