„Tektonski pomak se odvija na Bliskom istoku i nema veze sa izjavom Trampa da je promenio 3.000 godina istorije, Rijad je ključan“: Analiza Dejvida Hirsta

Takođe, ukazuje, nema nikakve veze sa dva tradicionalna strašila sunitskih arapskih vladara: Iranom i Muslimanskim bratstvom.

Ovaj pomak nije pokrenuo trgovac koji se spalio nakon što su mu zvaničnici zaplenili kolica sa hranom u Sidi Buzidu u Tunisu. Niti su se u Kairu dogodile masovne demonstracije sa zahtevom za rušenje diktatora.

Ova promena bi, u svakom slučaju, mogla imati podjednako široke posledice kao što ih je imalo Arapsko proleće pre 15 godina.

Ono što se na Bliskom istoku uobičajeno naziva „pravim“ nacijama arapskog sveta – pod čime se misle zemlje sa značajnim brojem stanovnika – probudilo se i postalo svesno onoga što se oko njih dešava.

Saudijska Arabija i Alžir, pre svega, a potencijalno i Egipat, shvatili su da plan Izraela (otvoreno) i Ujedinjenih Arapskih Emirata (prećutno) da dominiraju i kontrolišu ključne pomorske i geopolitička uska grla regiona predstavlja pretnju njihovim nacionalnim interesima, navodi Hirst.

Izraelsko-emiratski plan je jednostavan: razbiti nekada snažne arapske države, preuzeti kontrolu nad ključnim trgovinskim rutama poput moreuza Bab el-Mandeb između Jemena i Roga Afrike, rasporediti vojne baze širom regiona i time obezbediti unosnu vojnu i finansijsku kontrolu za ostatak veka.

Politika fragmentacije

U Izraelu je ovaj plan bio otvoren – to je formula koju Tel Aviv pokušava da primeni u Siriji, kroz stvaranje protektorata Druza na jugu zemlje, kao i pokušaje da se isto uradi u kurdski naseljenim oblastima na severu.

Izrael ne želi ujedinjenu Siriju. Ali fragmentacija je takođe politika sadržana u priznanju Somalilenda od strane Tel Aviva, što izraelskoj vojsci pruža uporište na Rogu Afrike.

Za Abu Dabi, takođe važi politika fragmentacije koja je već dugo u toku širom arapskog sveta.

Imala je i druge mete, pre svega politički islam. Ali fragmentacija je bila politika i u Libiji, gde su UAE podržavali generala Halifu Haftara protiv Vlade nacionalnog jedinstva u Tripoliju.

Ista politika primenjivana je i u Sudanu, gde su Emirati finansirali i naoružavali Snage za brzu podršku (RSF) i njihovog komandanta Mohameda Hamdana Dagala (Hemedtija), koji se nalazi pod sankcijama američkog Ministarstva finansija.

Naravno, oni to poriču, ali građanski rat u Sudanu ne bi se odvijao bez masovnog učešća Emirata.

Ista politika sprovodi se najmanje deceniju u južnom Jemenu. Plan fragmentacije Jemena proizašao je iz straha UAE da bi Muslimansko bratstvo (al-Islah) moglo da preuzme kontrolu nad onim što je predstavljalo jemensku vladu.

Međutim, Emirati su postavili ambicioznije ciljeve od samog slamanja al-Islaha, koji ima ograničeno prisustvo u manjim delovima severa.

Danas, veliki plan Abu Dabija ima malo veze sa primirjem Saudijske Arabije sa Hutima – iako su i kampanje protiv al-Islaha i protiv Huta poslužile kao zgodno pokriće.

Plan je od samog početka bio da se finansira, naoruža i uspostavi separatistička država u južnom Jemenu, pod okriljem Južnog prelaznog saveta (STC) u Adenu.

Imperijalne ambicije

Separatistička država u južnom Jemenu nije nova ideja, ali ju je Mohamed bin Zajed, predsednik UAE, dramatično ubrzao. Zamalo mu je i uspelo, piše Hirst.

Jemen je odavno razjedinjen i sklon unutrašnjim sukobima, poligon za imperijalne projekte Britanaca i Amerikanaca.

Kada su Huti preuzeli kontrolu nad prestonicom Sanom 2014. godine, nacionalna vlada bila je prinuđena da ode u izgnanstvo. Čak i nakon povratka, njen autoritet na terenu često je delovao više simbolično nego stvaran.

