„Strateški lepak“: Zašto bi Evropa i SAD imale koristi od prijema država Balkana u EU?

Proširenje nije dobrotvorstvo, to je strategija, piše Dejvid Kostelančik, američki diplomata i član američke spoljnopolitičke službeu tekstu za Centar za evropske analize.

Proširujući zonu mira, demokratskog upravljanja i ekonomske integracije EU na jugoistočnu Evropu, Unija šalje Vašingtonu signal da je sposobna da konsoliduje sopstveno susedstvo i da se pojavi kao koherentniji geopolitički akter.

Taj signal je upravo ono što promoviše nedavna američka legislativa o Zapadnom Balkanu, što je sekretar Marko Rubio podstakao u svom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2026. godine i što bi služilo dugoročnim američkim ekonomskim, bezbednosnim i političkim interesima, uključujući interese američkih kompanija.

Proširenje EU oduvek je funkcionisalo kao strateški „lepak“. Nakon Hladnog rata, pristupanje je učvrstilo Centralnu Evropu u demokratske i tržišne institucije.

Proširenje tog procesa na balkanske zemlje zatvorilo bi dugotrajni geopolitički vakuum u Evropi. Smanjilo bi verovatnoću ponovnog konflikta, učvrstilo reforme i pokazalo da Evropa može odlučno delovati u sopstvenom bezbednosnom okruženju.

Za Vašington, ujedinjena i stabilna Evropa nije retorika već stvarni faktor množenja snage. Koherentnija EU, koja proširuje tržište od 450 miliona potrošača, postaje jači partner u rešavanju zajedničkih izazova – od ruske agresije do kineskih strateških ulaganja.

Argument za hitnost dodatno jača nova američka politika. Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, usvojen prošle godine u Kongresu i potpisan od strane predsednika Trampa, obavezuje SAD da intenziviraju ekonomsku saradnju, bore se protiv korupcije, jačaju demokratske institucije i odole bilo kakvom prekrajanju granica po etničkim linijama na Zapadnom Balkanu.

Ukratko, Vašington se usklađuje sa evropskom integracijom, ne kao zamena za proširenje, već kao njen dodatak.

Ako su Sjedinjene Države ozbiljne u podsticanju Evrope da postane stabilniji i pouzdaniji partner, trebalo bi da u potpunosti primene alate predviđene ovim zakonom.

To uključuje mobilisanje Američke korporacije za međunarodni razvoj i finansije (DFC) za proširenje finansiranja energetskih i infrastrukturnih projekata, podršku diverzifikaciji energije izvan Rusije i suprotstavljanje malignom uticaju. Takođe znači vršenje pritiska na partnerske vlade da se pozabave ukorenjenom korupcijom.

Novi američki zakon zahteva da sekretar za spoljnu politiku, između ostalog, razvije inicijativu za „borbu protiv političke korupcije, posebno u pravosuđu, nezavisnim telima za nadzor izbora i procesima javnih nabavki“.

Nedostatak transparentnosti u javnim nabavkama narušio je konkurentnost ekonomija u regionu i obeshrabrio američke firme da konkurišu za javne ugovore, što je rezultiralo isključenjem američkih radnika i investitora iz regionalnih komercijalnih prilika. Ove reforme nisu samo zahtevi za pristupanje EU, one su preduslovi za održiva američka ulaganja.

Evropski lideri, uključujući nemačkog kancelara Fridriha Merca na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, priznali su da proširenju treba novi podsticaj.

Komesarka EU za proširenje Mata Kos 13. februara govorila je pozitivno o napretku Albanije i Crne Gore u pregovorima o pristupanju.

Takođe je značajno da je Kos izdala oštru opomenu o lekcijama naučenim iz proširenja EU 2004. godine, posebno da su neke zemlje zastranile po pitanju korupcije i drugih ključnih pitanja nakon sticanja članstva.

Neke su čak delovale kao „trojanski konji“, što je kodirani aluzija na Mađarsku i Slovačku, koje se optužuje da sprovode svoje ili ruske interese, a ne interese Evrope.

Plan EU za rast Zapadnog Balkana, sa svojom Fazom reformi i rasta od šest milijardi evra (sedam milijardi dolara) za 2024-2027, ima za cilj da donese rane ekonomske koristi kroz postepenu integraciju u jedinstveno tržište.

