Mambe nikad ne idu u penziju

Kobi Brajant, jedna od najvećih košarkaških zvezda, legendarni naslednik legendarnog Majkla Džordana, tim rečima je, između ostalog, dao osvrt na svoju blistavu karijeru koju je okončao juče rano ujutro utakmicom sa Jutom. U svojoj 38. godini oprostio se sa postignutih 60 poena, kretao se i skakao sa lakoćom, lako se nosio i sa činjenicom da su oči košarkaške planete možda više nego ikad bile uperene u njega. Od kako je u novembru prošle godine saopštio da će ovo biti njegova poslednja sezona, bilo je mnogo pritisaka na njega da se predomisli, i sportskih i marketinških, odluku da ode kad je još na vrhu Kobi nije promenio, te će 13. april u kalendaru košarkaških fanova postati “crveno slovo” pod nazivom Dan Mambe.

Ko ga je ikad gledao, pre bi se zapitao zašto “crna”, a ne zašto “mamba”. Sa tačno dva metra i nešto manje od 100 kila, kretao se i uvijao baš kao zmija, šutirao je i pogađao iz položaja koje anatomija “ne dozvoljava”. Igrao je i spolja i iznutra, trčao kontre, zakucavao, asistirao. NBA se na ovim prostorima zapatio početkom 90-ih, Džordan i Bulsi bili su dominantni u to doba kad je Treći kanal Televizije Beograd počeo sa povremenim prenosima. Izgledalo je da će s odlaskom Džordana nestati i magnet za ustajanje u zlo doba zbog NBA, ali se tada pojavio Brajant, buduća megazvezda, koji je u smislu slave i popularnosti u potpunosti nasledio Er Majkla, a u nekim stvarima ga čak i nadmašio.

Suvoparno statistički, Brajant je za 20 godina u NBA dao više od 33.000 poena, imao 7.000 skokova i 6.000 asistencija, osvojio pet titula šampiona, dva puta bio MVP finala i prvi strelac lige, jednom bio MVP lige. Čak 25 puta postigao je više od 50 poena, sedam puta je išao preko 60, a Torontu je 2006. u meču za istoriju ubacio 81 poen, što je drugi košgeterski učinak u istoriji posle Čejmberlenovih 100 poena iz 1962. Bio je 18 puta učesnik Ol star utakmica, u svojoj prvoj sezoni sa samo 18 godina (p)ostao je najmlađi pobednik takmičenja u zakucavanju na OL star vikendu.

Kobi je sin bivšeg američkog košarkaša i trenera Džoa Brajanta (zvanog “Gumena bombona”), rođen je 1978. u Filadelfiji. Zanimljivo je da su mu roditelji dali ime po vrsti šnicle koju su videli u jelovniku (“kobe”). Otac mu je posle NBA karijere osam godina igrao u Italiji te je i Kobi tamo proveo veći deo detinjstva gledajući kasete sa NBA utakmicama koje su mu slali preko bare. Po povratku u SAD posvetio se košarci i već u srednjoj školi pokazao vanserijski talenat. Tada je u njegovom slučaju napravljen presedan jer nije bilo dozvoljeno da američki igrači idu na draft ako nisu završili koledž. Kobi je dobio dozvolu, kao 13. pika 1996. godine odabrali su ga Šarlot Hornetsi, koji su ga prosledili u Los Anđeles Lejkerse u zamenu za Vlada Divca. Postao je najmlađi igrač koji je ikad igrao u NBA utakmici, pa i najmlađi NBA starter.

Zaigrao je za klub za koji je od malena navijao, i u ostao narednih 20 godina a da se nikad u javnosti nisu pojavile priče o cenkanju i zatezanju oko produženja ugovora. Pamti se da je u svom prvom plej-ofu bacio četiri zaredom er-bola, što bi za nekog drugog bilo pogubno za samopouzdanje. Osim “slučaja” kad je još 2003. jedna hotelska službenica iz Kolorada optužila Kobija za silovanje, a kasnije par dana pre početka suđenja povukla tužbu bez nagodbe, oko Kobija nikad nije bilo velikih skandala, nije bio isplativ za paparace i tabloidsku bulumentu, sebe je mnogo više ulagao u humanitarne projekte i kampanje za stipendiranje mladih talentovanih sportista. Bio je “ful” profesionalac, da nije bilo tako teško da bi aktivno i na tom nivou igrao pred kraj svoje četvrte decenije.

Kobi je na neki način patentirao “novu” poziciju u ekipi. U srednjoj školi je bio klasičan bek (“dvojka”), u Lejkersima je postao “forward-guard”, reklo bi se danas “trojka”, ali kod Brajanta je to bilo specifično. Laka krila u modernoj košarci nemaju toliki posed lopte koliko je on imao, retko učestvuju u pikenrolu, i nije im posao da asistiraju. Kad je Fil Džekson, koji je pre toga sa Čikagom osvojio šest titula prvaka, došao u Lejkerse, videvši čime raspolaže postavio je napad tako da je lopta bila kod Kobija, prostor se pravio za Kobija, a koševe su davali Kobi i Šakil O’ Nil. Taj period u Brajantovoj karijeri bio je i ključan u trasiranju puta do zvezde. On je bio atipičan bek, atipično krilo i atipični plejmejker, apsolutno nezadrž iv u igri jedan na jedan, umeo je i lucidno da proigra kad ga “utroje” iako su mu ponekad zamerali zbog sebičnosti.

Upornost i požrtvovanje mu zato niko nije osporavao. Već u poznim godinama, 2013. u ključnom meču za ulazak plej-of sa Golden Stejt Voriorsima Brajantu je stradala Ahilova tetiva. On je ipak smogao snage da došepa do linije za slobodna bacanja i pogodi oba, za pobedu 118:116. Meč je završio sa 34 poena.

“Dvadesetčetvorka” sasvim sigurno, a verovatno i “osmica” biće dresovi koje će Lejkersi u slavu Brajanta povući sa parketa i okačiti u svojoj dvorani. Kobi neće više igrati košarku, ali će to “umesto njega” raditi milioni klinaca koji između obruča trče u patikama sa njegovim imenom.