Igre bez granica

Već prva sednica „novog“ Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije potrvrdila je ono što su poznavaoci fudbalskih prilika u Srbiji znali mesecima pa i godinama unazad – fudbalska Srbija je o(p)stala žabokrečina. Ništa (bitno) nije se promenilo. Glasačka „mašina“ će i ubuduće „voditi“ srpski fudbal. Kadar „prošlih vremena“, Tomislav Karadžić ostao je dosledan sebi i nasleđu koje za sobom nosi. „Pokret za promene“ stao je iza svog imena – oni jesu za promene, ali ne znaju kako i sa kojim ljudima da ih sprovedu. Prvo su u prvi plan isturili Iliju Petkovića, nesumnjivo odličnog fudbalera, solidnog trenera, ali nedokazanog menadžera (što je imperativ za predsedničko mesto FSS). Međutim, popularni Petko je njih i domaći fudbal (ponovo) ostavio na cedilu i otisnuo se u mirnije vode (poslednji put u Kinu, sada u Kuvajt). Tomislav Kardžić, sigurno, nije najbolje rešenje za prvog čoveka srpskog fudbala, ali pravu konkurenciju, nažalost, nije imao.
Da je fudbalska Srbija birajući između Bulića i Karadžića, birala zapravo manje zlo, potvrđeno je već na prvoj sednici nove fudbalske vlade.
Neposredno nakon što je promovisan u prvog čoveka fudbalske Srbije, Tomislav Karadžić je ponovio ono što je pričao i danima pre toga – „Liga šampiona ima prioritet u odnosu na Olimpijske igre“ – tu rečenicu nije, navodno, ni završio u Klubu privrednika Beograda, kada su počeli da stižu pozivi od funkcionera aktuelne, bivše i buduće vlade Srbije (ili kako već). Sam Karadžić to demantuje, ministarka sporta i omladine Snežana Samardžić-Marković, pak, potvrđuje. Bilo kako bilo, fudbalska reprezentacija Srbije će u Pekingu igrati sa svim igračima Partizana, Crvene zvezde, Vojvodine… Jedno je sigurno. Posle Olimpijskih igara sigurno ćemo slušati (čestitke) i gledati (dočeci, prijemi, slikanja) domaće političare i državnike koji će uspehe mladih i talentovanih ljudi pokušati ponovo da iskoriste za promociju sebe i svojih stranaka. Kako se to radi, odnosno kada i kako se država odnosi prema reprezentativnim selekcijama, pomenuti političari mogu videti u zemljama u regionu, koje, za razliku od Srbije znaju da cene svoje najbolje sportiste. Dovoljno je, recimo, pogledati koliko grad Zagreb ulaže para u Dinamo odnosno Cibonu, a koliko Beograd, odnosno Srbija u Partizan i Zvezdu, a kamoli u one „manje“.