Zapanjujuće briljantan film na smelom festivalu

Interesantno kako na Balkanu većina država daje svojim aerodromima imena po istorijskim ličnostima koje nisu nikad (ili veoma retko) nogom kročile na teritoriju države koja ih slavi: Aleksandar Makedonski u Skoplju, Majka Tereza u Tirani, Nikola Tesla u Beogradu…

Jugoslav nas je preksinoć napio, po protokolu, a juče završili žiriranje na FEST-u. Lepo smo se proveli sa kolegama iz žirija glavnog takmičarskog programa – puno se smejali, filozofirali o filmovima, ubeđivali se, glasali i na kraju odabrali. Izbor filmova odličan – puno bolji, recimo, od šangajskog ili varšavskog. Znam iz prve ruke, jer sam skoro bio u žiriju ta dva festivala.

Na FEST-u van konkurencije premijera mog novog filma „Bikini Mun“. Priča o ženi koja je ratovala u Iraku, a sada živi na ulici u NJujorku. Nikad nismo sigurni šta je istina, a šta fantazija od onoga što joj je se dešava. Ta igra između stvarnosti i fantazije, dokumentarnog i igranog je srce ovog filma, kao i tema gubljenja privatnosti danas. Mada živim u NJujorku već čitavu večnost, od mature, ovo mi je prvi dugometražni film koji tamo snimam (dosad sam u NJujorku snimao za televiziju – „The Wire“, kratkometražne, reklame i MTV). Ponoćni razgovor sa beogradskom publikom posle projekcije topao, pitanja lucidna… Piše mi Miša Milošević da nije mogao da dođe, da se živ pojeo, pa mu odgovorim da će ga Five Star prikazati u DKC-u početkom aprila.

Efikasni načelni dogovor sa Baš Čelikom o koprodukciji mog sledećeg filma, „Vrba“. Ovaj film verovatno snimamo u leto kao evropsku koprodukciju. Jedino u čitavoj gužvi nisam uspeo da se vidim sa prekrasnim Dejanom Vražalićem i njegovom ćerkom koja je snimila dugometražni dokumentarni film o mom radu, isto prikazan na FEST-u.

Petak, 2. mart

NJujork. Prespavao kod kuće, zalio saksije (lavanda, ruzmarin, bršljen, četiri drvca na velikom balkonu u Ist Vilidžu), promenio sadržaj kofera i planirao da krenem natrag na aerodrom – do Kalifornije na severnoameričku premijeru „Bikini Muna“ na festivalu Sinekvest u Silikonskoj dolini.

Kad ono – bura, vetar od 100 km na sat po čitavoj Istočnoj obali. Iščupano ogromno drveće, oštećene kuće, povređeni… Otkazano više od 3.400 letova, čak i železnica između Bostona i Vašingtona. Alaskan Airlines pokušava da me rebukira na let za sutra, ali nema mesta.

Subota, 3. mart

Danas premijera „Bikini Muna“ za američku publiku u Kaliforniji, a ja još u NJujorku. Sinekvest je nezavisni festival koji voli smelije filmove, a direktor Majkl Holdberg je veliki podržavalac „Bikini Muna“. Zvao avio-kompaniju rano ujutru, ali sve je bukirano do sutra uveče, što znači da bih stigao tek nakon obe projekcije filma. Propustio bih konferenciju za štampu i oba razgovora sa publikom.

Kod kuće za kompjuterom. Već izašle dve reakcije na film. Moviegourmet.com kaže „zapanjujuće briljantan“ i “ potpuno svež i originalan rad majstora“, kao i „nezavisni film koji morate videti“. Patrik Breslin piše „ovo je film koji je ‘Oblik vode’ hteo da bude, ali nije znao kako“. Vreme mi je da zaboravim „Bikini Mun“, da idem dalje.

Bio na putu tačno dve nedelje, i već mi nedostaje azijska ramen supa iz komšiluka i kafa u „Berbernici“ preko puta Tompkins skver parka. Danas ga gaze hipsteri sa negovanim bradama i brkovima nesvesni za anarhistička i socijalistička okupljanja na istom tom mestu pre sto godina, za rat sa policijom 1988. ili za to da je tu na otvorenom svirao DŽimi Hendriks.

Nedelja, 4. mart

Putovanje na festival u San Hozeu definitivno otkazano. Producent razgovara sa publikom u moje ime i daje intervjue. Osim jednog radio-intervjua za WBAI koji traje čitav sat. Na brzinu odgovorio imejlove, pa u muzej. Da se iskoristi dan, kad već ne putujem. PS1, adaptirana stara škola, filijala Muzeja moderne umetnosti u Kvinsu. Oni su uvek smeli. Ogromna retrospektiva Kerol Šniman, ali interesantnija je Keti Vilks – instalacije jednostavnih elemenata koje izazivaju neočekivane emocije. Čitav muzej miriše na pečenu slaninu iz restorana.

