Šta znamo o Isusu?

Koje tragove je ostavio Isus iz  Nazareta? On sâm nije napisao ništa, tako da jedini dokumenti koji su nam na raspolaganju potiču od trećih lica.

Od 1950, tragova na kojima se radi istraživanje Isusa kao istorijske ličnosti ima znatno više: (klasičnom) inventaru jevanđelja Novog zaveta treba dodati svedočanstva vankanonskih spisa, tekstove starog judaizma i arheološke nalaze u Palestini.

Istraživači danas nisu suočeni sa nedostatkom tragova, nego sa njihovim obiljem, zadatak im je da utvrde njihovu istorijsku verodostojnost.

Međutim, pre nego što popišemo tragove i ispitamo njihovu verodostojnost, pozivam vas da razmislimo o starosti istorijskih svedočanstava.

Da li je Isus postojao?

U svojoj knjizi Dekadencija (2017), filozof Mišel Onfre zastupa „teoriju mistifikacije“: Isus nije postojao. Priča o njegovom životu se, navodno, zasniva na persijskoj i mesopotamijskoj mitologiji: njegova smrt i vaskrsenje preslikane su sudbine Baala, Marduka, Atisa, Ozirisa ili Adonisa. Prema njegovom mišljenju, jevanđelja su takođe čiste fikcije, a hrišćanstvo je izgrađeno na mistifikaciji.

Ova teza nije nova.

Dva filozofa (Volnay i Dupuis) zastupali su je krajem XVIII veka, a jedan vek kasnije, njen najčuveniji zagovornik bio je Bruno Bauer, filozof i teolog iz Berlina (1809-1882).

Bauer poriče svaku istorijsku vrednost jevanđelja i ističe da se kod pisaca iz I veka koji nisu bili hrišćani Isus ne pominje.

Uostalom, dodaje on, apostol Pavle o Isusu ne kaže gotovo ništa, pretpostavlja njegovo postajanje i nikad ga ne potvrđuje. Nakon što je Bauer zbog svojih ideja izbačen sa Univerziteta u Berlinu 1839, jedan od njegovih studenata Bauerovo učenje ugradio je u vlastite spise: bio je to Karl Marks.

Početkom XX veka, drugi nemački filozof, Artur Dreous, inspirisao je Vladimira Iliča Lenjina.

Tako je sovjetski režim u svojoj propagandi širio Bauerove i Dreousove teorije o hrišćanskoj mistifikaciji. U SAD, Džordž Vels (1975) i Robert Prajs (2011) ponovo ih zastupaju u današnje vreme.

Teza o imaginarnom Isusu ne može se tek tako odbaciti.

Treba je proveriti, a argumente ispitati: da li je tačno da se Isus u I veku pominje samo kod hrišćana? Može li se dokazati istorijska verodostojnost jevanđelja?

Šta je Pavle znao o Isusu? Da li nam arheologija pruža neke informacije? Nameće se potreba za ispitivanjem najstarijih tragova o Isusu.

Rani dokumenti

Posetilac biblioteke John Rylands Library u Mančesteru može se diviti fragmentu rukopisa izloženog u polumraku.

Zaveden je pod brojem P52. Ovo parče papirusa, ispisano na grčkom recto-verso, koje datira iz 125. godine, sadrži nekoliko reči iz Jevanđelja po Jovanu (Jn 18,31-33; 37-38).

U pitanju je najstariji poznati rukopis Novog zaveta.

Pretpostavlja se da je Jovanovo jevanđelje napisano između 90. i 95. godine, jer se u njemu pominje proterivanje hrišćana iz sinagoge, a takva mera se nije primenjivala pre osamdesetih godina (Jn 9,22; 12,42; 16,2).

To znači da tridesetak godina deli pisanje Jovanovog jevanđelja od njegove kopije, rukopisa iz Mančestera.

Ovako mali vremenski razmak između nastanka nekog dela i njegove kopije bez premca je u antičkom dobu.

