U pečalbu na stagniranje

Sve i da odlazak dvadesetjednogodišnjeg univerzalca ostane jedna u moru spekulacija, makar se radilo samo o odlaganju rastanka do letnjeg prelaznog roka, za analizu je brzina i lakoća odustajanja crveno-belih od „petorke za budućnost“, u čiji su se dug ostanak u našem fudbalu ne tako davno kleli na „Rajku Mitiću“.

I pre tih godinu, dve dana šampion Evrope i sveta iz 1991. bio je „dužan kao Grčka“, ali su generalni direktor Zvezdan Terzić i njegovi saradnici u dvadeset jedno leto starom vezisti (po potrebi i beku) Ristiću, njegovom vršnjaku među stativama Predragu Rajkoviću, tandemu dvadesetogodišnjaka Marku Grujiću – Vukašinu Jovanoviću i 12 meseci mlađem Luki Joviću videli jake adute na duže staze, da bi ih, mimo gromoglasnih obećanja „utapali“ jednog po jednog. U vrlo kratkom periodu, jedan za drugim, trbuhom za kruhom u beli svet su otišli Rajković (Makabi iz Tel Aviva), Grujić (Liverpul), Jović (Benfika) i Jovanović (Zenit), a istim putem uskoro će krenuti i poslednji Mohikanac iz čuvenog kvinteta. Za poštovanje su klubovi i lige gde su nastavili karijere, pa čak i ukupna zarada od (oko) 14 miliona evra, mada je večiti rival Partizan samo od Lazara Markovića inkasirao desetak miliona evra, a o trgovini „maga“ iz zagrebačkog Dinama Zdravka Mamića da i ne govorimo. ali ne može se prenebeći činjenica da je Zvezda svoje (pre)cenjene bisere prodala ispod cene i da osvajači osvajači evropske i svetske titule sa omladinskom reprezentacijom stagniraju u novim sredinama.

Izuzev Rajkovića, standardnog na gol liniji izraelskog tima, ostali su se pogubili na prvim međunarodnim stanicama svojih karijera. Jovanović nastupa za drugu ekipu Zenita, Grujić je to malo minutaže na „Enfildu“ skupio ulazeći s klupe za rezerve, dok Jović tavori u rezervnom timu portugalskog velikana.

– Obraćali mi se za mišljenje ili ne, kad god imam priliku savetujem mlade igrače da ne odlaze prerano iz Srbije. Naročito momke koje sam vodio kao selektor. Baš zato što iz prve ruke znam koliko je teško snaći se u novoj sredini i mnogo jačoj konkurenciji, gde si samo broj, tek jedan više na platnom spisku. Ovde te često maze i paze, a tamo samo gledaju kako što brže da zarade na tebi. Kada preko odeš s nepune 24 godine, kao što je bio moj slučaj, onda si igrački spremniji za borbu za mesto pod suncem, odnosno mentalno pripremljeniji za novi početak od nule, nego sa njihovih 18, 19, 20 leta. Žuri im se da odu u inostranstvo, nesvesni šta ih tamo čeka, a kada počnu da stagniraju ili potpuno nestanu ne znaju kako da reaguju. Neki su čak prinuđeni da se vrate kući ne bi li oživeli karijeru, kao što su to učinili Zvezdin Luković, Partizanov Đurđević ili recimo Meleg iz Vojvodine. Nije realno da svi uspeju iz jedne talentovane generacije, kakvi su bili naši omladinci, čak svetska statistika kaže da samo 25, 30 odsto njih napravi vrhunske karijere – analiza je selektora evropskih omladinskih prvaka iz 2013. Ljubinka Drulovića.

Nekadašnji as Porta i Benfike ima, međutim, razumevanja za odluke talentovanih klinaca, od kojih tek neki, poput Sergeja Milinkovića Savića (Lacio), Aleksandra Mitrovića (NJukasl) ili na primer Nemanje Maksimovića (Astana), iz generacije osvajača EP i(li) SP u mlađim kategorijama, odmah „ubodu“ s izborom kluba, tj. imaju sreće da im razvojni put van otadžbine ide uglavnom uzlaznom putanjom.

– Mnogo je interesa oko tih mladića. Klupskih, menadžerskih, pa i roditeljskih. Svi gledaju da što pre unovče njihov talenat, pogotovo ako je potvrđen uspesima sa reprezentacijom. Kompleksna je to priča, baš kao i izlazak iz kasnijih kriza. Važno je da ostanu mentalno jaki kada kola krenu nizbrdo i nastave još jače da rade, jer samo tako mogu iskoristiti drugu šansu, ako im se ukaže. A, trebalo bi, jer su mladi i imaju vremena da nastave tamo gde su stali – opominje i bodri u isto vreme eks strateg „orlića“ u uzrastu do 19 godina.