… i dalje od toga, do Svetog Avgustina i njegovog samopreispitivanja, i još dalje, do Starog zaveta i umornog Propovednika, i do Jova, čoveka koji se usudio da dovede u pitanje igru koju Bog igra s čovekom, a onda se, zastrašen, pokorio. Ukratko, to poreklo seže do svakoga ko se ikad, bilo kojim povodom osetio nezadovoljno, buntovno ili otuđeno.

* * *

Međutim, moguće je krenuti suprotnim smerom i suziti nastanak modernog egzistencijalizma na jedan trenutak na prelazu iz 1932. u 1933. godinu, kad je troje mladih filozofa sedelo u baru „Plinski fenjer“ u pariskoj ulici Monparnas, tračareći i ispijajući tamošnji specijalitet, koktele sa sokom od kajsija.

Tu priču od njih troje najdetaljnije je kasnije ispričala Simona de Bovoar, u to vreme dvadesetpetogodišnjakinja sklona pažljivom promatranju sveta ispod svojih elegantno poluspuštenih očnih kapaka. Tamo je sedela sa svojim dečkom Žan-Polom Sartrom, pogrbljenim dvadesetsedmogodišnjakom opuštenih usana, nalik na grgeča, rošavim, klempavim i razrokim, budući da je njegovo desno oko, na koje skoro uopšte nije video, šetalo u stranu usled teškog oblika egzotropije. Nepripremljene sagovornike to je zbunjivalo, ali ako biste se naterali da ga gledate samo u levo oko, neminovno biste zapazili da vas posmatra s toplinom i inteligencijom: bilo je to oko čoveka zainteresovanog za sve što imate da mu kažete.

* * *

Sartr i Simona de Bovoar sad su svakako bili zainteresovani, jer ta treća osoba za stolom donela im je vesti. Bio je to Sartrov stari školski drug Remon Aron, čovek vesele naravi i takođe svršeni student prestižnog fakulteta Ekol normal superijer. Poput njih dvoje, Aron je zimski raspust provodio u Parizu. Međutim, dok su Sartr i Simona de Bovoar predavali u francuskoj provinciji – Sartr u Avru, Simona de Bovoar u Ruanu – Aron je studirao u Berlinu. Sad je svojim prijateljima pričao o filozofiji koju je tamo otkrio, a nosila je naziv varljivog značenja: fenomenologija, što je dugačka ali elegantno uravnotežena reč koja, na francuskom, jednako kao i na engleskom, sama po sebi može da čini stih u jampskom trimetru.

* * *

Aron je možda ovako govorio: tradicionalni filozofi čestu su polazili od apstraktnih aksioma ili teorija, ali nemački fenomenolozi pristupaju životu neposredno, onako kako ga doživljavaju iz časa u čas. Ostavili su po strani većinu zagonetki kojima se filozofija bavila još od Platona: da li su stvari stvarne ili kako možemo steći bilo kakva pouzdana saznanja o njima. Umesto toga, istakli su da je svaki filozof koji postavlja ta pitanja već bačen u svet ispunjen stvarima – ili barem pojavama stvari, odnosno „fenomenima“ (od grčke reči koje znači“stvari koje se pojavljuju“). Zašto se onda ne bi usredsredili na taj susret s fenomenima i zanemarili sve ostalo? Stare zagonetke ne moraju biti zauvek odbačene, ali mogu biti stavljene u zagrade na izvestan način, tako da filozofi mogu da se pozabave praktičnijim problemima.

* * *

Edmujnd Huserl, vodeći mislilac među fenomenolozima, pokretu je podario borbeni poklič: „K samim stvarima!“ To je značilo: ne gubite vreme na tumačenja koja se gomilaju preko stvari, a naročito ne gubite vreme na razmišljanje o tome da li su stvari stvarne. Naprosto pogledajte to što vam se predstavlja, što god to bilo, a opišite ga što preciznije možete. Drugi fenomenolog, Martin Hajdeger, modifikuje tu ideju. Tokom čitave istorije filozofi su gubili vreme na sekundarna pitanja, zaboravljajući da postave ono pitanje koje je najvažnije od svih, a to je pitanje Bića. Šta to znači da neka stvar postoji? Šta to znači kad kažemo da mi sami postojimo? Dok god ne postavimo to pitanje, insistira on, nikuda nećemo stići. On takođe preporučuje fenomenološki metod: zanemarite nagomilani intelektualni krš, obratite pažnju na stvari i pustite ih da vam se otkriju.

