Samo država šampione spasava

Gde god da su se pojavljivali posle sedmog mesta na Svetskom prvenstvu 2013. godine u Barseloni, „delfini“ su „davili“ konkurenciju, a vrhunac „terora“ selektora Dejana Savića i njegove ekipe desio se u subotnjem finalu 31. Olimpijskih igara, gde je apsolutna dominacija zaokružena jedinom nedostajućom titulom u istoriji srpskog vaterpola od obnavljanja nezavisnosti naše države. Rutinska pobeda u velikom balkanskom derbiju sa Hrvatskom (11:7) u Rio de Žaneiru „samo“ je ishodište trofejnog puta, sa usputnim stanicama na Evropskim šampionatima u Ajndhovenu 2014. i Beogradu 2016, na SP u Kazanju 2015, Svetskim ligama u Čeljabinsku 2013, Dubaiju 2014, Bergamu 2015. i Hudžu 2016. i na FINA kupu u Almatiju 2014. Vrhunac jedne generacije i ostvarenje sna tolikih njihovih slavnih prethodnika i to posle velike smene generacija, uprkos ranom penzionisanju sadašnjeg ministra omladine i sporta Vanje Udovičića, suspenziji standardnog Nikole Rađena, bez nacionalne lige (u laganom gašenju) kao jake baze, pod nerazumnim pritiskom javnosti, na ivici dobrog ukusa…

– Ovo što smo mi uradili nikome do sada nije pošlo za rukom, da budemo svetski, evropski i olimpijski šampioni u nizu. Što reče naš bucko (selektor Dejan Savić, prim. aut) – dotakli smo večnost – kapiten Živko Gocić imao je sve razloge ovog sveta da se „širi“ posle „potapanja“ komšija, jer je njegova klapa otišla korak dalje od čuvene selektorske ere Ratka Rudića na klupi selekcije Italije.
„Azuri“ su osvajali titule na Igrama u Barseloni 1992. godine, EP u Šefildu 1993, SP u Rimu 1994. i EP u Beču 1995. godine i u FINA kupu u Atini 1993. godine. Ali, u to vreme nije bilo Svetske lige, a ni reprezentacije „male Jugoslavije“, sa čuvenim Milanovićem, Šoštarom, Jelenićem… da im stane na put, jer su je sankcije izbrisale sa nekoliko velikih takmičenja.

– Srećan sam i ponosan čovek što sam predvodio ovakvu ekipu ljudi i igrača. Neviđena čast! Ja i moj kum Slobodan Nikić smo uspeli da zadnjom utakmicom u reprezentaciji donesemo zlato, da se poklonimo svima, da se zahvalimo… Prešli smo igricu, sada neko proba neko drugi – govori istinu Gocić, iako samo on, njegova vaterpolo porodica i stručni štab znaju kako im je bilo dok su gubili bodove, dok su tražili svoju igru i psihički mir tokom takmičenja u grupi, a iz domovine stizale prozivke, prekomerne kritike i sumnje.

– Dva puta smo bili u šoku, pred ispadanjem, ali smo jedni druge bodrili, držali smo se zajedno, bilo je i suza, svega… Što bi reko naš mali Dušan Mandić digli smo se kao ptica Feniks iz pepela – podseća Gocić na remi sa Mađarskom, egal sa Grčkom, poraz od Brazila, loša poluvremena u biti ili ne biti utakmicama sa Australijom i Japanom.

Međutim, srpski vaterpolisti su doktorirali na temu „kako se izdići iznad problema i biti najjači kada je najpotrebnije“. Taman kada su toliki pomislili da ćemo ih i pred OI u Tokiju propitivati o jedinom neosvojenom zlatu oni su zaplivali svoj najbolji vaterpolo, pa su se Španija, Italija i na kraju Hrvatska kao čamac od pruća nestali pod cunamijem neverovatne mentalne izdržljivosti, motivacije i međusobne solidarnosti momaka pod Savićevom komandom.

– Mi nismo ekipa, ovo je jedna velika porodica. Nismo saigrači i kolege, mi smo složna braća. To nas je održalo u teškim trenucima, to nas je vodilo do svih tih titula poslednjih godina. Nije sve u kvalitetu, nije čak ni u timskoj snazi. Srbija je od drugih bolja i zbog hemije u svlačionici – ne patetiše nego samo, uz dosta emocija, opisuje atmosferu među šampionima svega i svačega jedan od njegovih najmlađih, a već jedan od najvažnijih članova Dušan Mandić.

Međutim, kako to obično biva u zemlji gde je su „sistemski rad i ulaganje“ ružne, stranske reči, kojih se svi klone kao đavo od krsta, posle tradicionalnog dočeka ispred Skupštine grada Beograda i najviše nedelju, dve medijske pomame za zlatnim momcima iz Rija na njihova dela i naš najtrofejniji kolektivni sport pašće tama i tišina. Osim ako gorke reči hroničnog nezadovoljstva tretmanom vaterpola iz usta Andrije Prlainovića ne dopru do ušiju onih u čijoj je moći i obavezi da u minut do 12 spasu sport koji nas je toliko puta obradovao.

– Nije trenutak da se sad priča o tome, ali vi novinari i mediji u Srbiji, krenite slobodno već od prekosutra. Znate sve dobro, šta je potrebno sportu, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima i vrhu države. Ovih osam-devet medalja ovde (na OI u Riju) nisu proizvod sistemskog ulaganja. U Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli – jedan od najboljih vaterpolista današnjice nije mogao izabrati bolji trenutak da u etar pusti očajnički apel za pomoć.

