Estonska čizma: Stručnjak za špijunažu o „malim zelenim ljudima“ u gustoj šumi

Kako pojašnjava Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u novoj analizi za Centar za evropske analize, gusta šuma Satse čizma (Saatse Boot) oštro, ali besmisleno, zalazi u estonsku teritoriju.

Ovo ulegnuto, izduženo područje presečeno je uskom, jednosmernom saobraćajnicom dužine oko 800 metara, koja nije povezana sa ruskom putnom mrežom.

Jedini razlog za korišćenje tog puta jeste prelazak iz jednog dela Estonije u drugi. U normalnim okolnostima (i sa normalnim susedom), ovo bi bio bezazleni geografski kuriozitet, jedan od mnogih na često čudno iscrtanim granicama Evrope.

Granični sporazum potpisan 2014. ali nikada ratifikovan, trebalo je da reši ovo pitanje, zajedno sa još jednom manjom anomalijom, putem razmene teritorija.

Međutim, sada ova „čizma“ privlači pažnju svetske javnosti iz razloga koji bi trebalo da zabrinu svakoga kome je stalo do mira i bezbednosti u Evropi.

Dana 10. oktobra, estonski graničari primetili su neuobičajeno veliko prisustvo ruskih snaga – neidentifikovanog vojnog osoblja, ali ne graničara – na obično pustoj saobraćajnici.

Umesto da se kreću putem, Rusi su formirali liniju preko puta: nešto što do tada nije viđeno. Estonske vlasti odlučile su da privremeno zatvore put.

Jedan lokalni komandir granične policije objasnio je ovu odluku rečima:“Situacija predstavlja stvarnu pretnju“.

Vrlo naelektrisan jezik poput ovog može pomoći u prenošenju poruke o odlučnosti i budnosti domaćoj publici.

Međutim, on zanemaruje pregrejanu međunarodnu situaciju. Svaka vest o misterioznom ruskom ponašanju koje predstavlja „pravu pretnju“ u blizini estonske granice podgreva uverenje stranih posmatrača da se bliži neka katastrofa.

Rusija je intenzivirala napade ispod praga otvorenog sukoba na infrastrukturu i saobraćaj u baltičkom regionu. Medijske senzacije i nedavna bestseler knjiga sugerišu (po mom mišljenju neosnovano) da bi upravo Estonija mogla biti meta ruskog teritorijalnog pohoda.

Vizuelni utisak dodatno je podgrejao uzbuđenje. Video snimak od trinaest sekundi koji su objavili estonski graničari vizuelno je podsećao na „male zelene ljude“ koji su predvodili rusko zauzimanje Krima 2014. godine.

Društvene mreže su se usijale od uzavrelih tumačenja i parafraziranih citata. Ako bi Rusija zaista planirala ozbiljnu provokaciju protiv Estonije zar ne bi to upravo ovako izgledalo na početku? Sumnjam.

Estonija je naoružana do zuba, uživa snažnu podršku moćnih NATO saveznika i spremna je da se brani. Mnogo više me brinu slaba odbrana i defetistička razmišljanja u nekim drugim delovima Evrope.

Ako su neke loše odabrane reči dospele u nepoželjne naslove, zatvaranje puta ipak je imalo smisla. Kremlj je sasvim sposoban da tvrdi kako njegove herojske oružane snage intervenišu da bi zaštitile rusku teritoriju od estonskih ekstremista (ili transrodnih narkomanskih satanista – sve je moguće).

Ruski graničari bi mogli da „uhapse“ estonskog vozača koji prolazi, ili radoznalog stranog turista u potrazi za avanturom, ili jednostavno da zatvore put i proglase pobedu. Bolje sprečiti nego lečiti.

Estonski ministar spoljnih poslova Margus Tsahkna izdao je 12.oktobra oštro saopštenje, odbacujući „preterane“ izveštaje o tenzijama na granici: „Ništa akutno se ne dešava,“ rekao je.

„Rusi se ponašaju nešto samouverenije i vidljivije nego ranije, ali situacija je pod kontrolom“.

Međutim, ono što Estonija ne može da kontroliše jesu troškovi zaduživanja na međunarodnim finansijskim tržištima, konkurencija u privlačenju trgovine i investicija, niti odluke stranaca o tome gde će putovati.

Opasnost za sve države na prvoj liniji fronta jeste u tome što njihove promišljene odluke u oblasti nacionalne bezbednosti mogu ostaviti utisak da su posete, poslovanje i ulaganja u te zemlje previše rizični. Takvi utisci lako prerastu u samoodrživa uverenja.

Baltičkim državama, Poljskoj i drugim bivšim zarobljenim nacijama bile su potrebne decenije da se oslobode slike o sebi kao o egzotičnom, zaostalom „divljem istoku“.

Sada se suočavaju s novim mitom: da su opkoljene garnizonske države – impresivno moderne i hrabre, ali ne pogodnije za ulaganje od, recimo, Ukrajine.

To je prava šteta koju je naneo trik u Saatseovoj čizmi.