Foto: EPA-EFE/ ALEX PLAVEVSKI

Mnogi igrači, gotovo svi do jednog, u njemu su videli vodećeg motivatora i generatora dobre atmosfere u reprezentaciji poslednjih maltene pet godina, međutim za rezultatski krah u Kini selektor Aleksandar Đorđević sigurno je najodgovorniji. Eliminacija od Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva zapravo je najbolnija posledica svega loše urađenog od skraćivanja najšireg spiska na 18 imena među kojima nije bilo Nikole Kalinića i Nemanje Nedovića, pa do tvrdoglavosti u vidu forsiranja Stefana Birčevića u startnih pet, odnosno Marka Simonovića na tri i Miroslava Raduljice kao jedne od važnijih opcija na centru.

Foto: STARSPORT

Koncepcijski, igra reprezentacije Srbije bivala je sve predvidljivija, sporija i podložna brojnim improvizacijama kako se šampionat približavao krucijalnoj fazi, a protivnici više nisu bili nalik Angoli, Filipinima, pa čak i Italiji idealni za pumpanje statistike i stvaranje utiska koji nije bio utemeljen na košarkaškim kvalitetima.

Izostavljanje Nikole Kalinića ispostavilo se nenadoknadivim; pitanje je da li bi as Fenerbahčea značajno doprineo boljem rezultatu, ali je bilo jasno u Kini da alternacije u vidu Stefana Birčevića i Marka Simonovića nisu bile ni približne njegovim kvalitetima. Selektor Đorđević nikada javno nije obrazložio zašto Kalinića i Nedovića nije uvrstio među 18 kandidata; svi njegovi pokušaji sa Nemanjom Bjelicom na tri, igranje sa trojicom bekova, kao i Markom Simonovićem na niskom krilu bili su bezuspešni, predvidivi i neubedljivi na oba kraja terena.

Foto: STARSPORT

Zbog nekih svojih principa, kao i slabosti prema kapitenu Miroslavu Raduljici, prevashodno, ali i zbog više sile i povrede Teodosića i Milosavljevića, selektor je odlučio da na Mundobasket povede čak četvoricu klasičnih centara, među kojima nijedan nije mogao da odgovori potrebama četvorke. I protiv Španije, pa i Argentine, igrali smo sa dve petice zbog čega smo se konstantno mučili u „spejsingu“, stvarali gužvu u reketu našim spoljnim igračima i logično usporavali protok lopte. Protivnici su to vešto eksploatisali: mudri i taktički prevejani Serđo Skariolo koristio je razne vrste zone, kombinovane odbrane, dok su „gaučosi“ preko pokretljivijih centara visokim iskakanjima gotovo odsekli našu „pik“ igru.

Foto: KSS sajt

Selektor je u Kinu poveo samo dvojicu dokazanih šutera Bogdana Bogdanovića i Marka Gudurića, svega petoricu igrača u spoljnoj liniji, zbog čega je od Marka Simonovića pokušao da „napravi“ nisko krilo u njegovoj 33. godini života. Ako tome dodamo porodičnu tragediju koju je doživeo Vasilije Micić i probleme sa kojima se borio i Stefan Jović, i pre puta u Kinu, kao i rovitost Vladimira Lučića nekako je i razumljiv statistički podatak da smo protiv Argentine za tri šutirali 28,6 a Španije još lošijih 15 odsto. Gudurić je nesumnjivo podbacio na šampionatu, čitav turnir odigrao je u grču i van forme, dok se šutersko umeće svih ostalih, izuzev odličnog Bogdanovića, svelo na pokušaje iz mesta samo u „čistim“ situacijama. Argentinci i Španci igrali su izuzetno agresivno na liniji dodavanja, konstantno udvajali preko centara sa visokim iskakanjima, pametno nas terajući na improvizovan i spor protok lopte koji se uglavnom završavao šutevima većine onih koji ni bazen ne bi pogodili. Da nije bilo Bogdanovića i njegovog šuta iz driblinga u igri jedan na jedan mučili bismo se i protiv Italije.