„Vidiš, mon petit comarade“, kazao je Aron Sartru – mali moj druže, tako ga je od milja nazivao još od školskih dana – „ako si fenomenolog, možeš da pričaš o ovom koktelu i da od toga napraviš filozofiju!“

* * *

Simona de Bovoar je napisala da je Sartr pobledeo kad je to čuo. Čitavu stvar je prikazala još dramatičnije, nagovestivši da pre toga nikada nisu bili čuli za fenomenologiju. Uistinu, već su malo pokušavali da čitaju Hajdegera. Prevod njegovog predavanja „Šta je metafizika?“ objavljen je u istom broju časopisa Bifur u kojem i jedan rani Sartrov esej iz 1931. godine. Međutim, napisala je „pošto nismo razumeli ni reč, nismo uvideli njegovu važnost“. Sada su je uviđali: bio je to način bavljenja filozofijom koji je ponovo uspostavljao kontakt između nje i normalnog životnog iskustva.

Bili su više nego spremni za taj novi početak. U školi i na univerzitetu, Sartr, Simona de Bovoar i Aron prošli su strogi francuski školski program filozofije, kojim su gospodarila pitanja znanja i beskrajna ponovna tumačenja radova Imanuela Kanta. Epistemološka pitanja izrastala su jedno iz drugog kao krugovi u kaleidoskopu koji se okreće, uvek se vraćajući u istu tačku: Mislim da nešto znam, ali kako mogu da znam ono što znam? To je bilo zahtevno, ali uzaludno, i sve troje studenata – uprkos najvišim ocenama na ispitima – osećalo se nezadovoljno. Sartr najviše od svih. Nakon što su diplomirali, pominjao je da razvija nekakvu novu „destruktivnu filozofiju“, ali nije precizno najavio kakav će oblik imati, naprosto zato što ni sam nije imao razrađenu ideju. Ta njegova zamisao uglavnom je bila na nivou opšte duhovne pobune. Sad je izgledalo da ga je neko prestigao. Sartrovo bledilo kao reakcija na Aronove vesti o fenomenologiji verovatno je u jednakoj meri bilo posledica ljutnje i uzbuđenja.

U svakom slučaju, nikad nije zaboravio taj trenutak, i prokomentarisao ga je u jednom intervjuu koji je dao više od četrdeset godina kasnije: „Mogu vam reći da me je to oborilo s nogu.“ To je, konačno, bila prava filozofija. Kako kaže Simona de Bovoar, odjurio je u najbližu knjižaru i doslovce kazao: „Dajte mi sve što imate o fenomenologiji, odmah!“ Dobio je tek jednu tanku knjižicu pod naslovom Teorija intuicije u Huserlovoj fenomenologiji, koju je napisao Huserlov učenik Emanuel Levinas. U to vreme knjige su se još prodavale nerazrezanih tabaka. Sartr ih je pocepao, ne čekajući da mu u ruke dođe nož za hartiju, i počeo je da čita odmah, hodajući ulicom. Podsećao je na Kitsa, koji se upravo susreo s Čapmanovim prevodom Homera:

Osetih se tada ko posmatrač neba

Kad planeta nova u vidik mu klizne;

Ilž ko snažni Kortes okom sokolovim

kad Pacifik gleda – a mornari svi mu

Zgledaju se samo u golemom čudu –

Bez ijedne reči, videvši Darijen.

* * *

Sartr nije imao oči sokolove, niti je umeo da sedi ćuteći, ali je svakako umeo da se čudi i iznosi pretpostavke. Videvši njegovo oduševljenje, Aron mu je predložio da te jeseni otputuje u Berlin i upiše se na tamošnji Francuski institut, na kojem je i Aron studirao. Tu će moći da uči nemački, da čita fenomenološke spise u originalu, te da njihovu filozofsku energiju upija na samom izvoru.

Budući da su nacisti upravo bili došli na vlast, 1933. godina nije bila pogodna za selidbu u Nemačku. Ali bio je to dobar trenutak da Sartr preusmeri svoj život. Bio mu je dosadan nastavnički poziv, bilo mu je dosadno ono što je naučio na univerzitetu, bilo mu je dosadno što se još nije razvio u genijalnog pisca, a to je očekivao još od detinjstva. da bi mogao da piše šta hoće – romane, eseje, sve – znao je da najpre mora da proživi avanture. Maštao je o tome da se zaposli kao lučki radnik u Konstantinopolju, da meditira s monasima na Svetoj gori, da se skrije među parijama u Indiji i da brodi olujnim morem s njufaundlendskim ribarima. Za sada, dovoljno velika avantura biće i to što više neće predavati dečacima u Avru.

Obavio je pripreme za odlazak, leto je prošlo i otišao je na studije u Berlin. Kad se vratio, po okončanju školske godine, sa sobom je doneo novu mešavinu: metode nemačke fenomenologije pomešane s idejama Danca Serena Kjerkegora i drugih ranijih filozofa, sve to začinjeno na izrazito francuski način, u skladu s njegovim samosvojnim književnim senzibilitetom. Primenjivao je fenomenologiju na živote ljudi na uzbudljiviji, ličniji način nego što je to ikad palo na pamet izumiteljima te filozofske discipline; time je utemeljio filozofiju koja će delovati na internacionalnom planu, ali će zadržati parisku notu: moderni egzistencijalizam.