Vođa Predsedničkog vođstva Jemena (PLC) delio je istu prestonicu, Aden, sa Južnim prelaznim savetom (STC). Sam PLC je do nedavno bio nesigurna koalicija frakcija – izuzimajući Hute – čija je tanka većina podržavala Rijad.

Politika Abu Dabija da učini STC toliko vojno snažnim, do te mere da bi mogao da se proglasi nezavisnom državom koja priznaje Izrael, bila je na ivici da postane stvarnost.

Sve što je STC trebalo bilo je da preuzme dve slabo naseljene, ali geografski velike provincije na istoku zemlje: al-Mahra i Hadramaut, koje čine skoro polovinu teritorije Jemena.

Hadramaut se graniči sa Saudijskom Arabijom, a pojava STC u prestonici Mukala bila je budilnik koji je Rijadu bio potreban.

Po pitanju obima i svih drugih smelih planova koje je bivši škotski dečko Mohamed bin Zajed smišljao kako bi pretvorio UAE u „Malu Spartu“ – preuzimanje Mukale bilo je samo mala tačka na njegovom radaru.

Ali kada je reč o efektu koji je imalo na njegovog suseda, saudijskog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, potez je bio elektrizirajući. Ovaj jedini čin emiratskog preterivanja imao je dramatičan efekat.

Posezanje za oružjem

Predvideo sam da će se dva princa – koji su zajedno smišljali, finansirali i naoružavali kontra-revoluciju protiv Arapskog proleća u Egiptu, Tunisu, Jemenu i Siriji – na kraju razići, ali nikada nisam zamišljao da će to biti zbog luke Mukale, relativno manjeg značaja.

“Rogovi” su pali sa saudijskih očiju. Osetili su da bivaju okruženi, i ako sada ne deluju, sama kraljevina bi mogla postati sledeća meta politike fragmentacije koja se sprovodi svuda oko njih.

Zemlja koja je dugo vodila spoljnu politiku polako i iza zavesa, sada je posegla za oružjem.

Saudijci su podržali kontraofanzivu jemenskih snaga lojalnih međunarodno priznatnoj vladi, kako bi povratili Hadramaut i al-Mahru. Mukala je bombardovana. Borci STC-a su ubijeni i primorani na povlačenje.

Kada je tri dana kasnije Izrael postao prva država koja je zvanično priznala Somalilend kao suverenu državu, saudijske sumnje su se potvrdile.

Ovo nisu bili slučajni zvuci u noći. Ono što se događalo u Jemenu, sa jedne strane moreuza Bab el-Mandeb (Moreuz suza) na ulazu u Crveno more, i sa druge strane u Rogu Afrike, bilo je deo iste strategije.

Izrael je kod kuće prodavao svoju odluku o priznanju Somalilenda kao priliku da uspostavi bazu preko koje bi mogao da napadne Hute. Ali bilo je to mnogo više od toga.

Dok je izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar leteo da se rukuje sa liderom Somalilenda, Abdirahmanom Mohamedom Abdulahijem, saudijski ministar spoljnih poslova, princ Faisal bin Farhan, bio je u Kairu sa mnogo ozbiljnijim izrazom lica, osiguravajući da egipatski predsednik Abdel Fatah el-Sisi čita sa istog papira.

Sisi, konačni pokazatelj vetra, nije trebao nikakvu instrukciju.

Saopštenje egipatske predsedničke kancelarije navelo je da su njihovi stavovi identični po pitanju Somalije, Sudana, Jemena i Gaze – sve oblasti pod uticajem izraelsko-emiratskog plana fragmentacije – i da rešenja za svaku zonu sukoba moraju „očuvati jedinstvo, suverenitet i teritorijalni integritet država“.

Pošiljke oružja iz UAE nastavile su da stižu, za upotrebu od strane boraca koje podržava STC. Kada je Saudijska Arabija bombardovala pošiljku oružja i vozila u luci Mukala, direktno je istakla ulogu UAE u naoružavanju južnih separatista.

Nekoliko sati kasnije, Abu Dabi je najavio da povlači svoje snage iz Jemena. Čak su napustili i ostrvo Sokotra. Za samo nekoliko sati, sav rad, planiranje i finansiranje poslednje decenije bilo je poništeno.

Tihi kolaps

Tako se menja Bliski istok.

Ne kroz fotografije koreografisane u Ovalnom kabinetu. Ne kroz tvrdnju američkog predsednika Donalda Trampa da je promenio 3.000 godina istorije, izjavu koju su gotovo odmah odbacili kao apsurdnu. Ne kroz veličanstvene – ali u stvarnosti duboko cinične – pakte poput Abrahamovih sporazuma.

