Analiza irskog novinara za CEPA: Može li mir da uspe na Kosovu bez NATO-a?

Ne možete da ne primetite podelu između zapadnog i istočnog dela u glavnom gradu Kosova. Kada napustite užurbanu glavnu ulicu u Prištini, nazvanu po savremenoj katoličkoj svetici Majci Terezi, i krenete ka čuvenom Bulevaru Bila Klintona, moguće je da ćete proći i pored Ulice Džordža Buša.

Tamo ćete naići na lokal Taste of America, koji nudi verovatno najukusniju pitu od oraha koju ćete ikada probati, pre nego što se nađete ispred statue senatora Boba Dola, piše za CEPA.org Ean Maki, novinar iz Irske sa iskustvom u geopolitici i ekonomiji.

Ako skrenete oštro levo, ugledaćete upečatljivu nacionalnu biblioteku, čijih 99 akrilnih kupola predstavlja omaž osmanskoj prošlosti regiona.

Samo preko puta parka videćete ostatke još jednog nasleđa: napuštenu srpsku pravoslavnu crkvu. Njen zlatni krst i dalje blistavo sija sa kupole, iako je okružuju korov i lutalice koje polako prisvajaju prostor.

Kosovo je oblikovano mešavinom nedavnih sukoba, punih borbi, i mnogo starije borbe – takođe prepune nasilja.

Mir se danas održava zahvaljujući stalnom prisustvu međunarodnih mirovnih snaga – KFOR-a, kontingenta od 4.600 vojnika predvođenog Italijom i SAD, i EULEX-a, misije Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu, čiji je cilj podrška pravosudnim institucijama regiona.

Prisutnost oko 600 američkih vojnika smatra se ključnom za kredibilitet ove misije i mogla bi biti ugrožena kada Vašington krajem godine započne razgovore sa saveznicima o smanjenju američkog prisustva u Evropi.

Njihov odlazak odmah bi postavio pitanje o spremnosti Evrope da zadrži i koristi realnu moć, kao i da li bi Srbija i Rusija iskoristile priliku da podstaknu nestabilnost.

Iako na Kosovu već od 15. veka živi brojna albanska etnička zajednica, Srbi ovu pokrajinu odavno smatraju kolevkom srpske civilizacije – ne najmanje zbog njihove herojske, ali porazne bitke protiv Osmanlija 1389. godine.

Malo više od 600 godina kasnije, tokom raspada Jugoslavije i etničkih ratova koji su usledili, Kosovo je postalo epicentar brutalnog sukoba.

Rat 1999. godine završen je intervencijom NATO-a, koja je kulminirala 78-dnevnim bombardovanjem Srbije. Time je rat okončan, a srpska hegemonija u regionu srušena.

Srbi danas čine svega oko 8 odsto stanovništva Kosova, ali njihovo prisustvo i dalje predstavlja tačku tenzije u međuetničkim odnosima. To je naročito izraženo u severnom gradu Mitrovici, gde su strahovi od mogućeg obnavljanja sukoba stalno prisutni.

Nekada jedan od najbogatijih gradova u Jugoslaviji, Mitrovica je danas među najsiromašnijima na Kosovu.

Grad je fizički i politički podeljen rekom Ibar na dve opštine: većinski srpsku Severnu Mitrovicu i većinski albansku Južnu Mitrovicu.

Na oba kraja gradskog „Novog mosta“, koji je za saobraćaj zatvoren od 2012. godine, KFOR trupe održavaju napetu ravnotežu.

Neposredno južno od mosta nalazi se organizacija Community Building Mitrovica (CBM), lokalna nevladina organizacija osnovana 2001. godine s ciljem da podstakne kontakt i dijalog između srpske i albanske zajednice.

Aferdita Sila, izvršna direktorka CBM-a, izražava ozbiljnu zabrinutost za budućnost Kosova bez prisustva NATO snaga.

„Trenutno je najbezbednije za sve da NATO ostane ovde. Ako ne dođe do dogovora između Kosova i Srbije, stvari će se pogoršati. Ako se povuku, ništa neće biti rešeno, ništa neće biti dogovoreno između Srbije i Kosova“.

Kosovo se plaši da bi povlačenje KFOR-a, ili gubitak političke volje za njegovo prisustvo, podstaklo akcije srpskih snaga stacioniranih blizu granice.

„Da NATO nije ovde, ne mislim da bi te trupe dugo ostale u Srbiji,“ rekla je Sila. „Verujem da bi sigurno došlo do sukoba ako bi se NATO povukao.“

Sila, kao i mnogi drugi na Kosovu, ne veruje da će samo vreme izlečiti stare rane. Za nju prava sreća nije toliko u međunarodnom prisustvu, koliko u pravoj integraciji – nečemu što, i posle 25 godina, još uvek nije ostvareno.

„Srpske i kosovske vlasti jednostavno nisu uradile dovoljno da integrišu ljude,“ kaže ona. „To se dogodilo kroz institucije, ali se nije dogodilo među običnim građanima na terenu.“

Iako neki lokalci sada prelaze most u Mitrovici radi kupovine ili poslova, duboke društvene podele i dalje postoje.

Grad je postao simbol – ne samo nerešenog statusa Kosova, već i krhkosti napretka kada ga ne podržavaju poverenje, dijalog ili politička volja. Sa lokalnim izborima zakazanim za oktobar, Sila brine da će političari ponovo koristiti Mitrovicu za skupljanje nacionalističkih poena umesto za izgradnju mira.

„Pred Kosovom je mnogo izazova,“ kaže ona. „Imamo krizu sa vladom, sankcije od EU i korupciju. Ali za nas je politika najveća prepreka.“

Kosovo je simbol teške istine. Mirovne misije mogu da zamrznu sukob, ali ga ne mogu rešiti. Za sada, u mestima poput Mitrovice, prisustvo stranih trupa možda je jedina stvar koja drži zemlju na okupu.

Jer iako nema pucnjave ni eksplozija artiljerije, most između Kosova i dve zajednice u gradu je u limbu – nije ni potpuno otvoren, ni potpuno zatvoren.

Sila bolje od mnogih zna koliko mir može biti krhak. Čak i sada, bez vidljivih znakova rata, kaže da odsustvo sukoba ne znači da je pravi pomiraj zaživeo.

„Mitrovica je i dalje veoma podeljena, jer mnogi ljudi nisu prešli most i nisu bili u kontaktu sa drugom zajednicom… Situacija je daleko od onoga što bi trebalo da bude posle 25 godina“.