* * *

Taj Sartrov pronalazak briljantan je po tome što je fenomenologiju uistinu pretvorio u filozofiju koktela sa sokom od kajsija – kao i konobara koji ih poslužuju. Takođe ju je pretvorio u filozofiju očekivanja, umora, strepnje, uzbuđenja, šetnje uzbrdo, strasti za žuđenim ljubavnikom, odbojnosti prema neželjenom, pariskih vrtova, hladnog jesenjeg mora u Avru, osećaja koji čovek ima kad sedi na preterano nabijenom tapacirungu, načina na koji se grudi žene raziđu kad legne na leđa, uzbuđenja boks-meča, filma, džez pesme, letimičnog pogleda na dva neznanca koji se sastaju pod uličnom svetiljkom. Napravio je filozofiju od vrtoglavice, voajerstva, stida, sadizma, revolucije, muzike i seksa. Mnogo seksa.

Dok su filozofi pre njega pisali u formi pažljivo sročenih premisa i dokaza, Sartr je pisao kao romanopisac – što ne predstavlja iznenađenje, jer to jeste bio. U svojim romanima, pripovetkama i dramama, kao i u filozofskim raspravama, pisao je o fizičkim osetima sveta i o strukturama i raspoloženjima u ljudskom životu. Iznad svega, pisao je o jednoj velikoj temi: o tome šta znači biti slobodan.

Smatrao je da sloboda počiva u srcu celokupnog ljudskog iskustva čime se ljudi izdvajaju od svih ostalih objekata. Druge stvari prosto stoje na mestu, čekajući da ih neko gurne ili povuče. Prema Sartrovom mišljenju, čak i životinje uglavnom slede instinkte i ponašaju se na način koji je karakterističan za vrstu kojoj pripadaju – ali ljudska bića nemaju nikakvu predefinisanu prirodu. LJudska bića stvaraju svoju prirodu time što biraju sopstvene postupke. Razume se da na to utiče ljudska biologija ili aspekti kulture pojedinca i njegova lična prošlost, ali ni sve to uzeto zajedno ne daje kao rezultat kompletan nacrt konstrukcije ljudskog bića. LJudi su uvek korak ispred sebe samih, jer sebe izmišljaju u hodu.

Ovo načelo Sartr je uobličio u slogan od tri reči koji je za njega predstavljao definiciju egzistencijalizma: „Egzistencija prethodi esenciji.“ Ova formula zvuči efektno mada je pomalo nerazumljiva. Ali, grubo rečeno, ona znači da čovek, pošto se nađe bačen u svet, stvara sopstvenu definiciju (ili prirodu, ili suštinu) na način koji nikad ne nalazimo kod drugih objekata ili životnih oblika. Moglo bi se pomisliti da je čovek određen nekom definicijom, ali to je pogrešno, jer čovek uvek predstavlja nedovršeno delo. Čovek neprekidno sebe kreira delovanjem, što je od tako suštinskog značaja za ljudsko stanje da Sartr smatra da to upravo jeste ljudsko stanje, od časa kad nam se javi prvi tračak svesti, pa do trenutka kad nam je smrt izbriše. Čovek jeste sopstvena sloboda: ni manje, ni više od toga.

To je bila zanosna ideja, a kad ju je Sartr u potpunosti razradio – što se desilo poslednjih godina Drugog svetskog rata – postao je zvezda. Slavili su ga, dodvoravali mu se kao nekakvom guruu, intervjuisali su ga, fotografisali, naručivali od njega članke i predgovore, pozivali ga da bude član raznih komisija, da govori na radiju. Često su od njega tražili da iznosi sud o stvarima za koje nije stručan, ali se dobro snalazio i u takvim situacijama. Simona de Bovoar takođe je pisala prozu, tekstove za radio, dnevnike, eseje i filozofske rasprave – što je sve objedinjavala filozofijom koja se često približavala Sartrovoj mada ju je ona velikim delom razvila samostalno, naglašavajući različite elemente. NJih dvoje zajedno su odlazili na turneje na kojima su promovisali knjige i držali predavanja, sedeći ponekad na središtu scene u foteljama nalik na prestole, kako i dolikuje kralju i kraljici egzistencijalizma.

* * *

Koliko je slavna ličnost postao, Sartr je shvatio 28. oktobra 1945, kad je održao predavanje članovima Kluba sadašnjeg trenutka (Club maintenant) u pariskoj Sali sindikata. On sam, kao i organizatori, potcenili su brojnost publike koja će se okupiti da čuje Sartra. Biletarnica je bila zagušena, pa su mnogi ušli besplatno, jer nisu mogli ni da joj priđu. U gužvi i guranju oštećene su stolice, a nekoliko osoba u publici izgubilo je svest od vrućine. Potpis ispod fotografije objavljene u magazinu Time glasio je: „Filozof Sartr. Žene su padale u nesvest“.

