„Nije najuspeliji rad Bele kuće“: Stručnjak za špijunažu o zarobljenim nacijama

Pretnja tokom Hladnog rata nije bila samo komunistička ideologija, već i imperijalizam. Taj princip, tada kontroverzan, naglašen je u Zakonu 86-90, zajedničkoj rezoluciji Kongresa donetoj 1959.

U njoj je istaknuta patnja naroda koji su živeli pod onim što je kasnije nazvano „carstvo zla“ i „ovlašćuje se i traži od predsednika“ da proglasi treću sedmicu jula kao „Nedelju zarobljenih nacija“, sve dok „sloboda i nezavisnost ne budu postignute za sve zarobljene nacije sveta“, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Zarobljene nacije su u početku bile definisane kao:“Poljska, Mađarska, Litvanija, Ukrajina, Čehoslovačka, Letonija, Estonija, Belorusija, Rumunija, Istočna Nemačka, Bugarska, kontinentalna Kina, Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Severna Koreja, Albanija, Idel-Ural, Tibet, Kozakija, Turkestan, Severni Vijetnam i druge“.

Prvobitna lista je, doduše, bila čudna (šta je, zapravo, Kozakija?). Ali – funkcionisalo je.

Priču o rezoluciji i njenim posledicama pripoveda nova knjiga „Nepokolebljiva odlučnost“ njenog inicijatora Leva Dobrianskog.

Druga priča tiče se kritičara koji su, ponekad uz pomoć KGB-a, u kampanji za zarobljene nacije prepoznali eho nacističkih pokušaja da se tokom rata suprotstave napredovanju Crvene armije, pa su zagovornike te ideje pokušali da predstave kao ratne zločince i podržavaoce fašističkih odreda smrti u Latinskoj Americi.

Hladni rat nikada nije bio jednostavan, iako nam se tako danas čini. Lobisti postsovjetske Rusije tvrdili su da je govor o „zarobljenim nacijama“ anakronizam.

Pogledajte kako se to završilo.

Rusko ministarstvo spoljnih poslova sada otvoreno hvali sovjetsku aneksiju Estonije, Letonije i Litvanije iz 1940. godine, istovremeno omalovažavajući njihov napredak od 1991. godine.

Turski i ugro-finski narodi, koje je kratko predstavljao proto-državni entitet Idel-Ural 1918. godine, i dalje trpe pod ruskim jezičkim i kulturnim šovinizmom.

Režim Komunističke partije Kine u Turkestanu (domu Ujgura) i Tibetu danas je mnogo brutalniji nego što je bio 1959. godine. Ukrajina se bori za sopstveni opstanak protiv starog kolonijalnog hegemona.

Ipak, ovogodišnje obeležavanje Nedelje zarobljenih nacija bilo je, blago rečeno, neujednačeno.

Fondacija za žrtve komunizma otvorila je nedelju događajem fokusiranim na demontažu kineskog carstva. Ali – gde je bila Bela kuća?

Prva administracija Donalda Trampa redovno je obeležavala ovu nedelju, svake godine objavljujući predsedničku proklamaciju u petak pre njenog početka.

U proglasu iz 2017. citiran je predsednik Ronald Regan iz 1983: Amerika je „sjajni grad na brdu“ koji ima dužnost da „svojim svetionikom osvetljava put narodima koji vole slobodu širom sveta.“

Godine 2018. citiran je ponovo: „Slobodni ljudi, ako žele da ostanu slobodni, moraju braniti slobodu drugih.“

U 2019. godini proklamacija je osuđivala „tiranske i represivne vlade“, a 2020. otvoreno je optužila Komunističku partiju Kine za pandemiju COVID-19 i za gušenje slobode u Hongkongu, „bastionu slobode“.

Ove godine – ništa. U četvrtak sam počeo da dižem glas i podstičem druge da učine isto. Delovalo je da je tekst proklamacije pripremljen, ali da čeka potpis.

Obratio sam se pres-službi Bele kuće zbog kašnjenja ali nije bilo odgovora. Usledile su nove poruke, uključujući one prijateljima koji rade za predsednika.

U petak, oko podneva (nedelju dana kasnije nego što je bila praksa), proklamacija je konačno objavljena, sa rečima o „novoj eri mira, u kojoj se sloboda poštuje, suverenitet ceni, i svaka nacija može da živi bez straha od tiranije i ugnjetavanja“.

Predsedničke proklamacije uvek imaju aktuelni kontekst i odražavaju prioritete administracije.

Ovogodišnja, možda, nije najuspeliji rad Bele kuće. Pogrešno predstavlja poreklo Nedelje zarobljenih nacija kao odgovor na „nastajuću“ pretnju komunizma 1959. godine (što je već tada bilo deceniju okasnelo).

Nema ni pomena o borbi Ukrajine za slobodu. Ipak, aktivisti su zadovoljni što je proklamacija uopšte izdata.