Blumberg: Tramp ima polugu kakvu nije imao niko od Ruzvelta

Sva ta područja, sviđalo se to nekome ili ne, danas se nalaze pod takozvanom „Donroe doktrinom“, sve ratobornijom sferom uticaja Vašingtona. Time je američki predsednik Donald Tramp stvorio sopstveno naftno carstvo, piše Havijer Blas za Blumberg, prenosi Index.hr.

Ne radi se pritom o podzemnim rezervama čiji bi razvoj zahtevao vreme i novac, već o stvarnim barelima koji već pristižu na tržište. Sa takvim resursima, Tramp raspolaže ekonomskom i geopolitičkom polugom kakvu nijedan američki predsednik nije imao još od Frenklina D. Ruzvelta četrdesetih godina prošlog veka. Njegova zemlja sada može da crpi iz ogromnog mora nafte u sopstvenom dvorištu.

Geopolitička poluga bez presedana

Posledice sticanja praktično neograničenog pristupa venecuelanskim rezervama, najvećim na svetu, odmah su postale jasne svima u energetskom sektoru, a naročito američkim protivnicima.

Ruski oligarh pod američkim sankcijama, Oleg Deripaska, to je dobro sažeo: Vašington bi imao sredstva da cenu nafte drži blizu 50 dolara po barelu, što mu daje pobedničku kartu protiv svakoga ko bi pretio podizanjem cena ograničavanjem ponude.

Izaslanik Kremlja Kiril Dmitrijev izjavio je da preuzimanje kontrole u Venecueli nudi „ogromnu polugu“ nad globalnim energetskim tržištem.

De fakto kontrola nad naftnim bogatstvom zapadne hemisfere menja pravila geopolitičke igre. Decenijama je američki vojni avanturizam bio ograničen uticajem bilo kakvog rata na cene energenata. Danas Bela kuća ima primat nad saveznicima i protivnicima koji proizvode naftu — bilo da je reč o Saudijskoj Arabiji, Iranu, Nigeriji ili Rusiji.

Doktrina u praksi

Poslednjih 18 meseci već je pokazalo šta ovo novo bogatstvo ugljikovodicima znači za američku spoljnu politiku.

Trampova administracija preduzela je nekada nezamislive korake, od bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja do pomaganja Ukrajini u gađanju ruskih rafinerija.

Hvatanje Nikolasa Madura iz njegove sigurne kuće na periferiji Karakasa bio je dosad najsenzacionalniji primer onoga što se događa kada nafta više ne ograničava Pentagon.

Zapljena venecuelanske nafte daje SAD-u još jednu prednost: mogućnost da odbija ponude za pristup naftnim bogatstvima. Mesecima je Kremlj nudio svoje rezerve kao mamac u pregovorima sa Belom kućom. Tramp sada može poručiti Vladimiru Putinu da mu ne trebaju njegova sibirska polja. Ima i više nego dovoljno.

Trampov pečat na naslednom bogatstvu

Ipak, ne treba sve zasluge pripisivati Trampu. On se jednostavno našao na vlasti u pravo vreme.

Američka naftna industrija cvetala bi i bez njega zahvaljujući bogatstvu američkog škriljevca, kanadske teške nafte i otkrićima u Brazilu i Gvajani. I bivši predsednici Džo Bajden i Barak Obama takođe su imali koristi od toga.

Ono što je Tramp uradio jeste da je svu tu naftu stavio pod bezbednosni kišobran Vašingtona.

Više od 200 godina nakon što je američki predsednik Džejms Monro proglasio Latinsku Ameriku sferom uticaja Bele kuće, stvarajući Monroovu doktrinu, Tramp ju je ažurirao za 21. vek — otuda i polu-šaljivi naziv Donroe. Ovoga puta, sve se vrti oko prirodnih resursa.

Venecuela – krunski dragulj carstva

Za novu američku spoljnu politiku, svaka naftom bogata nacija u Latinskoj Americi je važna, ali nagrada u Venecueli je golema. Ne zbog njene trenutne proizvodnje, koja sa oko milion barela dnevno znatno zaostaje za Brazilom, već zbog onoga što je nekad proizvodila — više od 3,7 miliona barela dnevno na svom vrhuncu 1970-ih — i što bi mogla ponovo proizvoditi.

Geologija je na njenoj strani. Sve što je potrebno za otključavanje naftnog bogatstva su kapital, vreme i trud. Devedesetih godina prošlog veka Karakas je planirao povećati proizvodnju prvo na 5 miliona, a zatim na 6,5 miliona barela dnevno.

Dolazak Huga Čaveza, a potom i Madura, tome je stao na put. No, svetu dodatna venecuelanska nafta danas nije potrebna, pa čak ni 2027. ili 2028. godine. Potreba za njom pojaviće se početkom 2030-ih, a do tada, ako je Tramp u pravu da će Karakas pristati na saradnju, proizvodnja može biti daleko veća.

Budućnost pod američkom kontrolom

Čini se da poredak nakon Madura kojem Tramp teži – dopuštajući bivšoj drugoj osobi režima, Delsi Rodrigez, da zasad preuzme vlast u nekoj vrsti blage diktature — savršeno odgovara američkim naftnim kompanijama. Ona je već stabilizovala ekonomiju svoje zemlje primenom nekih tržišnih principa, a njeni protesti protiv američkog napada uglavnom su namenjeni domaćoj javnosti.

Tramp, očigledno, ima velika očekivanja. „Naše vrlo velike naftne kompanije – najveće na svetu – ući će, potrošiti milijarde dolara, popraviti uništenu naftnu infrastrukturu i početi zarađivati novac za zemlju“, rekao je Tramp na konferenciji za novinare. Nekoliko sati ranije, za Fox News je izjavio da će se SAD „vrlo snažno uključiti“ u venecuelansku naftnu industriju.

Tokom godina naučili smo da s oprezom tretiramo Trampove izjave. Ali u svom drugom mandatu, učinio je mnogo toga čime je pretila. Ako kaže da će se SAD uključiti u venecuelansku naftu, treba mu verovati na reč.

Možda poduhvat neće biti tako grandiozan ili profitabilan kao što najavljuje, ali to ne znači da se neće dogoditi. Nafta te zemlje sada je deo carstva koje se proteže od Aljaske do Patagonije – sve pod budnim okom Vašingtona.