Kako bi Evropa mogla da izgleda ako se rat u Ukrajini konačno završi?

Naravno, to zavisi od tačnih uslova koje postignu zaraćene strane i njihovi različiti saveznici. Ali svaki sporazum koji bi bio povoljan za Vladimira Putina, sporazum u kojem Ukrajina praktično gubi svoju suverenost, takođe bi bio toplo dočekan od strane Kine kao potvrda njenih napora da utiče na ishod, pišu u analizi Alina Poljakova, predsednica i izvršna direktorka Centra za evropsku politiku (CEPA) i
Kristofer Voker, potpredsednik Centra za evropsku politiku (CEPA).

Kina se kockala na Putina i očekivala bi da ubere svoje dobitke. A s obzirom na sadašnji izuzetni nesrazmer u moći između ove dve zemlje – nacionalno bogatstvo Kine je više od osam puta veće od Rusije – Putinova oslabljena i zavisna zemlja imala bi malo izbora nego da pristane.

Šta bi Kina zahtevala kao nagradu?

Možemo naslutiti obrise iz kineskog ponašanja. Uprkos dugom nizu negiranja, Kina nije samo pomagala ruskoj vojnoj kampanji, već je pokušavala da pribavi i znanje sa ratišta.

Ogromni napori Rusije da izgradi industriju dronova bili su u velikoj meri mogući zahvaljujući kineskoj (i iranskoj) pomoći, uključujući angažovanje kineskih inženjera u ruskim fabrikama.

Kineski oficiri takođe su obilazili front kako bi razumeli borbu dronovima. Ako bi ukrajinska, iako fragmentisana, ali vrlo inovativna industrija dronova dospela u ruke Rusije, Kinezi bi očekivali da i oni profitiraju.

A to bi bio samo deo šire eksploatacije ukrajinskih bezbednosnih resursa: odbrambene inovacije zbog kojih je Ukrajina postala studija slučaja za mnoge zapadne vlade i kompanije, kao i zapadni sistemi naoružanja koje Ukrajina koristi, a koji bi pali u kinesko-ruske ruke.

Usput, upravo se to desilo kada je nacističkoj Nemačkoj predata Čehoslovačka zajedno sa njenom izuzetno naprednom industrijom oružja – mnogi tenkovi koji su napali Francusku bili su češki.

Rusija bi, naravno, imala koristi od ukrajinskog tehnološkog transfera koji bi direktno tekao ka Moskvi i postala bi mnogo moćnija vojna sila usvajanjem ukrajinskih i zapadnih sposobnosti. Ali Kina, sa svojom naprednom proizvodnom bazom i brzinom prilagođavanja, bila bi krajnji dobitnik.

Što, naravno, predstavlja ozbiljnu zabrinutost za američku vojsku, koja bi se jednog dana mogla suočiti s njima.

Postoje i geopolitičke koristi od ukrajinskog poraza ili rascepa.

Evropski NATO je već nekoliko godina usmeravao pažnju ka Azijsko-pacifičkom regionu, šaljući grupe nosača aviona i potpisujući sporazume o bazama sa regionalnim silama koje jasno razumeju pretnju koju Kina predstavlja.

Ali sa Rusijom koja se ponovo jača i preti njenim granicama, postoje razlozi da se sumnja u održivost ili korisnost ove politike. Jedan kritičar je ovu politiku nazvao „granično nepromišljenom“, s obzirom na oskudnost evropskih vojnih kapaciteta i rusku pretnju.

Tako bi Kina mogla realno da se nada da će prisustvo Putinovih pobedničkih legija duž proširenog istočnog krila NATO-a ubediti Evropu da ostane što dalje od Azije.

Evropa možda i neće imati izbora. Uprkos dokazima da je Rusija teško pogođena u Ukrajini, njena revitalizovana industrija oružja proizvodi velike količine opreme, a Rusija će naći ljudstvo za postavljanje garnizona na novoj zapadnoj granici sa NATO-om.

Na primer, postavljaju se pitanja o sudbini ukrajinskih oružanih snaga, koje su krvave, ali iskusne u borbi. Sa oko 900.000 pripadnika, neki bi mogli otići u Zapadnu Evropu.

Ali za preostale, moglo bi se očekivati da Kremlj navede ili zastraši deo njih da služe Rusiji. Ovo nije teorijska mogućnost. Moskva je već prisilno regrutovala desetine hiljada Ukrajinaca u okupiranim teritorijama.

U ovom novom svetu bilo bi mnogo toga što Kina može iskoristiti. Uostalom, predstavljalo bi relativno lake dobitke. Kao i Rusija, Kina gubi kada je Zapad ujedinjen i jasan u svojim ciljevima. Kao i Rusija, Kina nastoji da iskoristi evropske podele.

Stoga bi se predstavljala kao pošten posrednik između Evrope i Kremlja, nudeći ono što Si Đinping voli da nazove „dobitno sporazumima“, koji su u stvari jednostrano povoljni za Peking i narušavaju bezbednost kontinenta (setimo se učešća Italije u inicijativi Pojas i put, iz koje se Italija povukla 2023).

Širi cilj bio bi da se Evropa odvoji od Sjedinjenih Država i tako oslabi Vašington, ostavljajući savez oslabljen i „neškodljiv“.