Raštrkane između Pariza, Filadelfije, Londona, Glazgova, Dablina i Barselone, izbrojali smo šesnaest papirusa (rukom pisanih trskom) iz III veka koji predstavljaju fragmente Jovanovog jevanđelja.

Najstariji rukopis koji sadrži celo jevanđelje (po Jovanu) datira iz 200. godine; čuva se u biblioteci Bodmer, pored Ženeve. Počev od IV veka, broj kopija je sve veći.

Takvo obilje rukopisa, i tako rana potvrda, jedinstveni su u antičkoj literaturi.

Ako ga uporedimo sa Homerovim delom (Ilijadom i Odisejom), koje se vrlo brzo raširilo u grčkom svetu, najstariji kompletan rukopis koji nam je dostupan datira iz IX veka posle Hrista, odnosno XVI vekova nakon pretpostavljene epohe u kojoj je napisan.

Aristotelova Poetika poznata nam je preko tri stara rukopisa, od kojih je najstariji prevod na arapski grčkog teksta iz X veka, što je četrnaest vekova nakon što ga je Aristotel napisao.

Isto važi za sve autore stare Grčke.

Dodao bih da su nam veliki učitelji tradicije Izrailja, Isusovi prethodnici ili savremenici (rabini Hilel, Šamaj, Gamaliel, Akiba, poznati preko Mišne koja je napisana najranije 200. godine; jedini izuzetak je rabin Gamaliel kojeg u I veku pominje Josif Flavije – Životopis, 190-191), a pominje se i u Delima apostolskim (Dap 5,34).

Ali se zato o životu Isusovom (umro je 30. godine) govori u četiri jevanđelja napisana između 65. (Markovo) i 95. godine (Jovanovo).

Ne posedujemo nijedan originalni rukopis jevanđelja, ali to je slučaj sa svim tekstovima iz antičkog doba: autorski rukopisi su izgubljeni, osim ukoliko sami autori nisu prepisali svoj tekst; prepisivanje na papirusu bio je zanat kojim su vladali jedino prepisivači.

„Ni o jednoj ličnosti antičkog doba nismo, dakle, tako rano i tako obilno obavešteni kao o Isusu iz Nazareta“ – sa jednim izuzetkom.

Mogli bismo da navedemo Julija Cezara, koji je napisao svoje Memoare i o kojem je istoričar Nikola Damaskin svedočio vrlo rano; ali jedini koji može da se takmiči sa Isusom po rasprostranjenosti ranih dokumenta o njegovom postojanju jeste Aleksandar Veliki koji je umro u Vavilonu 323. godine pre n.e.

Četiri biografije ove veličanstvene ličnosti napisane su u periodu od dvadeset godina nakon njegove smrti, i to iz pera Kalistena, Aristotelovog nećaka, Onesikrita, Nearha i Ptolemeja, jednog od njegovih generala. Drugi Aleksandrovi Životi napisani su kasnije.

Međutim, prigovorićete, činjenica da su hrišćanski autori svedočili o Isusu ne otklanja sumnju u njegovo postojanje. Jesu li autori koji nisu bili hrišćani govorili o njemu?

Rim: hrišćanstvo, „opasno praznoverje“

Što se tiče rimskih istoričara, žetva je zaista mršava.

Kod tri autora možemo pročitati uzgredne napomene.

U svojim Analima, koji datiraju od 115. do 118. godine, a beleže istoriju Rima od Avgusta do Nerona, Kornelije Tacit govori o hrišćanima povodom paljevine Rima 64. godine: Neron ih je optužio za ovo nedelo i mnogi su bili ubijeni.

Tacit kritikuje Neronovu nepravednu optužbu, ali nije nežan prema hrišćanima koje naziva neprijateljima ljudskog roda (odium generis humani).

Tacit objašnjava da hrišćani „nose ime po Hristu (Christus) kojeg je, u vreme kad je Tiberije bio car, prokurator Pontije Pilat osudio na mučenje.

