Za sto seda gospodin u godinama, sa cvikerima na nosu, sa bradom, prosed, ozbiljan. To je Kit Rou (Keith Rowe), guru ili buda eletronske muzike kakvim ga smatraju njegovi muzički sledbenici i posvećenici. Ono što se naziva „tabletop“ gitarom u ovom slučaju samo je grlo tog instrumenta, a improvizacija Kit Roua na njemu znači povremeno dodirivanje žica – prstima, žicom za sudove, kuhinjskim nožem. Tu je i mali ručni ventilator. Kada ga Rou približi gitari na stolu zvuči poput moćne elise helikoptera. Sve ponekad zvuči kao kada pokušavate da pronađete neku radio stanicu i tek se u pozadini čuju glasovi ili neka poznata pop melodija sa tranzistora. Ili, još pre, kao pokušaj da se uhvate neki daleki kosmički zvuci. Publika netremice gleda i sluša. Muzičar polako gasi jednu po jednu „spravu“, zvuci se utišavaju, nestaju. Kraj.

Scena druga. Publika u mraku frontalno prema sceni na kojoj su jedan saksofonista (klarinetista), jedan gitarista i jedan bubnjar. To je Ericson-Strid-Stackenas ili ESS trio iz Švedske. Oni se dobro nadovezuju na „noise“ gitarsku muziku Kita Roua. Iz saksofona se najpre čuje kako kroz njega šumi vazduh, gitarista na početku samo grčevito okida žice, bubnjar tek nehotice dodiruje činele. Zatim sve prerasta u reske zvuke, preko gitare se prevlači malo gudalo ili lenjir, bubnjar odnekud izvlači zvono, pa lanac. U nekim trenucima neizdrživa buka za koju je, čini se, publika imala manje strpljenja. Namenjeno posvećenicima ili onima koji će u potrazi za novim muzičkim iskustvom to postati. U svakom slučaju, očekivano nesvakidašnji početak Ring Ringa.