Stručnjak za špijunažu: Ovako se vodi politika kada ste diktator zemlje sa devet miliona stanovnika

Prvo, zatvorite veliki broj ljudi, privlačeći pažnju i stvarajući polugu za pritisak.

Drugo, postanete regionalna smetnja, na primer omogućavanjem ilegalnih migracija ili ometanjem vazdušnog saobraćaja balonima.

Treće, ponudite dogovore supersilama kojima su potrebne priče o uspehu.

Četvrto, zavalite se i uživajte u rezultatu.

Upravo to radi Aleksandar Lukašenko, odnosno Aljaksandar Lukašenka (beloruska transkripcija njegovog imena). Belorusija je ovog vikenda oslobodila 123 zatvorenika, uključujući dobitnika Nobelove nagrade za mir Alesa Bjaljackog i istaknutu opozicionu aktivistkinju Mariju Kolesnikovu, u zamenu za ukidanje američkih sankcija ključnoj industriji potaše – smeša jedinjenja kalijuma koja se koristi kao poljoprivredno đubrivo.

Specijalni izaslanik predsednika Donalda Trampa za Belorusiju, Džon Kol, koji je posredovao u dogovoru, rekao je (prilično neodređeno) da je Belorusija takođe pristala da prestane sa slanjem balona u Litvaniju, ukazuje u analizi za CEPA.org Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Zbog tih balona u Litvaniji je dolazilo do skupih i neugodnih zatvaranja aerodroma. „Belorusija se slaže da prestane da radi ono za šta je tvrdila da ne radi“, primetio je bivši predsednik Estonije Tomas Hendrik Ilves.

Na ljudskom planu, oslobađanje zatvorenika može se samo pozdraviti. Kako primećuje analitičarka iz Londona Katja Glod, „to su ljudi koji su izdržali godine zatvora, izolacije i namerne okrutnosti jer su odbili da se povinuju. Postali su moralne referentne tačke beloruskog društva. Njihovo oslobađanje donosi ogromno olakšanje njihovim porodicama i služi kao podsetnik drugima da i samo preživljavanje može biti čin otpora“.

Uticaj unutar Belorusije teže je izmeriti. Kako Glod navodi: „Lukašenko razume da pažljivo dozirana milost može jednako efikasno iscrpeti nadu kao što je represija može slomiti. Dati društvu trenutak da udahne nije isto što i dati mu prostor za delovanje“.

Novi prognanici će ojačati podeljenu, neefikasnu i sve nepopularniju belorusku opoziciju u inostranstvu. Oni koji se nasele u Litvaniji možda bi želeli da nauče iz grešaka ranijih talasa izbeglica.

Dobro je naučiti bar osnove lokalnog jezika i ne posmatrati zemlju domaćina kao istorijsku anomaliju. Napori Kremlja da zabije klin između beloruske opozicije sa sedištem u Viljnusu i njihovih litvanskih domaćina pokazali su se zabrinjavajuće uspešnim.

Ali i saveznici opozicije su u širem rasulu. Zapad je kaznio represivni režim Aleksandra Lukašenka sankcijama 2004. godine (Evropska unija) i 2006. (Sjedinjene Države).

Te mere su, blago rečeno, imale samo ograničen uspeh. Dogovor sa SAD može se smatrati uspehom za strane koje su u njemu učestvovale.

Međutim, on ne predstavlja humanitarni proboj niti početak političke liberalizacije. Oslobođeni zatvorenici zamenjuju zatvor egzilom. Hiljade ljudi i dalje se nalaze u pritvoru, uglavnom u teškim uslovima. Njima se lako mogu pridružiti i novi.

Neslaganje sa vlašću je kriminalizovano, pravosuđe je proizvoljno, izbori su namešteni, a mediji ućutkani.

Daleko od toga da je primoran na promene, Lukašenko slavi. Još od kada se prvi put pojavio na političkoj sceni 1993. godine kao glasni borac protiv korupcije (kako se vremena menjaju), autsajderi, uključujući i mene, ismevali su bivšeg direktora kolektivne farme zbog njegovog prizemnog i nepovezanog govora, provincijalnog pogleda na svet i otvorenog nepotizma. Smešno? Možda.

Ali ko se sada smeje? Lukašenko je vešto uspeo da očuva i unutrašnju stabilnost i međunarodne odnose, dok su njegovi protivnici i rivali posrtali.

Belorusija je najvažniji saveznik Rusije, a ipak je ostala van rata u Ukrajini. Vlasti u Minsku su takođe koketirale sa Kinom (mada više na simboličnom nego na suštinskom nivou). A sada moćne Sjedinjene Države obećavaju da će ukinuti još sankcija u zamenu za napore da se „normalizuju“ odnosi.

Ovo nije samo ponižavajući poraz za evropske napore da se beloruski lider tretira kao ubilački izopštenik. To je nagoveštaj nečega mnogo zlokobnijeg: šireg američko-ruskog približavanja, koje žrtvuje i principe i saveznike.