Odmah kažnjavano, ovo opasno praznoverje (exitiabilis superstitio) prisutno je, ne samo u Judeji, gde je nastalo, nego i u samom Rimu“ (15,44).

Primećujemo da je Tacit istorijski datirao Isusovo pogubljenje i da, pre raspeća na krstu, pominje nekakav Isusov pokret koji je, nakon njegove smrti, privremeno zamro, a potom ponovo dobio na snazi.

Izraz „novo i štetno praznoverje“ možemo pročitati i iz pera Svetonija (Gaius Suetonius Tranquillus), u njegovom delu Dvanaest rimskih careva, napisanom oko 120. godine.

Govoreći o caru Klaudiju, on kaže: „Kako su se Jevreji neprekidno dizali na bunu, podstaknuti Krestom on (Klaudije) ih je proterao iz Rima“. (Klaudije, 25, 4) Krestus je bilo obično ime koje se davalo robovima (doslovno znači koristan) i moguće je da Svetonije govori o nekom pobunjeniku tog imena.

Međutim, najverovatnije objašnjenje je da se Svetonije prevario kad je napisao Chrestus umesto Christus.

Progon o kojem govori, istoričari smeštaju u 49. godinu; napadane su jevrejske sinagoge u prestonici, već uzdrmane sukobom između judaista i judeohrišćana.

Optužiti hrišćane za superstitio od strane jednog Rimljanina značilo je prigovoriti im da šire novu, netolerantnu i subverzivnu religiju.

Poricanje kulta imperatora, odbacivanje svakog sinkretizma i fanatizam novih preobraćenika nisu se dopadali vlastima.

Plinije Mlađi, guverner rimskih provincija od Ponta do Vitanije, piše caru Trajanu od 111. do 113. godine i pominje hrišćane: „Oni imaju običaj da se okupljaju tačno određenog dana pre izlaska sunca i pesmom se obraćaju Hristu kao nekom bogu (Christo quasi deo)“ (Pisma, X, 96, 7).

Smrt kralja mudraca

Ovoj trojici rimskih istoričara dodajem dva autora iz sirijskog sveta.

Mara bar (sin) Serapion, filozof, stoik, utamničen u Rimu, poslao je svom sinu pismo na sirijskom jeziku kako bi ga ohrabrio da sledi uzore mudrosti.

Pismo datira iz II veka, nije moguće precizirati tačnije.

Mudraci su često progonjeni, piše svom sinu Mara bar Serapion, ali njihova poruka ih je nadživela.

Šta su dobili Atinjani time što su ubili Sokrata, ili ljudi sa Samosa time što su spalili Pitagoru?

I nastavlja, misleći na trećeg mudraca:

(Šta su dobili) Jevreji time što su (ubili) svog kralja mudraca kada je njihovo carstvo u tom trenutku propalo?

Bog je pravedno osvetio mudrost ova tri čoveka: Atinjani su umrli od gladi, ljude sa Samosa je potpuno uništilo more, a Jevreji, masakrirani i proterani iz svog carstva, raštrkali su se po celom svetu. Sokrat nije mrtav, zahvaljujući Platonu; ni Pitagora nije, zahvaljujući Junoninom kipu; a kralj mudrac nije mrtav zahvaljujući novim zakonima koje je propisao (Prevod prema W. Curetonu).

Kralj mudrac nije pomenut po imenu, ali sve govori u prilog tome da je reč o Isusu: kad se kaže kraj jevrejskog carstva, misli se na osvajanje Jerusalima od strane rimskih legija 70. godine i deportaciju preživelih jevrejskih boraca.

Tumačenje po kojem je razaranje Hrama u Jerusalimu bilo božja kazna jeste jevrejsko (2 Baruch 79,2; bTaanit 29a), ali i hrišćansko (Mt 22,7; 23,38) verovanje. Mara nije bio hrišćanin, jer da jeste pomenuo bi da misli na Isusa.