Bez Partizana, Vojvodine, Crvene zvezde, Niša, Radničkog iz Kragujevca… i drugih klubova nema proizvodnje igrača i trenera, a bez njih ni (danas) jake reprezentacije, a već sutra nikakve. Krajnje je vreme da se država okane guranja sponzora u, njihovom krivicom, prezadužene fudbalske klubove Crvenu zvezdu i Partizan, trošenje budžetskih para na sportove bez težine i uspeha – da ne pominjemo bahato gomilanje nestručnih kadrova u javnim institucijama, čemu su bile sklone sve političke garniture i slične odlive ono malo novca koji nam je na raspolaganju – i proglasi vaterpolo sportom od nacionalnog značaja. Odnosno obezbedi trajno finansiranje regionalnih centara, tj potreban mir u radu ono preostalih entuzijasta u klubovima, da se ne bi više dešavalo da prvaci države igraju za kikiriki i pljeskavice. Ne košta više od dva, tri miliona evra godišnje, a donosi puno. Jer, vaterpolo nikada ne izneveri.

Devetnaestorica veličanstvenih

Najlepšu stranicu istorije srpskog vaterpola ispisalo je 19 ljudi: IGRAČI: Gojko PIJETLOVIĆ (datum rođenja 7. 8.1983, 210 mečeva za reprezentaciju, igra u Oradei), Dušan MANDIĆ (16. 6. 1984, 122 – 174 golova, Pro Reko), Živko GOCIĆ (22. 8.1982, 364 – 209, Solnok), Sava RANĐELOVIĆ (17. 7. 1993, 93 – 23, Breša), Miloš ĆUK (21. 12. 1990, 134 – 112, Eger), Duško PIJETLOVIĆ (25. 4. 1985, 272 – 376, Pro Reko), Slobodan NIKIĆ (25. 1. 1983, 357 – 356, OSC), Milan ALEKSIĆ (13. 5. 1986, 213 – 141, Solnok), Nikola JAKŠIĆ (17. 1. 1997, 59 – 43, Partizan), Filip FILIPOVIĆ (2. 5.1987, 307 – 522, Pro Reko), Andrija PRLAINOVIĆ (28. 4. 1987, 281- 446, Solnok), Stefan MITROVIĆ (29. 3. 1988, 209 – 227, Ferencvaroš), Branislav MITROVIĆ (30. 1. 1985, 128, Eger); STRUČNI ŠTAB: Dejan SAVIĆ (selektor), Uroš STEVANOVIĆ (trener), Vladimir PAVLOVIĆ (trener), Stefan ĆIRIĆ (trener, skaut), dr Vladimir HARHAJI (doktor), Vladimir RADOVIĆ (fizioterapeut).

Oproštaj Gocića i Nikića

Olimpijski bazen u Rio de Žaneiru bila je zadnja stanica u dugim i veličanstvenim reprezentativnim karijerama najuspešnijeg kapitena „delfina“ Živka Gocića i najtrofejnijeg vaterpoliste naše zemlje Slobodana Nikića.
– Žile i ja smo od 2002. godine u reprezentaciji i mnogo toga smo prošli za to vreme. Evo, osvojili smo i olimpijsko zlato i skinuli to breme sa vrata. Razbili smo maler i novim generacijama će biti lakše. Red je da dođu neki mlađi, da daju neku novu energiju – objasnio je Nikić, koji sa svojim kumom u penziju odlazi kao pobednik svih mogućih takmičenja.
Za njima možda krene i Filip Filipović.

Igrači o selektoru: Bucko je mega car

Dejan Savić je selektor kakvog srpski sport odavno nije imao, možda nikada. Rekorder po broju odigranih utakmica za reprezentaciju svojim naslednicima je u isto vreme prijatelj i šef, zabavljač i autoritet, psiholog i pedagog, a o njegovom džentlmenstvu, zdravoj ambicioznosti, poštovanju prema kolegama i rivalima i stručnoj inovativnosti priča se i van Srbije.
– On je mega car, on je verovao u nas i dao nam je snagu… Takav šmeker, takav tip… On je legenda kakve nema, vi ne možete da zamislite koja je to energija, koliko on nas bodri, voli… Naš bucko je možda i najzaslužniji za ove naše uspehe – rekao je najiskusniji Nikić o svom nekadašnjem saborcu iz bazena, koji je ostao dosledan principu da ne skače sa ekipom u bazen za vreme slavlja i ne daje izjave u šampionskoj noći.

Filipović MVP Igara

Filip Filipović se iz Brazila vraća sa timskom zlatnom medaljom i dve individualne nagrade. Vaterpolo izveštači iz Rio de Žaneira, sa svih strana sveta, izabrali su ga za najboljeg igrača (MVP) 31. Olimpijskih igara, a brojni golovi su mu doneli deobu prvog mesta na konačnoj listi strelaca sa Špancem Giljermom Molinom, pošto su obojica (po) 19 puta izlazili kao pobednici iz duela sa protivničkim čuvarima mreže.

Hrvatska ne zna sa Srbijom

Selektor poražene Hrvatske, Ivica Tučak, priznao je posle izgubljenog finala da je „Srbija bolji tim“, a ako je za utehu strategu ražalovanog olimpijskog prvaka, ni njegove iskusnije kolege i jače postave „kockastih“ često nisu imale rešenje za rivala s one strane Save. Ove dve reprezentacije odigrale su do sada 35 međusobnih utakmica, od čega su 23 završene slavljem „delfina“, a devet trijumfima Hrvata.