U Sarajevu i prosjaci imaju smisao za humor

Doskočice su mu zaštitni znak. Iako poseduje neopisivo, ponekad i teško shvatljivo znanje o košarci kao igri i njihovim glavnim glumcima, ne razmeće se njime, već pokušava da na slikovit način dočara ono što se dešava na terenu i oko njega. Edin Avdić nikoga nije ostavio ravnodušnim. Velikoj većini koja voli košarku postao je češći gost u kući od spikera Dnevnika 2 na Javnom servisu, čak i domaćice prepoznaju njegov pomalo hrapavi glas, naročito kada su mečevi u popodnevnim terminima, zbog kojih je umeo da direktno iz kafane uskoči u komentatorsku kabinu. U više navrata direktno iz SAD prenosio je NBA finala, upoznao je mnoge igračke veličine o kojima obični smrtnici mogu da sanjaju, ali više od glamura, blještavila i popularnosti sa kojim se susretao voli i ceni neobično prirodne, spontane i duhovite ljude iz košarkaške sfere sa kojima uz kaficu u nekom od kafića ili kafana, koje su mu druga kuća, može satima da priča o raznim životnim temama.

Široj publici, koja nije baš toliko zagrižena košarkom, ostali ste u pamćenju po originalnim komentarima, recimo „trojka kao kap“. Da li je u pitanju potpuna spontanost, u kombinaciji sa znanjem i talentom ili ste negde u podsvesti pokupili određene izraze od kolega iz inostranstva?

– To je terminologija koju koristim. Nije to ništa novo, važno je da bude izrečeno u pravom trenutku bez obzira na nivo atraktivnosti. Imao sam sreću da takve komentare izgovorim u trenucima kada su se desili neki pogoci koji su ostali upečatljivi i onda je to zaživelo. Recimo, utakmica sa Litvanijom na poslednjem Evropskom prvenstvu najgledanija je u Bosni verovatno u istoriji. Komentator živi i umire sa utakmicom. Od loše utakmice možeš da napraviš dobru, dobru možeš da učiniš odličnom, a odličnu vrhunskom. U Srbiji je ostao upamćen pogodak Kecmana. Taj meč između Partizana i Cibone na fajnal-foru u Ljubljani prenosile su još tri televizije osim naše, možda i četiri, ali je samo naš prenos ostao upamćen.

Utisak je da ste prenoseći mečeve BiH na poslednjem EP posebnu emociju imali prema Mirzi Teletoviću. Može li se reći da je to posledica vašeg poznanstva ili oduševljenje prikazanim u Sloveniji?

– Teletović… Poznajem ga, ne mogu baš da kažem da se družimo. Znamo se i što kaže moj drug u šali „podigao si ga za četrdeset odsto“. Protiv Litvanije sam, recimo, osetio da će pogoditi onu važnu trojku. Mislim da me je neki kolega iz Beograda snimao sa leđa, vidi se da sam ustao i slavio dok je lopta bila na putu prema košu. Isto sam osetio da će Kecman da pogodi već pomenutu čuvenu trojku, jer smo mi sedeli ispod koša, lopta je letela i video sam da je dobra, ali ne možeš dok lopta leti da kažeš „izgleda da će da uđe“. To je glupo, nismo mi gatare, ali sam u sebi pomislio „ovo je koš“.

Kako je došlo do saradnje sa Nenadom Kostićem i kako su vas prihvatili na Areni Sport?

– Apsolutno normalno, nikada nisam imao problem sa ljudima, volim da pričam, da upoznajem nove osobe, komunikativan sam. Mislim da je Krka – Olimpija bio prvi meč koji smo prenosili u paru i to u onom španskom terminu od 12.00, tako da sam direktno iz kafane u sakou i košulji došao na prenos.

Kako ste uopšte došli u poziciju da se bavite komentatorskim poslom?

– Prvo iskustvo je u vezi sa radom na državnoj televiziji Sarajevo, mislim da sam prvih godinu dana radio bez honorara. Imao sam sreću da sam odmah prenosio, taman u trenutku kada su oni kupili prava na prenos američke koledž košarke. Sećam se da su tokom rata televizije krale prenose. Neko je iz komšiluka napravio agregat na plin da bismo gledali televiziju. Dešavalo se da padne napon na agregatu, slika se na televizoru tako skupi da si imao osećaj da će TV eksplodirati svakog momenta, međutim onda se popravi napon gasa i sve bude u redu. Prenosi su bili takvi da si u pozadini mogao da čuješ kako neko jede jabuku. Po okončanju ratnih dešavanja osnovni cilj je bio da se kupi ili nabavi satelitska antena. Nije bilo važno da li ću imati za bermude, ali je satelitska bila važna zbog basketa.

Kako ste preživeli ratne strahote, jeste li sve vreme bili u Sarajevu?