Ipak, on Isusa svrstava među velike mudrace i smatra da je i dalje živ zahvaljujući svojim „novim zakonima“, jevanđelju.

Drugi autor iz sirijskog sveta, poslednji kojeg ću citirati, jeste Lukijan iz Samosate, retoričar rođen u Anadoliji.

U svom delu De morte Peregrini, napisanom odmah posle 165. godine, Lukijan prepričava šta se dogodilo sa Peregrinom koji se, proteran iz rodnog grada zato što je ubio oca, preobratio u hrišćanstvo, a potom se opredelio za filozofiju cinika i političku revoluciju.

U paragrafima 11-13, Lukijan ironično govori o hrišćanima iz Palestine koji „i danas obožavaju čoveka zakucanog u Palestini zato što je uveo u svet novi oblik inicijacije“: ti ljudi „neguju kult zakucanog sofiste i žive po njegovim zakonima, prezirući posedovanje bilo kakve imovine i smatrajući sve zajedničkim dobrom“.

Glagol zakucati (anaskolopizo) treba razumeti kao „raspet na krstu“, malo poznati oblik mučenja, toliko surov da stari pisci nisu voleli o tome da govore.

Šta zaključiti iz reči ove trojice Rimljana i dvojice Sirijaca?

Nijedan od njih ne dovodi u sumnju istorijsko postojanje Isusa iz Nazareta.

Oni izražavaju svoje mišljenje o hrišćanima, ocenjuju njihovo verovanje, ali Isusu priznaju mudrost i pripisuju mu učenje o određenom načinu života kojeg se drže njegove pristalice; Hrista su svrstali među božanstva new age religije.

Da rezimiramo, Isus nije bio tema grčkorimskih istoričara iz I i II veka.

Kao što lepo kaže Džon P. Mejer, bio je „samo jedno bip na ekranu (njihovog) radara“.

Sasvim očigledno, tema nije Isusovo nepostojanje (nijednog jevrejskog rabina iz Palestine ovi istoričari ne pominju), već njihovo nezanimanje za život i pogubljenje jednog mračnog rabina u jednoj mračnoj provinciji Carstva.

Mnogi drugi u to doba doživeli su sličnu sudbinu.

Grčkorimski istoriograf slavi generale i njihove bitke, kao i careve i njihovu politiku. Indikativno je upravo to što je Isusov pokret probudio njihovu pažnju (i prezir) tek u trenutku kada je pretio da poremeti društveni poredak.

Pavle, prvi svedok

Pređimo na hrišćanske izvore.

Pre nego što su se pojavila jevanđelja, našli smo dva.

Prvi je Pavlova prepiska, nastala između 50. i 58. godine.

Prvo Pavlovo pismo Solunjanima napisano je dvadeset godina posle Isusove smrti, 7. aprila 30. godine.

Međutim, čitaoca će nešto zbuniti: apostol malo govori o Isusu, samo kaže da je umro i vaskrsao.

Iz toga se kasnije, pogrešno, zaključivalo da apostol Pavle nije ništa znao o njegovom životu, jer jevanđelja još nisu bila napisana.

Najpre, zaboravljamo da se uspomena na Isusa pre jevanđelja prenosila usmenim putem.

Zatim, nemojmo žuriti sa zaključkom kako Pavle ništa nije znao o Isusovom životu.

Od Pavla saznajemo da je Isus rođen od semena Davidova (Rim 1,3), da se rodio od žene (Gal 4,4), da je bio pod Zakonom (Gal 4,4), da je bio Izrailjac (Rim 9,3-4), seme Avramovo (Gal 3,16) i sluga obrezanja (Rim 15,8).

Imao je braću (I Kor 9,5), među njima i Jakova (Gal 1,19).

Imao je dvanaest učenika (I Kor 15,5), među njima Petra i Jovana (Gal 2,9).