Defanzivno, od centara je malo ko odgovorio zadacima; Bobana Marjanovića je selektor tako malo koristio da se nameće pitanje zašto ga je uopšte i vodio. Nikola Milutinov se faktički „ugasio“ – kao centar koji živi od „pik end rol“ igre i otvaranja ka obruču, ostao je bez pravovremenih pasova plejmejkera, kojih pak nije bilo jer su protivnici svesno skupljali na centrima, zatvarali pas, znajući da su nam bekovi zapravo prosečni šuteri. Miroslav Raduljica je fizički i atletski daleko od zahteva moderne košarke i bez igračkog vica u napadu, rivali su mu lako ogolili sve defanzivne nedostatke.

Nikola Jokić Foto: STARSPORT

Čudni i „zanemeli“ Jokić

Došao je poslednji na pripreme reprezentacije fizički nedovoljno spreman, a čini se da je i psihički sve vreme bio daleko od terena u Kini. Nikola Jokić se od oblačenja reprezentativne opreme neprofesionalno ponašao; novinarima nije dao nijednu izjavu, pre, tokom priprema i za vreme Mundobasketa. Niko iz Saveza nije reagovao tim povodom, valjda ne želeći da se zamera nepredvidivom Jokiću koji je na poslednje okupljanje pred put u Kinu u hotel ušetao sa rođenim bratom i sve vreme sa njim u društvu izbegavao obaveze prema novinarima, koje su svi ostali njegovi saigrači profesionalno ispunjavali. Njegov stariji brat se čak toliko opustio da je pojedine novinare vređao kada su želeli da se približe Jokiću i zamole ga za izjavu. Na terenu i previše samouveren, nije se bunio što je Birčević pre njega počinjao sve do meča sa Argentinom, ostavio je utisak centra koji je pravio daleko manju razliku u našu korist nego što se očekivalo. U paru sa centrom mučio se sa manjkom prostora u reketu, morao je da napada daleko od reketa, licem ka košu, bez mogućnosti kreacije. Istina, selektor nije ni pokušao da prilagodi igru njegovim kvalitetima; „prepiše“ kretnje spoljne linije Denvera (ako ništa drugo) koja se pritom konstantno mučila u šutu. Tek protiv Argentine, Jokić je koncepcijski prodisao, ali je i sam svestan eliminacije manje rizikovao u drugom poluvremenu, ne želeći da šutira i forsira kad je to bilo neophodno.

Loše klupske sezone četvorice

Foto: FoNet/KSS

Iako su svi, od stručnjaka do javnosti, isticali da Srbija u Kinu dolazi u najjačem mogućem sastavu, sam pogled na klupske sezone pojedinih jasno je ilustrovao svu manjkavost takve percepcije. Čak četvorica njih imalo je loše klupske sezone: Stefan Birčević je u jednom trenutku ostao i bez ugovora, pa je tek 4. decembra potpisao za slabašni nemački Bon. Marko Simonović se utopio u igračko i rezultatsko sivilo Zenita, Miroslav Raduljica faktički od marta nije ni igrao, kada se završila kineska liga, dok je Boban Marjanović profesionalno obavio ulogu statiste u Filadelfiji. Individualno, Stefan Jović je imao prosečnu sezonu u Bajernu, baš kao i Nemanja Bjelica u Sakramentu. Ni sama atmosfera nije bila bajkovita; pojedinci su bili nezadovoljni minutažom, ulogama, a šuškalo se i o direktnim sukobima.

Bjelica daleko od očekivanja

Foto: FoNet/Košarkaški savez Litvanije

U reprezentaciji se uvek isticao samopouzdanjem; igrao je sa velikom motivacijom i sam je na prvom okupljanju naglasio kako jedva čeka da počnu pripreme. Nemanja Bjelica je u Kini odigrao verovatno i najlošije takmičenje, počevši od 2009. kada je debitovao za reprezentaciju. Selektor ga je video kao opciju na trojci, međutim Bjelica nije uspeo da odgovori zahtevima ni na jednom mestu. Šuterski bezličan, defanzivno spor, loših bočnih kretnji i slab u čitanju igre, nije ga bilo ni u tranziciji. Umeo je i da bezrazložno forsira, ispucava se sa osam metara. Neshvatljivo je da i posle četvorogodišnjeg NBA iskustva nije unapredio polaganje levom rukom sa iste strane zbog čega je često bio kažnjavan rutinskim „bananama“ dobrih rivalskih defanzivaca.

Povezani tekstovi