Već kroz iznenadne i tihe kolapse.

Još jedan se dogodio u sredu. STC je bio na ivici kolapsa. Njegov lider, Aidarous al-Zubaidi, nestao je dok je trebalo da se pridruži delegaciji u Rijadu.

Na internetu su se širile glasine da je pobegao u planine al-Dhale, svoj rodni grad. Zubaidi je upravo bio lišen članstva u PLC-u i optužen za izdaju.

Zatim, u četvrtak, general-major Turki al-Maliki, portparol saudijske koalicije u Jemenu, rekao je da obaveštajne informacije pokazuju da je Zubaidi 7. januara kasno napustio Aden morem i otputovao u Somalilend.

U međuvremenu, STC je izgubio kontakt sa svojom 50-članom delegacijom u Rijadu.

To je bio najgori dan u živoj memoriji za snove „Male Sparte“ da dominira regionom.

Saudijske društvene mreže, licencirani i strogo kontrolisani glas kraljevine, su poludeli. Jedan post koji je postao viralan prikazivao je saudijski F16 kako juri nebom, uz pesmu na engleskom.

Stihovi su glasili:“Ko god nas je zapretio lavovima u lavljoj jami, mi smo upali u jamu i nikoga nismo zatekli. Maazi Drugi (nadimak osnivača kraljevine, kralja Abdulaziza, sada primenjen na Mohameda bin Salmana) nema 40 dvojnika, liči samo na svog dedu i oca, Abu Fahda. A pobuna podstaknuta od prokletog đavola, ugašena je u začetku od strane Maazija“.

Ove reči ne treba dodatno tumačiti. Poruka je previše jasna. „Đavo“ je sada način na koji Mohameda bin Zajeda opisuje njegov sused i bivši saveznik.

Prve dve linije ovog ratnog poziva lično je izgovorio Mohamedu bin Salmanu pukovnik Mišal bin Mahmas al-Harti, „vojni pesnik“ u saudijskoj vojsci. Nisam ni slutio da imaju ili da im je potreban. Ali nema sumnje da je ovo sada stav kraljevine.

Tajni sastanci

Ovo je ogroman pomak u odnosima. Mohamed bin Zajed je primetio mladog nepoznatog princa kada su odnosi između dve nacije bili na najnižem nivou.

Mohamed bin Zajed je predstavio Mohameda bin Salmana u Vašingtonu, klanu Tramp i, na kraju, Beloj kući.

Mohamed bin Salman duguje svoj uspon do vrha Saudijske kraljevske porodice svom emiratskom susedu, koji je stavio na raspolaganje svoju dobro povezanu lobističku mašineriju u Vašingtonu.

Mohamed bin Zajed je bio mozak strategije da novi princ bude naklonjen Izraelu. On je organizovao tajne sastanke između pretendenata na saudijski presto i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.

Ali, konačni raskid između mentora i učenika bio je samo pitanje vremena.

Ni Mohamed bin Salman ni njegova pratnja se nisu promenili. Oni su i dalje isti ljudi. Nemaju nikakve druge misli u vezi sa time da nestanu saudijski disidenti. Ljudska prava ih ne drže budnim noću.

Mnogi od tvitova koji napadaju emiratsku strategiju postavlja „Columbuos“, za kojeg se pouzdano smatra da je Saud al-Katani, čovek koji je nadgledao i organizovao ubistvo novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu.

U nedelju je tvitovao:“Saudijska Arabija je izjavila ‘Ne normalizaciji osim sa osnivanjem palestinske države’. Dakle, možete videti ludilo Izraela u ubrzavanju koraka svog tajnog projekta i očaj da razdvoji arapski svet u sve manje i manje države kako bi izvršio pritisak na normalizacijski proces…

Saudijski projekat je arapski projekat koji stoji uz arapske zemlje i njihove narode i suprotstavlja se projektima uništavanja, podela i raseljavanja. Saudijski projekat je onaj za koji se Arapi moraju boriti.“

Takođe je indikativno da je usred odlučnih akcija Saudijske Arabije u Jemenu, u ponedeljak, kralj i prestolonaslednik pozvali na javnu nacionalnu kampanju Saudijaca za pomoć Palestincima. Prikupljeno je 700 miliona rijala (blizu 200 miliona dolara), i kampanja je još u toku.

Ljudi koji vode kraljevinu se nisu promenili. Ono što se promenilo je to da su konačno shvatili da regionalni projekti njihovog suseda predstavljaju pretnju njihovoj sopstvenoj kraljevini – a to je za svaku saudijsku vladajuću elitu crvena linija.