Trpeo je ruženja (Rim 15,3), beše predan, a poslednji put je večerao sa svojim učenicima (I Kor 11,23-25).

Poznata je njegova poslušnost Bogu (Flp 2,8; Rim 5,19), kao i da je ponizio sebe uzevši obličje sluge (Flp 2,6-11), mada je bio bogat, radi vas je osiromašio (II Kor 8,9), osetio je slabost (II Kor 13,4) i voleo ljude (Flp 1,8).

Pavlov Isus ne lebdi u izmaglici duhovnosti; ukorenjen je u istoriji.

Uostalom, apostol zna više nego što kazuje.

Kad pominje poslednju Isusovu večeru sa učenicima, Pavle podrazumeva da se zna za njegovo stradanje, za okolnosti pod kojima je uhapšen, kao i za Judinu ulogu u tome („da Gospod Isus one noći kad bješe predan…“) (I Kor 11,23). Govoriti za Isusa Hrista „da bogat budući, vas radi osiromaši“ (II Kor 8,9), ne bi ništa značilo da čitaoci nisu imali nikakvu predstavu o Nazarećaninovom načinu života.

Osim toga, savet „ugledajte se na mene kao ja na Hrista“ (I Kor 11,1; I Tim 1,6) ne bi imao smisla da nije budio sliku Isusovog života.

Ukratko, „apsurdno je umišljati kako je Pavle svedočio samo o tome da je Gospod umro i vaskrsao, a da nikada nije govorio o tome kakav je to čovek bio“.

Ali zašto Isusa koji sreće ljude i leči ih, Isusa koji govori u parabolama i raspravlja o tumačenju Zakona nema u Pavlovoj prepisci?

Postoje za to dva jednostavna razloga.

Prvi je taj što je Pavle sreo Isusa prilikom jedne njegove misionarske propovedi, u vreme kad su nastajale prve hrišćanske zajednice; ne pominje to u svojim pismima koje je pisao pred kraj života, kad je pozvan da presuđuje u teološkim sporovima.

Drugi razlog: usmerenje na Isusovu smrt, a potom vaskrsenje je teološki izbor.

U skladu sa teologijom helenističkih hrišćana iz Damaska i Antiohije, koji su ga uputili u veru posle njegovog preobraćenja, apostol smatra da je Isusova smrt, posmatrana iz pashalne perspektive, od prvorazrednog značaja za njegovu sudbinu i božansko delo u njemu.

Bog se poslednji put otkrio Isusu dok je bio na krstu. Krst hrišćanskoj veri, u očima jevrejskog sveta, ali i u odnosu na grčkorimsku kulturu, istovremeno daje jedinstvenost i ubojitost: „A mi propovijedamo Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost (I Kor 1,23). Poznat po svojoj istrajnosti, Pavle se vezuje za ovo jezgro i neumorno ga ponavlja.

Knjiga „Život i sudbina Isusa iz Nazareta“ Danijela Margara

Knjigu francuskog profesora teologije Danijela Margera „Život i sudbina Isusa iz Nazareta“ nedavno je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada u prevodu Svetlane Stojanović. Reč je o živo i jasno napisanoj knjizi o Isusu kao istorijskoj ličnosti – iz kakve porodice je potekao, kako je živeo, šta je propovedao i koje istorijske okolnosti su ga predodredile da postane utemeljivač hrišćanstva, religije žive i danas.

Danijel Margera rođen 1943, profesor je teologije na Univerzitetu u Lozani, stručnjak za „Novi zavet“ i istoriju nastanka hrišćanstva. Međunarodni ugled stekao je proučavanjima Hrista kao istorijske ličnosti. Svoj pristup analizi biblijskih tekstova definisao je ovako: „Da bi jedan tekst bio ispravno shvaćen i postao legitiman, mora se smestiti u istorijski kontekst u kojem je nastao“.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje odlomak iz ove knjige. Oprema teksta je redakcijska.