"Eldorado" za muljanje

                       p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

U Srbiji je to ovih dana sportska tema broj jedan. Zazvučala je pre svega „cifra“ jer se u ovdašnjim medijima zimus pričalo o manjim iznosima, ali je nekako između redova izbijalo i čuđenje: zašto su to objavili, zašto sada? U ovdašnjoj javnosti to je shvaćeno kao nekakav domet istraživačkog novinarstva, iako je u pitanju potpuno rutinska i „knjigovodstvena“ informacija. Klub je toliko platio, to je zabeleženo i u klupskim i u državnim knjigama, i čist račun. U Srbiji stvari stoje sasvim drugačije, tu se podaci o transferima „jednostavno“ proglašavaju poslovnom tajnom.

Dok je zemlja bila pod sankcijama, bio je ukinut i platni promet sa inostranstvom, a fudbal se, jelte, i tad igrao i igrači su bili traženi. Morao se naći način kako da se do novca dođe, kad ne može legalno. Klubovi su preko posrednika otvarali račune u belosvetskim bankama, na ime postojećih ili fantomskih firmi, odatle je taj novac podizan i tu mu se, makar „spolja“ gledano, gubi svaki trag. Država ovdašnja prećutno je dozvolila tu vrstu „snalaženja“, kao uostalom i sve marifetluke u prometu cigareta, nafte i oružja. Pod devizom „i klubovi su državni“ prodavano je u to doba na desetine igrača sa više nego respektabilnim ugovorima, imalo se tada još i šta prodati klubovima iz najjačih evropskih liga.

Kad su sankcije ukinute ništa se, ili malo toga, promenilo na srpskom fudbalskom „tržištu“. Velikih transfera bilo je sve manje, ali je malih bilo sve više, te je ukupna masa i dalje bila vrlo privlačna. Uz čelnike klubova u posao je ušla i posebno zanimljiva fela – „fudbalski menadžeri“ ili „agenti“ i tu otprilike priča o cirkulisanju ogromnog novca van kontrole dobija svoj zaplet koji još uvek traje. S novim scenarijima, režijom i glavnim glumcima.

Upravo nedostatak bilo kakve državne kontrole u sferi trgovine fudbalerima (ali i drugim sportistima) dovukao je u taj „Eldorado“ i gomilu polusveta koji se u takvom okruženju najbolje snalazi, džepova punih novca zarađenog na sve moguće načine osim onog poštenog, te je „Eldorado“ po mnogo čemu postao i Divlji Zapad. Prema jednoj, ne skoro ažuriranoj evidenciji FIFA, Srbija u odnosu na broj klubova i broj stanovnika ima najviše fudbalskih menadžera u svetu, čak 54. Najmnogoljudnija zemlja na planeti, Kina, ima svega 18 legalnih menadžera, koliko je, primera radi, imao i Obrenovac. Broj divljih trgovaca fudbalerima se ne zna, ali se pretpostavlja da ih ima više od stotinu. Samo domaćih koji svoju delatnost protežu i do nižerazrednih liga, na tu cifru treba dodati i naše koji ordiniraju po belom svetu, pa i one belosvetske.

U ovom poslednjem slučaju, Benfika je za Jovića platila 6,6 miliona evra, ali je Zvezda dobila mali deo (zvanično nije objavljeno koliki). jer je ranije prodala 70 odsto prava na Jovića menadžeru Piniju Zahaviju, za sumu od 1,4 miliona evra. Kad je u pitanju transfer Šaponjića, nezvanično se u našim medijima govorilo o milion i po evra, zvanično se o tome niko iz Partizana tada nije izjasnio, a Benfika je bila kristalno jasna – za mladog napadača platili su tačno dvostruko više.

Malverzacije s prodajom fudbalera nisu naša izmišljotina, ali vremenom postaju naša specifičnost. Uređenije zemlje i tu sferu uredile su kao i sve ostale, zakonima i njihovom neselektivnom primenom. Država tamo ne brine da li su i koliko oštećeni klubovi jer to je briga njihovih vlasnika, država brine da joj ne odvajaju od usta izbegavanjem poreza. I sve sume pri toj vrsti trgovine, kao i u svakoj transakciji uopšte, javne su i neupitne.

