Zakonska diskriminacija zakona

Kosovska kancelarija nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) analizirala je kosovske zakone o uvidu u službena dokumenta i protiv diskriminacije. Izveštaji o primeni oba zakona objavljeni su na albanskom, engleskom i srpskom jeziku.
Zakon o uvidu u službena dokumenta je pandan Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja Srbije. Kosovski zakon je usvojen krajem 2003. a onaj u Srbiji 13 meseci kasnije. Zakon protiv diskriminacije (ZPD) Srbija nema.
Kao i u Srbiji, svaki građanin Kosova ima pravo da traži uvid u službena dokumenta. Poštovanje ovog zakona se kontrolisalo deset meseci 2006. Rangirano prema poštovanju zakonskih odredaba, Zakon najviše poštuju javna preduzeća (u 40,2 odsto slučajeva), a najmanje lokalne zajednice (u 8,2 odsto slučajeva).
Kad je reč o institucijama centralne vlasti, ministarstva za lokalnu upravu, zdravlje i poljoprivredu su odgovorili na polovinu postavljenih pitanja, a kabinet premijera Kosova je ispunio 18,1 odsto zahteva. Ministarstva unutrašnjih poslova, rada, kulture i trgovine, te Ministarstvo za povratak nisu odgovorila ni na jedan zahtev. Ministarstvo pravde od četiri poslata zahteva, takođe nije odgovorilo ni na jedan.
Što se tiče lokalnih zajednica, na zahteve uopšte nisu odgovorili u opštinama Glogovac, Kosovo Polje, Leposavić, Lipljan, Obilić, Orahovac, Podujevo, Priština, Srbica, Štrpce, Suva Reka i Zvečan, pretežno sa srpskim stanovništvom. Carinska služba UNMIK-a odgovorila je na sve zahteve, Trust kosovske penzione štednje na 75 odsto, a RTV Kosova na 66,6 odsto zahteva.
Inicijativa je kosovskim sudovima podnela 36 zahteva za uvid u službena dokumenta. Vrhovni sud Kosova je udovoljio trećini zahteva. Sudovi u Mitrovici, Klini, Peći i Suvoj Reci odgovorili su na sva postavljena pitanja, a 24 suda ni na jedno.
Prema nalazima istraživača Inicijative, 15,8 odsto kosovskih institucija poštuje Zakon o uvidu u službena dokumenta. Od 116 institucija, 54,3 odsto nije odgovorilo ni na jedan zahtev.
Da bi se testiralo poštovanje Zakona traženi su zapisnici sa sednica, podaci o broju zaposlenih, imena službenika koji su zaduženi za kontakt sa građanima, podaci o izdacima za plate, službena putovanja, opremanje kancelarija, veličine stavki u opštinskom budžetu za finansiranje manjina, ljudi sa posebnim potrebama, verskih zajednica, veličina prihoda od reklama, broj privatizovanih preduzeća…
Kad je reč o zakonskoj odredbi da odgovor mora biti na jeziku na kome je pitanje postavljeno, od 820 zahteva kosovskim institucijama, 318 je bilo napisano na srpskom jeziku. Od 130 primljenih odgovora, samo 13 je bilo na srpskom jeziku.
Istraživači Inicijative bavili su se i kosovskim ZPD iz septembra 2004. koji zabranjuje direktnu i indirektnu diskriminaciju, uznemiravanje, viktimizaciju i segregaciju. Pri uredu premijera Kosova je osnovana Kancelarija za dobro upravljanje, ljudska prava, jednake mogućnosti i pitanja polova koja u opštinama promoviše ovu regulativu. U sastavu svih kosovskih ministarstava su „jedinice za ljudska prava“ (JLJP) sa tri do sedam službenika/ca koje sarađuju sa kosovskom ombudspersonom.
Tri godine nakon stupanja Zakona protiv diskriminacije na snagu nije bilo nijedne sudske presude zbog diskriminacije, iako je zakon diskriminatorno ponašanje široko formulisao, a nije osnovan ni fond za besplatnu pravnu pomoć žrtvama diskriminacije. JLJP nemaju dovoljan broj edukovanih službenika. Diskriminacija zbog seksualne orijentacije koju su istraživači Inicijative dokumentovali pokazuje da policajci i medicinsko osoblje u Prištini nisu zaštitili žrtve.
G. P. i L., B, obojicu alternativne seksualne orijentacije su dva lica napala nožem 31. decembra 2005. u kafiću „Fellini“. Policija je nakon dvadeset minuta odvela napadnute do stanice hitne pomoći. Kad su G. P. i L. B. rekli policiji da je uzrok maltretiranja njihova seksualna orijentacija, policija je počela da ih tretira kao osumnjičene, a ne kao žrtve jer je „praktikovanje homoseksualnog čina nezakonito“. Drugi policajac je rekao L. B. da će mu „razvaliti usta“ dok ga je L. B. obaveštavao da homoseksualnost nije nezakonita na Kosovu. Čitava grupa policajaca se cerekala žrtvama. Policajci su obznanili seksualnu orijentaciju žrtava bolničkom osoblju. To je suprotno kako kosovskom Zakonu o ljudskim pravima tako i Zakonu protiv diskriminacije, a kazna je od tri meseca do tri godine zatvora. Načelnik UNMIK policije je suspendovao sve policajce koje su G. P. i L. B. optužili, svih 7.000 policajaca Kosovske policijske službe (KPS) je informisano o incidentu, a dvojica maloletnih napadača su optužena.
S. K. su 25. marta 2006. pretukla sedmorica koja su ga primoravala da govori o svojoj homoseksualnosti. Policiji je trebalo više od 15 minuta da stigne, iako je mesto incidenta blizu policijske stanice. S. K. se plašio da će iz policije procureti da je homoseksualac i da će to saznati njegova porodica. Iako ga je poručnik KPS uveravao da će samo jedan policajac biti zadužen za njega, najmanje deset policajaca je ulazilo u prostoriju gde je S. K. ispitivan, a nekolicina je pitala žrtvu šta se dogodilo.
Počinioci su identifikovani i optuženi za pokušaj silovanja i fizički napad.