Nakon muzeja opet na metro, pa u Čelzi na performans „Pan“ – malo pozorišta i više koncerta za pet različitih flauta Klare Čejs. Muzika lepa. Uveče dodeljivanje Oskara – školski recital Holivudske akademije na kome filmska industrija reklamira sebe i u isto vreme pokušava da se predstavi svetu kao grupa odgovornih umetnika koji snimaju lepe filmove i filmove o temama koje su značajne za društvo. Naravno i uštekavanje u tekući #metoo trenutak političke korektnosti. Pravljenje cipela ili automobila je kreativnije od pravljenja filmova u Holivudu.

Ponedeljak, 5. mart

Karma funkcioniše na neočekivan način. Propustio premijeru, ali dobio imejl od direktora Fantsporto festivala u Portugaliji u kome me obaveštava da je „Bikini Mun“ osvojio specijalnu nagradu žirija u tzv. Rediteljskom programu. Veoma lepo. Ovo će pomoći filmu u njegovom daljem životu. Za mene je zaista vreme da mislim na sledeći film.

Častim se još jednom posetom muzeju, ovog puta Metropolitenu. Pored redovne postavke od Rembranta do Pikasa, od čitavog staroegipatskog hrama koji je Naser poklonio Kenediju do krila za primitivne umetnosti Dejvid Rokfeler, idem da vidim kutije DŽozefa Kornela. Mali kolaži u grubim kutijama. Muzej je takođe dobio dva nova poklona, pa ih predstavlja publici: konceptualna dela Vlijama Vegmana iz sedamdesetih i seriju kolor fotografija Vilijama Eglstona. Neke od njih zaista pobude emociju. Većina su važne možda samo kao trenutak u istoriji umetnosti.

Utorak, 6. mart

Danas je trebalo da se vraćam iz Kalifornije za NJujork. Ne bih imao vremena da odem do kuće, već samo da promenim aerodrome – sa Nuarka na Kenedi – i da nastavim za Norvešku. Umesto toga, mogu da se ispavam, da se malo posvetim ovom dnevniku za Danas i novoj verziji „Vrbe“. Nažalost, i svađi sa producentom.

Letimo drimlajnerom 787 u kome su pritisak i vlažnost vazduha prijatniji. Taman da sredim imejl adresar, da odgovorim na intervju za off.net i da prevedem sa engleskog na makedonski ono što sam danas napisao.

Sreda, 7. mart

Malo zalutao, otišao u pogrešan hotel u Oslu. Nisam spavao za vreme leta, pa sam usporen. Trik je ne spavati više od jednog sata tokom dana, inače se uđe u vrzino kolo džet lega, pa ti treba najmanje nedelju dana da uspostaviš neku normalnu satnicu. Ja se obično malo pomučim prvog dana, pa se skljokam još u osam uveče i za dan-dva se prebacim na lokalno vreme.

Oslo veoma lep, skroman, starinski grad pod snegom. U hotelu na brzinu odgovaram na mejlove oko distribucije filma, dogovorim putovanje u Istanbul, Sofiju i Floridu, pa onda pešice odemo do norveške Kinoteke. Retrospektiva Bergmana na stogodišnjicu rođenja. Direktor kinoteke mi kupuje dupli espreso i kaže mi da je projekcija „Pre kiše“ za večeras rasprodata, morali su da vraćaju ljude. Puštaju staru, ali očuvanu 35-milimetarsku, filmsku kopiju filma sa logom Vorner Bradersa, jer je Vorner Skandinavija bio distributer filma. Predstavi me publici, pa ja onda imam uvodnu reč. Kažem da pre projekcije nemam puno šta da im kažem, ali mogu da prekosutra dođu na razgovor na univerzitetu, razgovaraćemo o svim mojim filmovima. Postaje mi sve jasnije da se film voli zbog osećanja koje pobudi u gledaocu, a ne zbog priče, ideje ili poruke.

U publici je i Žaklina, koja živi u Oslu. Ona je montirala moj raniji film, „Majke“. Baš sam se obradovao.

Četvrtak, 8. mart

Spavao 13 sati. Zakasnio pet minuta na doručak, ali uspeo da ulovim norveškog lososa i trostruki espreso. Sa pogledom na plavi tramvaj. Idem da razgledam kontroverznu novu zgradu opere u Oslu.

Ne volim da prisustvujem premijerama. Mislim da filmski autor nije potreban jer je delo završeno. Razgovor sa publikom je nešto drugo. Danas imam predavanje samo za studente univerziteta u Oslu. Razgovor vodi Knut. Ovo je samo za studente, ali na sutrašnji razgovor može da dođe ko hoće. Tanja, organizatorka, misli da treba da se preselimo u veću salu.

Autor je makedonski film reditelj