Primera je bezbroj, poslednja priča koja je baš zazvučala bilo je obelodanjivanje delova „raznih“ ugovora između Partizana, „trećih strana“ i Andrije Živkovića koja se već loše završila i za klub i za mladog fudbalera. Ilustrativan je primer transfera Nikole Žigića u španski Sant Ander 2006. godine. Ilustrativan, jer je vlasnik tog kluba u špansku javnost izašao sa pričom da je obavešten da obeštećenje za Crvenu zvezdu treba da uplati na dva različita računa: jedan čiji je titular taj fudbalski klub, i drugi „bezimeni“. Čovek-vlasnik odgovorio je da je tako nešto neizvodljivo, njegovi inputi i autputi na računu su u tamošnjem sistemu platnog prometa, mora da zna kome je i kako uplatio novac i zbog tamošnjih poreznika. Žigić, kao i veliki broj fudbalera različitih klubova, nije bio 100 odsto „vlasništvo“ Crvene zvezde, već dobrim delom i svog „menadžera“, te je time iznuđenim sledom i novac za obeštećenje tako „proporcionalno“ podeljen. Čista obligacija. Neko odavde je brzo reagovao i našao „prihvatljivo rešenje“- oba dela uplate idu na račune Zvezde, za tu priliku u funkciju je stavljen i novootvoreni, na drugoj lokaciji.

Priča je do španske javnosti došla kada je u gomili sumnjivih transfera koji su navodno bili pod lupom srpskog pravosuđa pomenut i Žigićev prelazak. U međuvremenu je u Srbiji pokrenut veliki broj sudskih postupaka za malverzacije i uzurpacije prilikom prodaje fudbalera, mnogi od njih su završeni neuspešno za tužilaštvo, a ostatak je verovatno u dubokoj hladovini neke od fioka. Za sve ove godine malo je ko optužen za „muljanje“ za to i osuđen, svi fudbaleri čiji su transferi bili sumnjivi, gle čuda, svedočili su u korist osumnjičenih.

Procenat „prolaznosti“ evidentno je ogroman, možda se tek svaki stoti marifetluk zakonski nagazi, te je u tome privlačnost i posebnost „fudbalskog“ kriminala. Zato je verovatno samo u Srbiji moguće da klub čiji je račun mesecima u blokadi prodaje i kupuje igrače, pokriva tekuće troškove, plate, putovanja, održavanje infrastrukture… A da niko ne postavi pitanje – i da imate, odakle vam.

Mnogo optuženih, malo presuda

Posle emitovanja Insajdera o organizovanom kriminalu u srpskom fudbalu, počela su hapšenja fudbalskih čelnika, najpre Dragana DŽajića, Vladimira Cvetkovića i Miloša Marinkovića iz Crvene zvezde. „Trojac“ je optužen za zloupotrebu službenog položaja u transferu četiri fudbalera, pri čemu su prisvojili višemilionske sume maraka, dolara i evra. Goran Drulić, Zoran NJeguš, Perica Ognjenović i Nemanja Vidić, svedočili su u istrazi koja je sprovedena protiv trojice bivših funkcionera Zvezde, ali ih nisu teretili. Nedugo zatim MUP Srbije podneo je krivičnu prijavu protiv nekadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije Zvezdana Terzića zbog sumnje da je od prodaje bivšeg fudbalera OFK Beograda Srđana Stanića moskovskom Spartaku protivpravno pribavio 1,3 miliona evra. a od transfera Vanje Grubača Hamburgeru 1,1 milion nemačkih maraka. Terzića i još dvojicu bivših funkcionera OFK Beograda Vladimira Bulatovića i Dražena Podunavca teretilo se i da su protivpravno prisvojili 2,1 milion evra od transfera Branislava Ivanovića u Lokomotivu iz Moskve, i prodaje Stevana Stošića u špansku Malagu.

Svetlana Ražnatović, bivša predsednica „Obilića“, posle istrage duge sedam godina optužena je da je protivpravno prisvojila deo novca od transfera 15 fudbalera u strane klubove i na taj način pribavila više od 22,5 miliona maraka i 480.000 američkih dolara. Ona je posle nagodbe pravosnažno osuđena na godinu dana kućnog pritvora (minus četiri meseca koliko je u pritvoru provela u akciji „Sablja“) i kaznu od milion i po evra.