– Rat je učinio svoje, ali ako realno pogledaš, dosta ljudi iz Sarajeva ide u Beograd i obrnuto, da ne pričam o Zagrebu, iz kojeg neverovatan broj ljudi dolazi svakog vikenda u Beograd da bi se proveli. Ne verujem da će ikada biti kao što je bilo, barem za naših života, ali mi smo, hteli to ili ne, orijentisani jedni na druge. Čitav ratni period proveo sam u Sarajevu. Nisam imao vode i struje, hrana je bila humanitarna pomoć, svaki dan si imao realnu šansu da pogineš, da te ubije granata ili snajper. To mi je pomoglo da mentalno ostarim iako sam bio dete od nekih dvanaest godina kada je rat počeo. Majka mi uvek govori da nikad čovek ne treba da gleda u prošlost, da uvek treba da gleda napred, da stremi boljem i kvalitetnijem.

Živite na relaciji Sarajevo – Beograd, često ste boravili u Zagrebu. Možete li da napravite paralelu između ta tri grada?

– U Beogradu je noćni život kontinuirano dobar, dok ga u Zagrebu nema u poslednjih deset godina. Sarajevo ima taj ritual dnevnih kafa, to i ovde maksimalno upražnjavam. U Sarajevu je smisao za humor na neverovatnom nivou, ne znam da igde u svetu postoji grad sa tolikim brojem duhovitih ljudi. Prosjaci sa ulice i doktori nauka – svi imaju smisao za humor. U Sarajevu sam doživeo nešto kao stend-ap komediju, gde čovek u okruženju petnaestak ljudi priča viceve dva sata, a nama nije dobro, a to je recimo neki parketar. Sedamdesetih godina prošlog veka Sarajevo je imalo daleko najviše kafića u odnosu na sve gradove u Jugoslaviji. U njemu se puno polaže na priču, maštu, ne na materijalnu dominaciju.

Jeste li imali negativnih iskustava zbog posla kojim se bavite i ko vam je od poznatih košarkaških radnika ostao posebno drag?

– Generalno nisam imao negativnih iskustava, u smislu da mi neko priđe i da me iskritikuje. Svetislav Pešić je, recimo, dok je bio trener Zvezde, na svakoj konferenciji hvalio mene i Koleta, toliko da mi je bilo neprijatno. Voleo je da kaže: „Evo ga moj Sarajlija Edin, tako treba da se prenose košarkaške utakmice.“ Bude ti malo neprijatno, ti stojiš kao bandera i imaš osećaj da svi u tom trenutku gledaju u tebe. Sličnog je mišljenja i Maljković i mnogi drugi. Dejan Bodiroga je, recimo, za mene jedan od najboljih ljudi koje sam ikada upoznao u Srbiji. Sa njim bih se družio i da je vodoinstalater, zato što mi čovek odgovara.

Verujem očima, a ne pričama

Sarajevo je u bivšoj SFRJ bilo poznato kao središte četiri religije (pravoslavne, katoličke, jevrejske i muslimanske). Da li je rat uticao na promenu tog verskog kolorita?

– Sve bogomolje su u radijusu od 400 metara. Ne verujem da postoji slično mesto u Evropi. To je veliko bogatstvo. Uvek sam uživao u tome da imam drugove različitih veroispovesti, porekla, imovinskog stanja. Sjajna je stvar i kod nas se uvek tako radilo, da kada je slava ili Božić, ja idem kod drugova, kada je Bajram, oni dolaze kod mene, tucamo jaja, oni jedu baklavu, urmašice. Rat to nije pokvario. Poslednjih godina se trudim da razmišljam pozitivno, optimista sam po vokaciji, vodim se primerom da verujem svojim očima, a ne pričama. Gledam svoj mikroprimer.

Duže mogu izdržati pod vodom nego u kući

Kako ste se navikli na život u Beogradu?

– Nikada nisam imao problem sa privikavanjem na Beograd. Ovde je sjajan noćni život, sticajem okolnosti živim u Strahinjića Bana, što mi pogoduje jer volim da izlazim. Često kažem da duže mogu izdržati pod vodom nego u kući, kao posledica toga meni ovaj grad zaista odgovara. Imao sam sreću da upoznam stvarno neke dobre ljude sa kojima se družim, recimo druga koji je sada jedan od dva ili tri moja najbolja prijatelja u životu. Iz Sarajeva imam dvojicu i on mi je treći. Nemanja mi je sada kao član porodice. Kod njega idem na ručak, njegovi mi kuvaju hranu. Srećan sam što sam u krugu duhovitih ljudi.

Starije kolege nisu znale pravila igre

Kolika je i u čemu zapravo razlika između starijih i mlađih sportskih komentatora?

– Komentatori su danas, što se košarke tiče, puno bolji nego što su nekada bili, jer oni tada nisu ni pravila znali. Ranije je postojala manja mogućnost da se provere podaci koji su i onako bili skromni. Starije kolege često optužuju nas mlađe da smo internet generacija komentatora, to povezujem sa tim da svako ima pravo na svoje mišljenje, jer je ono ko dupe – svako ga ima. Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, pokojni otac mi je govorio da samo ne budem kao oni panjevi koji ne znaju tri igrača.