Predavanje je prošlo izuzetno uspešno. Sartr, koji je bio visok tek nešto preko metar i po, verovatno se jedva video iz publike, ali je svoje ideje izložio na uzbudljiv način, a kasnije je to pretočio u knjigu Egzistencijalizam i humanizam. Vrhunac predavanja, kao i knjige, činila je anegdota koja je svakako zvučala vrlo poznato publici kojoj su još uvek bila sasvim sveža sećanja na iskustva nacističke okupacije i oslobođenja. U toj priči na sažet način ispoljavale su se sve one osobenosti koje su njegovu filozofiju činile šokantnom i privlačnom.

* * *

Jednog dana za vreme okupacije, ispričao je Sartr, jedan njegov bivši učenik došao je da ga pita za savet. Brat tog mladića bio je poginuo u borbi 1940, pre nego što je Francuska kapitulirala; a onda je otac postao saradnik okupatora i napustio je porodicu. Taj mladić je ostao jedini oslonac i društvo svojoj majci. Međutim, istinski je žudeo za tim da prebegne u Španiju, pa zatim u Englesku, da bi se priključio tamošnjim Slobodnim francuskim snagama i da bi se borio protiv nacista – želeo je konačno da stupi u istinsku borbu, da bi imao priliku da osveti brata, da se suprotstavi ocu i da pomogne oslobođenju zemlje. Problem je što bi u tom slučaju majka ostala sama, u opasnom položaju, u vreme kad je bilo teško nabaviti čak i hranu. Takođe, Nemci bi joj zbog toga mogli praviti probleme. Dakle, treba li da postupi ispravno prema majci, od čega bi jedino ona imala koristi, ili da rizikuje i pokuša da se pridruži borcima, čime bi postupio ispravno prema mnogima?

Pre nego što se obratio Sartru, učenik je hteo da potraži savet od ustaljenih moralnih autoriteta. Pomišljao je da ode kod sveštenika – ali među sveštenicima je takođe bilo kolaboranata, a osim toga, znao je da mu hrišćanska etika može poručiti jedino da voli svog bližnjeg i da drugima čini dobro, ne navodeći tačno na koje se to druge odnosi – na majku ili na Francusku. Zatim je hteo odgovor da potraži kod filozofa koje je izučavao u školi i koji bi trebalo da predstavljaju izvore mudrosti. Ali ti filozofi bili su isuviše apstraktni: osećao je da nemaju da mu kažu ništa relevantno za situaciju u kojoj se nalazio. Onda je pokušao da osluškuje sopstveni unutarnji glas, ne bi li možda odgovor pronašao u dubinama svog srca. Ali nije ga pronašao: u svojoj duši učenik je čuo samo žamor glasova koji govore različite stvari. (Možda ovakve: moram da ostanem, moram da odem, moram da uradim ono što je hrabro, moram biti dobar sin, želim da delam ali se plašim, ne želim da umrem, moram da odem odavde. Biću bolji čovek od tate! Da li istinski volim svoju zemlju? Da li se foliram?) U svoj toj galami prosto nije mogao da se pouzda u sebe. Poslednje utočište tog mladića bio je njegov bivši nastavnik Sartr: od njega, znao je, makar neće dobiti neki konvencionalan odgovor.

* * *

I zaista, Sartr je slušao njegov problem i jednostavno kazao: „Slobodan si, stoga izaberi – odnosno, izmisli.“ Nismo udostojeni nikakvih znakova na ovom svetu, rekao je. Nijedan stari autoritet ne može te osloboditi tereta slobode. Koliko god pažljivo odmeravao moralne ili praktične aspekte, na kraju se moraš odlučiti i nešto učiniti, a samo od tebe zavisi šta će to biti… A dok birate, istovremeno birate ko ćete biti.

O knjizi

U egzistencijalističkom kafeu – naslov je pitkim publicističkim jezikom napisane studije Sare Bejkvel o filozofskom nasleđu Žan-Pola Sartra, Simone de Bovoar, Albera Kamija, Martina Hajdegera, Edmunda Huserla, Karla Jaspersa, Morisa Merlo-Pontija i još nekolicine intelektualnih gromada XX veka. Kombinujući podatke iz ličnih biografija i analizu ideja i teorijskih postavki junaka svoje knjige, Sara Bejkvel daje uverljivo, sugestivno tumačenje tokova filozofije XX veka. Knjigu je na srpskom jeziku objavilo JP Službeni glasnik. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige o nastanku egzistencijalizma. Izbor i oprema teksta redakcijski.

Povezani tekstovi