„Decenijama su bili škrti i arogantni, Evropljani sebi da postave teška pitanja“: Stručnjak za špijunažu o novoj Nacionalnoj strategiji za bezbednost SAD

U idealnom, zamišljenom svetu, SAD su mudri, prijateljski i večni mentor svojim evropskim saveznicima. Bez prigovora preuzimaju teret vojnog i diplomatskog vođstva. Ne forsiraju previše sopstvene interese, bez obzira na želje američkih birača.

U takvom potpuno nerealnom kontekstu, nova Nacionalna strategija bezbednosti SAD zaista šokira. Ona otvoreno zagovara intervencionistički pristup u unutrašnjoj politici evropskih saveznika, kako bi ih – u očima SAD – učinila jačim i korisnijim.

Strategija eksplicitno potkopava podršku Ukrajini, promoviše približavanje Rusiji i implicitno nastoji da oslabi Evropsku uniju. Jezik kojim se koristi je grub, oštar, čak i prezirljiv.

Ipak, ništa od ovoga nije novo. Neki elementi najavljeni su u govoru potpredsednika Džej Di Vensana Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu.

Većina ideja vuče korene decenijama unazad. „Amerika na prvom mestu“ nije izmislio Donald Tramp, iako taj koncept predsednik iznosi sa neviđenom direktnošću.

SAD su oduvek bile stariji, partnerski faktor u transatlantskim odnosima, postavljajući agendu. Sve američke administracije imale su merkantilistički pristup, što ih je dovodilo u sukob sa sličnim ambicijama Evropske komisije: zaštićeno jedinstveno tržište kod kuće i snažna trgovinska diplomatija u svetu.

Mnoge administracije SAD su se igrale idejom jačanja veza s Kremljom, bez obzira na interese Evrope (setite se Obamine politike resetovanja ili govora Buša starijeg „Pileći Kijev“).

Istina, SAD vole da svoju geopolitičku agendu oblače u jezik zajedničkih vrednosti. Ali te vrednosti se menjaju: prethodne administracije su energično, pa čak i skandalozno, intervenisale u evropskoj politici kako bi osujetile sovjetsku subverziju. Sada se ti „mišići“ ponovo koriste, protiv „wokeraja“ i „globalizma“.

Umesto da Evropljani besno reaguju na novu američku Nacionalnu strategiju bezbednosti, trebalo bi da postave sebi teška pitanja. Zašto smo iznenađeni ovim? Šta će se desiti ako ne preduzmemo ništa? Šta još možemo učiniti da izbegnemo tu sudbinu?

Odgovor na prvo pitanje je sramotan. Evropljani su decenijama bili naivni, nezahvalni, škrti i arogantni.

Pretpostavljali su da su toliko važni, da je njihova civilizacija toliko izuzetna, da će saveznici i neprijatelji biti zadovoljni samo time što ih posmatraju s divljenjem.

Nije tako. Ovo je doba predatora, kako objašnjava briljantna nova knjiga italijansko-francuskog autora Đulijana da Empolija „The Hour of the Predator“.

Bilo da su u pitanju tehnološki giganti koji žele da zaobiđu dosadne propise o privatnosti, autorskim pravima i zaštiti dece, kleptokrate koje žele da novac pretvore u moć i obrnuto ili imperijalni hegemonisti zaluđeni ekspanzijom, Evropska unija je veliki, mlitav i primamljiv cilj.

Odgovor na drugo pitanje je sumoran. Ako Evropa (uključujući Britaniju i druge zemlje koje nisu u EU) nije za stolom, ona je na meniju. Biće raskomadana od strane pohlepnih i moćnih spoljašnjih sila – sudbina slična kineskoj imperiji iz 19. veka.

Treće pitanje trebalo bi da „gori“ na stolovima svih donosilaca odluka. Evropa ima ekonomiju približno iste veličine – 30 triliona dolara – kao Sjedinjene Države. Evropa je dovoljno bogata ne samo da se brani od svojih neprijatelja, već i da ozbiljno pregovara sa saveznicima.

Ključni pasus u američkoj Nacionalnoj strategiji navodi da je Evropa „strateški i kulturno vitalna za Sjedinjene Države“. Ovo nije manifest izolacionizma, već angažovanja.

Na Evropljanima je da osiguraju da to angažovanje bude na njihovim uslovima, pokazujući da jedinstvo (i raznolikost) čini ih efikasnijim saveznicima – vojno, ekonomski i diplomatski.

To bi, na primer, značilo radikalno unapređenje odbrane i odvraćanja, jačanje otpornosti lanaca snabdevanja, poboljšanje konkurentnosti (kako je objasnio bivši italijanski premijer Mario Dragi) i jačanje društvene kohezije.

Previše teško? Onda sedite i posmatrajte kako se nacionalna strageija SAD razvija i prestanite da se žalite, zaključuje Lukas.