„Mnogi građani navikli na autoritarni režim“: Kako u Kini i Rusiji nadziru građane putem aplikacija

To nije samo tehnološka inovacija. To je pažljivo isplanirano proširenje državnog nadzora pod plaštom „digitalnog suvereniteta“, piše u analizi za CEPA.org Enrike Dans, profesor na Univerzitetu u Madridu.

Od 1. septembra 2025. godine, ruski zakon zahteva da aplikacija Max bude unapred instalirana na svim mobilnim uređajima koji se prodaju unutar zemlje, čime se infrastruktura za nadzor integriše u svakodnevni digitalni život građana.

Uspeh ili neuspeh super-aplikacija mnogo govori o društvu. U SAD-u, WhatsApp i druge aplikacije za razmenu poruka – sve privatne – još nisu integrisale plaćanja i druge usluge u većoj meri, verovatno zbog zabrinutosti korisnika u vezi sa privatnošću i deljenjem previše podataka sa jednim provajderom.

Korisnici radije biraju specijalizovane aplikacije za funkcije poput finansija.

U Kini i Rusiji, takva zabrinutost gotovo da ne postoji. Kineski WeChat postao je temelj i javnog i privatnog života.

Tokom poslednje decenije, WeChat se transformisao iz platforme za razmenu poruka u sveprisutni alat za nadzor, integrišući policijske funkcije, verifikaciju građana i praćenje lokacije u svakodnevnu upotrebu.

Javno prihvatanje ove razmene – slobode za pogodnost – je široko rasprostranjeno: mnogi građani svesno odustaju od određenih sloboda zarad praktičnosti, efikasnosti i ekonomskog rasta.

Mehanizmi poput obavezne registracije pod pravim imenom učvršćuju ovaj model, a narativ o prosperitetu dodatno jača legitimitet vlasti.

Nasuprot tome, u Rusiji ne postoji jasan društveni ugovor koji povezuje tehnološku kontrolu sa prosperitetom.

Javno mnjenje prema demokratskim i ekonomskim reformama ostaje duboko ambivalentno. Istraživanje Pew Research Centra pokazalo je da je samo 43 odsto Rusa retrospektivno podržalo prelazak na višestranačku demokratiju nakon 1989. godine, a tek 38 odsto podržava prelazak na tržišnu ekonomiju – nivoi značajno niži nego u mnogim drugim istočnoevropskim zemljama.

Nostalgija i dalje postoji: 2021. godine, 49 odsto Rusa izrazilo je preferenciju za sovjetski politički sistem, u poređenju sa 16 odsto koji su podržavali demokratiju po zapadnom modelu, dok je 62 odsto favorizovalo ekonomsku plansku privredu naspram tržišnog kapitalizma.

Ovi stavovi ukazuju na to da, za razliku od Kine, ideja o žrtvovanju ličnih sloboda zarad stabilnosti i prosperiteta ne rezonuje u Rusiji.

Ova razlika u stavovima javnosti ima bitne posledice za tehnologije nadzora. U Kini, platforme poput WeChata funkcionišu pod domaćim zakonima o nadzoru koji zahtevaju da kompanija deli podatke, uključujući komunikacije, kontakte i informacije o lokaciji, sa vladom.

Većina korisnika prihvata ili toleriše ovaj aranžman.

U Rusiji je infrastruktura za nadzor podjednako sofisticirana. Sistemi poput SORM-a, inicijative „suverenog interneta“ i mreže za prepoznavanje lica poznate kao Siguran Grad u Moskvi pružaju Kremlju moćne mogućnosti praćenja.

Ipak, u društvu gde je potražnja za demokratijom slaba, a mnogi građani su navikli na autoritarni režim, ove mere se mogu doživeti manje kao modernizacija, a više kao nastavak državne dominacije.

Ruski slučaj ističe suštinsku razliku u odnosu na Kinu. U Kini je normalizacija nadzora povezana sa narativom prosperiteta koji mnogi građani prihvataju, dok u Rusiji prosperitet nije održan, a legitimnost državne kontrole ostaje krhka.

Kako jedna studija Carnegie Endowment-a navodi, ekonomska stagnacija i pad realnih prihoda u Rusiji sve više potkopavaju popularnu podršku legitimnosti Kremlja, čak i dok se mehanizmi kontrole pojačavaju.

Max nije samo digitalna usluga, već i test slučaj autoritarne vlasti kroz tehnologiju. To je platforma dizajnirana da umetne nadzor u samu srž građanskog života u Rusiji, ali to čini u društvu koje nema implicitni dogovor o prosperitetu koji stoji iza prihvatanja sličnih alata u Kini.

Za transatlantsku zajednicu, ova razlika je važna. Ona naglašava potrebu za razvojem i promocijom digitalnih modela koji kombinuju inovaciju sa privatnošću, autonomijom i demokratskim vrednostima, nudeći građanima širom sveta privlačnu alternativu autoritarnom modelu upravljanja putem super-aplikacija.

Koju cenu su građani spremni da plate za takvu pogodnost? Max ne samo da nema end-to-end enkripciju, već je zapravo dizajniran da deli metapodatke, pozive, lokaciju i aktivnosti sa vlastima, otvarajući vrata za zaista drakonski nadzor.

Protivnici već opisuju Max kao „digitalni gulag“, prostor u kome svaka poruka može biti pregledana. Max se takođe promoviše kao alat društvene kontrole: njegovo korišćenje se podstiče u školama, u zvaničnoj komunikaciji i od strane telekom operatera koji ga uključuju u svoje pakete bez dodatnih troškova za potrošnju podataka.

Ključno pitanje je može li Max zadržati angažman korisnika kada početna faza obavezne instalacije prođe. Dosadašnji rezultati ranijih ruskih alternativa nisu ohrabrujući: platforme poput TamTam-a i Rutube-a nikada nisu zamenile svoje međunarodne pandane niti stekle dovoljnu popularnost.

Nasuprot tome, WeChat je u Kini bio nedvosmislena uspešan, uprkos istoj transparentnosti prema vladinom nadzoru.

Svaki uspeh koji Max postigne verovatno će proisteći manje iz ubeđivanja, a više iz postepenog nametanja.

Možda će postati podrazumevana opcija jednostavno zato što je najlakši i najpraktičniji put, čak i ako ne nudi značajnu privatnost i pozicionira se kao alat potpune državne kontrole.

Efekat mreže postaje poluga kojom vlada usmerava građane u okruženje nadzora i kontrole — građane koji dobrovoljno ulaze u taj kamp, jer su tu već svi njihovi prijatelji.

Max koristi svaku institucionalnu prednost, od zakonodavstva do masovne promocije. Ipak, njegova dugoročna održivost zavisiće od toga može li pružiti stvarnu korisnost (digitalni identitet, bezfrikcijska plaćanja, pristup javnim uslugama itd.) bez da traži od građana da potpuno predaju svoju privatnost na milost i nemilost državnom nadzoru.

Upravo u tom kritičnom trenutku leži pravi sud o tome da li Max postaje prava super-aplikacija ili ostaje, što može biti čisto retorička razlika, savršen instrument digitalnog nadzora.