Po kazni ih zatvarali u kaveze

 Iako svaki od sportista u izbegličkom timu koji nastupa pod zastavom Olimpijskog komiteta, nosi neku svoju priču, dve stvari su zajedničke većini – sport je bio ne samo izlaz već za mnoge i nada da će dobijajući svojih pet minuta pod reflektorima uspeti da pronađu porodice koje su izgubili u ratu.

DŽudisti Popole Misenga i Jolande Mabika iz Konga, koji su nastupali tokom jučerašnjeg dana, nadaju se da će im medijska pažnja pomoći da dopru do porodica od kojih su kao deca odvojeni. Oboje su odrasli u domu za nezbrinutu decu u Kinšasi, gde su se prvi put sreli sa džudoom, oboje su hteli u sportu da pronađu put ka boljem životu i za oboje taj bolji život je morao da sačeka. Misenga i Mabika zatražili su azil u Brazilu pre tri godine tokom Svetskog prvenstva želeći pre svega da pobegnu od trenera koji su ih godinama zlostavljali. Kazne za neuspehe na turnirima išle su od verbalnih napada preko uskraćivanja hrane do zatvaranja u kaveze. Pred nastup na Igrama činilo se da koliko žele da pobede podjednako priželjkuju da će im medijska pažnja pomoći da ponovo pronađu svoju porodicu.

– Imam dva brata i nisam ih video 15 godina. Više ne znam ni kako izgledaju jer su nas razdvojili kada smo bili mali. Ako možete da me vidite na televiziji sada, znajte da je vaš brat ovde u Brazilu, da je živ i da je dobro – rekao je džudista Misenga na konferenciji za novinare uoči Olimpijskih igara.

Za oboje džudista sport koji su odabrali uprkos svim poteškoćama značio je neku vrstu spasa.

– DŽudo mi nikada nije doneo novac, ali mi je dao snažno srce. Pošto su me odvojili od porodice, dosta sam plakala. Počela sam da treniram da bih imala bolji život, rekla je Mabika.

Pored Mabike i Misenge na Igrama su još nastupili i plivači-izbeglice. Najviše medijske pažnje do sada je dobila Jusra Mardini, osamnaestogodišnja plivačica iz Sirije, koja je zajedno sa svojom sestrom i još dvoje ljudi vukla čamac pun izbeglica tri kilometra do grčke obale, spasavajući tako svoje saputnike sigurne smrti.

– Razmišljala sam kako bi stvarno bilo sramota da se udavim u moru s obzirom da sam plivačica – rekla je nedavno Mardini, koja je i nosila zastavu na ceremoniji otvaranja.

U Rio je došla iz Nemačke gde je počela novi život.

– Želim da predstavljam izbeglice zato što želim svima da pokažem da posle bola, oluje, dolaze mirni dani. Želim da ih inspirišem da učine nešto dobro u svojim životima – rekla je Mardini. Sirijska plivačica nastupala je na 100 metara slobodnim stilom, zauzevši 41. mesto.

Pored Jusre Mardini, izbeglički tim imao je još jednog predstavnika u bazenu takođe iz Sirije Ramija Amisa, koji je u utorak oborio svoj lični rekord isplivavši 100 metara slobodnim stilom za 54.25 sekundi. To što je vreme bilo dovoljno za 56. mesto među 59 takmičara nije umanjilo ovacije koje je dobio od publike. Dvadesetpetogodišnji Sirijac pobegao je iz Alepa pod bombama u Tursku, noseći sa sobom samo dva para pantalona i majicu.

– Očekivao sam da ću u Turskoj biti samo nekoliko meseci i potom se vratiti u svoju domovinu.

Međutim meseci čekanja pretvorili su se u godine, a Amis je po svaku cenu hteo da se takmiči, što u Turskoj nije mogao. Krenuo je opasnom rutom do Grčke, a na otvorenom motor čamca u kome je bio sa još 40 ljudi ispraznio se. Amis je ubedio svoje saputnike da pevaju kako ne bi klonuli duhom. Kada se konačno dokopao Grčke, krenuo je u Belgiju gde je počeo da trenira sa bivšom olimpijkom Karin Verbauven.

– Divan je osećaj takmičiti se na Igrama, ne želim da se probudim iz ovog sna. Nadam se da ću 2020. moći da se takmičim pod zastavom moje zemlje – rekao je Rami Amis.

Na Igrama u Brazilu treba da nastupi još šestoro sportista iz izbegličkog tima. Jonas Kinde iz Etiopije, koji već pet godina živi u Luksemburgu, gde radi kao taksista kako bi preživeo, trčaće maraton. Na takmičenju u Nemačkoj prošle godine istrčao je deonicu za 2:17, što mu daje posebno ohrabrenje pred takmičenje u Brazilu. U disciplini 1.500 metara izbeglički tim imaće dvoje predstavnika – Paula Amotuna Lokora i Anđelinu Nadu Lohalitu iz Južnog Sudana. Oboje takmičara su nakon prebega iz svoje zemlje završili u izbegličkom kampu u Keniji. Lohalit na takmičenje u Brazil ide bez želje za svetskom slavom već da bi nakon Rija bila pozvana na velika svetska takmičenja sa novčanom nagradom.

– Ako imate novca, vaš život će se promeniti i nećete ostati tamo gde ste bili – kaže atletičarka. Na pitanje šta bi uradila sa osvojenim novcem odgovara – „Sagradila svom ocu bolju kuću“.

Među atletičarima, u trci na 800 metara, takmičiće se još troje Južnosudanaca. Jieh Pur Biel, Rose Natinke Lokonjen i DŽejms NJang Čiengijek počeli su prvi put da se takmiče u prethodno pomenutom izbegličkom kampu u Keniji, i to ili bosonogi ili sa bilo kakvim patikama koje bi se našle u kampu.

– Svi imamo dosta povreda zato što smo nosili neodgovarajuću obuću. A kada bismo došli do patika za trčanje, obično bismo ih delili – priča Čiengijek.

Troje atletičara pokušaće u Riju da stignu do pobedničkih postolja što s obzirom na konkurenciju bi bilo prilično iznenađenje. Podjednako im je važno da svojim primerom prenesu poruku.

– Kada trčim dobro, činim dobro i drugima – pogotovu izbeglicama. Možda među njima ima talentovanih pojedinaca koji još uvek nisu dobili priliku da se pokažu. Mi kao izbeglice moramo da pogledamo unatrag i vidimo gde su naše sestre i braća. Ako neko je neko od njih talentovan, možemo da ih povedemo sa sobom i učinimo i njihove živote boljim – kaže Čiengijek.