Cena nafte

Iako je veliki deo emiratskog načina delovanja uključivao posrednike i tajne pučeve, Mohamed bin Zajed zna da ne može da se igra sa ovim susedom. Saudijska Arabija ima 35 miliona stanovnika. UAE ima 10 miliona stanovnika, ali samo milion njih su državljani. Kraj priče.

Kao što je stariji saudijski novinar i analitičar Daud al-Šarian napisao na X:“Pokušaji da se podeli Jemen, Somalija i Sudan nisu izolovani događaji, već jedinstvena putanja koja cilja na preoblikovanje regiona kroz stvaranje džepova nestabilnosti oko Saudijske Arabije.

Ova konvergencija odražava projekat koji nadilazi prolazne političke sporove i cilja ulogu Kraljevine kao stub regionalne sigurnosti i ravnoteže. Svest o prirodi ove putanje je ključna za zaštitu stabilnosti i razumevanje onoga što se događa sa dubokom svesti i uvidom“.

Dok se Tramp hvali nakon što je otet predsednik Venecuele, i govori bez zadrške o preuzimanju kontrole nad najvećim naftnim rezervama na svetu, njegov drugi saveznik na Bliskom istoku ima drugačije misli.

Proći će godine, možda decenije, pre nego što proizvodnja nafte Venecuele – jednom preuzeta od američkih naftnih kompanija – počne da dostigne nivo Saudijske Arabije, ali pravac kretanja je jasan.

Trampove akcije će neminovno snižavati cenu nafte, što nije u nacionalnom interesu Saudijske Arabije, dok je trenutna cena Brent sirove nafte već preniska za saudijski državni budžet.

Tramp meša vojnu kinetičku moć sa moći da upravlja i diktira pravila stranim zemljama daleko od svojih obala. To su dve različite stvari.

Izlazak iz začaranog kruga

SAD pod Trampom zaista mogu smeniti susedne lidere, bombardovati Iran po drugi put i uništiti ekonomije nacija širom sveta ako ne sarađuju. Niko to ne osporava. Tramp ima najmoćniju vojsku, a dolar ostaje svetska rezervna valuta. On može verodostojno zapretiti bilo kome širom planete.

Ne postoji ništa što ga može zaustaviti da izvrši desant specijalnih snaga iznad Grenlanda, zabode zastavu u led i proglasi ga američkom suverenom teritorijom.

Ali ono sa čime ne može da se nosi jesu posledice svojih postupaka, isto kao što njegovi prethodnici nisu mogli da se nose sa odjekom iz Iraka i Afganistana. Venecuela je dva puta veća od Iraka, i njena populacija je dobro naoružana.

Kraljevina Saudijska Arabija ne mora da odgovori simetrično na jasne i otvorene planove Izraela za regionalnu dominaciju – niti će to učiniti. Ali može da počne da čini život veoma teškim za dve „Male Sparte“, koje siju seme građanskog rata i konflikta širom Bliskog istoka.

Upozorenje koje je Saudijska Arabija dobila je dobrodošao razvoj događaja – ne zato što pomaže rastućoj listi naroda koji su pod stalnom okupacijom, uključujući Palestince, Sirijce i Libance, već zato što bi to mogao biti prvi znak da sunitska arapska država ne samo da tvrdi da je lider, već i deluje kao nezavisni lider.

To približava dve arapske države, Saudijsku Arabiju i Egipat, drugoj regionalnoj vojnoj sili, Turskoj. Akcije Rijada neće biti neželjene ni u Iranu. Iran već godinama tvrdi da regionalnu stabilnost može stvoriti samo regionalni savez koji je autonoman i nezavistan od mahinacija Vašingtona i Izraela.

Alžir, koji je mnogo ranije doneo svoje zaključke o toksičnom savezu između UAE i Izraela, takođe bi mogao da se pridruži takvom savezu.

Možda je ovo previše daleko razmišljanje, ali je to ono što milioni Arapa i Iranaca zaista trebaju. To je jedini izlaz iz začaranog kruga beskonačno neuspešnih intervencija i okupacija koje podržavaju Zapad, a koje nikad ne prestaju.

U pobedi u svakoj bici koju su započeli, ali u gubitku svakog rata, SAD i Izrael su preterali. Oba lidera misle da mogu da rade šta žele, kad žele. Davno je došlo vreme da neki arapski lider kaže da ne mogu, zaključuje Hirst.