Zapadu potrebna nova strategija za rusku agresiju: Ako ne ovo, onda šta?

Uprkos istrajnoj odbrani Ukrajine, multinacionalnim naporima za pomoć i potpisivanju brojnih bezbednosnih sporazuma između Kijeva, zapadnih zemalja i Evropske unije (EU), ti napori još uvek nisu uspeli da nateraju Rusiju da se ozbiljno angažuje u naporima za postizanje mira.

Zastoj se pretvorio u rat iscrpljivanja, koji karakterišu napadi dronovima, kliznim projektilima, artiljerijskim granatama i manji ruski prodori, ali bez značajnih proboja. Broj poginulih i ranjenih, kao i šteta koja je naneta, je zaista zastrašujući.

Srž zapadne strategije protiv Rusije počiva na prinudi (compellence), koja se razlikuje od odvraćanja (deterrence).

Odvraćanje podrazumeva podsticanje države da se uzdrži od određenih postupaka obećavajući kaznene mere u slučaju njihovog izvršenja.

Prinuda, s druge strane, podrazumeva insistiranje da država promeni svoje ponašanje nanošenjem bola kroz različite mere.

Zapadni pristup, koji se uglavnom zasniva na prinudi i koji je zamenio prethodnu strategiju zasnovanu na odvraćanju, nanosi štetu Rusiji, ali nije promenio prkosno ponašanje Putina.

Iako je Rusija pretrpela velike gubitke i njena ekonomija deluje ugroženo, Putin će verovatno prestati samo ako se suoči sa kredibilnim odvraćanjem, piše Čarls Salivan, autor knjiga „Otadžbina: Sovjetska nostalgija u Ruskoj Federaciji“ i „Vođe nacije: Kazahstan tokom sumraka Nazarbajeve ere i rusko-ukrajinskog rata“, u analizi za Centar za evropske analize.

Trenutna zapadna strategija, uključujući vojnu pomoć Ukrajini, sankcije Rusiji, pa čak i pretnju SAD uvođenjem tarifa na određene kupce ruske nafte, nema kredibilno odvraćanje.

Putin takođe zna da uvođenje visokih tarifa jednoj zemlji zbog trgovine sa Rusijom, dok se druge zemlje izuzimaju, predstavlja dodatni i neodrživi pokušaj prinude.

Napori da se Putin odvrati su bili ograničeni, osim njegove odluke da do sada ne koristi taktičko nuklearno oružje i povremenih – ali ne potpuna – ograničenja putovanja u inostranstvo zbog poternice Međunarodnog krivičnog suda (MKS).

Evropski plan da Ukrajinu pretvori u „čeličnog ježa“ može se smatrati strategijom odvraćanja zasnovane na poricanju (deterrence by denial), ali on je daleko od dovršenog.

Sjedinjene Države su zabrinute da uspostave kredibilno odvraćanje prema Rusiji zbog Ukrajine jer bi to moglo izazvati eskalaciju sukoba, a preusmeravanje resursa može otežati njihovu sposobnost da odvraćaju Kinu od invazije na Tajvan ili drugih neprijateljskih postupaka.

Evropske zemlje, s druge strane, suočavaju se sa sopstvenim izazovima u odvraćanju Rusije u vezi sa Ukrajinom, jer uprkos snažnim izjavama Velike Britanije i Francuske o pomoći u zaštiti Ukrajine po okončanju rata, svaka „koalicija voljnih“ će ostati u velikoj meri zavisna od kapaciteta koje poseduje samo SAD.

To ostavlja Zapad sa strategijom koja pomaže Ukrajini, dok minimizuje šanse da se upadne u širi rat. Međutim, ovaj pristup je zasnovan na optimizmu da će ruski gubici i ekonomski problemi na kraju primorati Moskvu da odustane.

Međutim, za sada nema mnogo naznaka da će se to dogoditi.

Zaista, razgovori koji su usledili nakon samita Tramp-Putin na Aljasci 15. avgusta mogli bi dodatno opteretiti odnose između SAD i Evrope ili izvršiti pritisak na Kijev da ustupi teritorije.