Lideri EU i Balkana sastaju se u Crnoj Gori u junu. Mogu li oni i SAD mobilisati raspoložive resurse pre tog datuma kako bi ubrzali rad na proširenju i donošenje odluka?

Ovi resursi su već katalizovali stvarni napredak. Bankarski sektori, nekada opterećeni nenaplativim kreditima, sada su stabilniji.

Nivo obrazovanja približava se standardima EU. Digitalna infrastruktura se proširila, a nekoliko balkanskih država prepoznate su kao „potencijal za inovacije“. Fondovi privatnog kapitala beleže interne stope povraćaja i do 17 odsto, prema Balkan Barometru.

Ipak, postoje praznine. Nedostatak finansiranja malih i srednjih preduzeća (MSP) među kandidatima za članstvo na Zapadnom Balkanu procenjuje se na 2,4 milijarde evra. Visoke kamatne stope, zahtevi za kolateral i složeni postupci ograničavaju preduzetništvo.

Ciljano kapitalno ulaganje, posebno strpljivo i spremno da preuzme rizik, moglo bi otključati projekte velikog uticaja, ubrzati zelenu tranziciju i smanjiti razlike u produktivnosti.

Za američke kompanije, ovo predstavlja priliku. Američke firme u sektorima energije, digitalnih usluga, logistike i investicija s uticajem mogu imati koristi.

Nedavna odluka NATO-a da Koridor VIII – od Jadrana do Crnog mora – proglasi strateškim infrastrukturnim koridorom, naglašava komercijalnu i bezbednosnu logiku dublje integracije.

Koordinacijom finansiranja DFC-a sa instrumentima EU i multilateralnim zajmodavcima, poput Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, Vašington može pojačati povraćaj dok jača standarde transparentnosti i održivosti.

Rusija nastavlja da iskorišćava slabosti upravljanja, energetsku zavisnost i mreže dezinformacija. Kina koristi trgovinu, zajmove, Konfucijeve institute i partnerstva na elitnom nivou da proširi uticaj.

Ipak, nedavni podaci sugerišu da je njen uticaj nejednak. Prema China Index-u 2024. koje su pripremili Doublethink Lab i mreža China in the World, kineski uticaj je opao širom Balkana, iako je i dalje značajan u Srbiji i rastao je u Bosni i Hercegovini.

Srbija je 34. globalno po izloženosti kineskom uticaju, Bosna i Hercegovina 54, Crna Gora 100, Severna Makedonija i Albanija na dnu liste. Lekcija je jasna: gde demokratija jača, maligni uticaj slabi.

Ubrzano proširenje EU bi učvrstilo tu otpornost. Članstvo, ili barem fazna ekonomska integracija sa kredibilnim vremenskim okvirom za puno članstvo, nagradilo bi teške reforme. Kritičari u Vašingtonu koji dovode u pitanje evropsku konkurentnost ili koheziju suočili bi se sa opipljivim dokazom strateške odlučnosti.

Evropa koja može integrisati Balkan uprkos unutrašnjim izazovima pokazuje institucionalnu vitalnost, a ne slabost.

Za Sjedinjene Države, koristi su jednako konkretne:

– Zatvaranje kanala za rusku destabilizaciju i smanjenje tereta američkog upravljanja krizama;

– Proširena trgovina i ulaganja u tržište koje se konvergira i sklono je saradnji sa SAD;

– Jači partner EU sposoban da deli odgovornost u globalnom upravljanju.

Poruka sekretara Rubija iz Minhena – da Amerika želi ujedinjeniju i fokusiraniju Evropu – mogla bi se praktično ostvariti kroz proširenje EU.

Sada je trenutak da se retorika pretoči u koordinisanu akciju. Brze odluke o članstvu Balkana u EU poslale bi signal da Evropa može strateški konsolidovati svoju snagu i da transatlantsko partnerstvo ostaje perspektivno.

Aktivnom primenom Zakona o demokratiji i prosperitetu, Vašington može pomoći u stvaranju uslova za pristupanje. Delujući zajedno, EU i SAD mogu napraviti prve korake u novoj transatlantskoj podeli rada kako bi unapredile evropsku snagu, kao i američku prosperitet i bezbednost.