Izgledi za postizanje trajnog primirja izgledaju daleki. Putinovo iredentističko razmišljanje znači da bi primirje verovatno samo privremeno zaustavilo njegovu agresiju.

Sa druge strane, Ukrajina nema nameru da popušta u pogledu teritorija. U ovom trenutku, Kremlj možda samo blefira kad tvrdi da je otvoren za okončanje rata.

Uprkos razgovorima o „bezbednosnim garancijama“, zapadne države izgleda da više vole da ih koordiniraju sa Ukrajinom tek nakon što neprijateljstva sa Rusijom prestanu.

Međutim, postoji mogućnost da Rusija sabotira sve pokušaje rešavanja sukoba kako bi sprečila ostvarenje tih garancija. Rusija je ponovila da će odbiti bilo kakvu postratnu bezbednosnu garanciju za Ukrajinu ukoliko ona uključuje raspoređivanje snaga zemalja članica NATO-a.

Ako rat potraje ili ako se pauza pokaže kao neodrživa, zapadne države će morati da preispitaju koliki rizik su spremne da preuzmu kako bi osigurale suverenitet Ukrajine.

Na kraju, zapadne države mogu nastaviti sa prinudnim merama, ali će njihove ograničenosti postati očigledne.

Da bi se uspostavio kredibilan sistem odvraćanja u ovim okolnostima, Zapad bi morao da preuzme rizik od rata s Rusijom. To bi moglo uključivati zvaničan poziv Kijevu da se pripremi za pridruživanje vojnom savezu s jednom ili više zapadnih država.

Takav pristup je prepun smelih pretpostavki u vezi sa njegovom izvodljivošću, ali i s trenutnim neslaganjem unutar Zapada oko podele bezbednosnih obaveza – SAD su jasno stavile do znanja da neće ponuditi formalne garancije bezbednosti Ukrajini, dok su evropske države nedovoljno naoružane za sukob s Rusijom, čak i ako bi imale političku volju.

Ta pitanja bi morala da se reše pre nego što savez bude ozvaničen, kako bi buduća zapadna strategija odvraćanja imala verodostojnost.

Pored toga, strategija zasnovana na odvraćanju, kao dopuna postojećim sankcijama i vojnoj pomoći Ukrajini, mogla bi da izazove eskalaciju – verovatno bi Rusija tada formalno objavila rat Ukrajini, mobilisala vojsku koja je do sada bila zaštićena od regrutacije i pojačala nuklearnu retoriku prema Zapadu.

Nije verovatno da bi Putin pokrenuo konvencionalni napad na NATO ili započeo nuklearni sukob. Umesto toga, mogao bi se razviti „sitzkrieg“ (ili „sedeći rat“ – gde su strane formalno u ratu, ali bez velikih konvencionalnih borbi), ili neka vrsta „zamrznutog sukoba“ nakon što novi zapadni savez, uključujući Ukrajinu, bude uspostavljen.

To je daleko od idealnog, ali bi Moskva mogla uvideti rizike takve situacije i pristati na pregovore o primirju sa Zapadom i Ukrajinom duž postojećih linija fronta – ili barem zaustaviti napredovanje.

Drugim rečima, uprkos opasnostima koje nosi takva strategija, prelazak Zapada ka modelu odvraćanja mogao bi ponuditi način da se zaustavi ruska ratna mašina pre nego što sukob eskalira u direktni rat sa Zapadom.

Naravno, ovo nosi visok rizik. Ali, ako bi se proces priznanja Ukrajine kao članice saveza sprovodio postepeno, Rusiji bi se dalo vreme da razmotri svoje opcije, posegne za diplomatijom i možda obustavi vojnu ofanzivu. Kremlj bi se tada suočio s pritiscima i prisile (compellence) i odvraćanja (deterrence).

Vreme je da postavimo pitanje: Ako ne ovo, onda šta? Više od tri i po godine od početka rata – potrebna je nova strategija.