„Uprkos nanetoj šteti, moguće je i dalje nadati se“: Profesor Erik Gordi o protestu u Beogradu na Vidovdanu

On ukazuje da je 28. jun važan praznik u Srbiji zbog svojih simboličkih asocijacija.

„Praznik Vidovdan je dan koji je vezan za mnoge istorijske događaje, od kojih su neki stvarni, a neki izmišljeni u istoriji zemlje. A to znači da će održavanje skupa na ovaj dan doneti neke simboličke asocijacije sa kojima će mnogim ljudima biti veoma teško da se nose. I način na koji je to obrađeno na ovom protestu ostavio je mnoge ljude pomalo razočaranim“, objašnjava Gordi u video-snimku na svom sajtu.

Kako navodi, sukob između policije i grupe koju su predvodili provokatori, a koji su usledili nakon protesta bio je orkestriran i dogodio se kako je planirano i otprilike u vreme kada je bilo planirano, oko 20 minuta kasnije, jer su govori na protestima trajali duže od predviđenog.

„Ali više je u pitanju sam sadržaj protesta“, dodaje on.

Protesti su počeli nakon 16 minuta tišine u čast žrtava katastrofe na železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Usledila je muzika, dodela nagrada, a zatim govori. A pošto je dan protesta bio Vidovdan, tema govora uglavnom je bila Kosovo i odnosi Srbije sa Kosovom“, navodi on.

Gordi naglašava da su govori “najblaže rečeno, bili uznemiravajući“.

„Imali ste govor filologa i političara Mila Lompara koji je govorio o velikosrpskoj ideologiji. Imali ste ljude koji su govorili o izdaji. Imali ste optužbe da je došlo do etničkog čišćenja… Srba na Kosovu, imali ste utvrđivanje teritorijalnih pretenzija, ne samo prema Kosovu, već i prema Makedoniji. Zvučalo je kao da su pozajmili malo vremena od pisca govora Vojislava Šešelja, koji je bio na pauzi, ili da ljudi koji su pripremali njihove govore pokušavaju da prepišu memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine“, analizira Gordi i ukazuje da je ovo mnoge ljude „iznenadilo i razočaralo“.

Pre svega, ocenjuje on, ovo je nekako ugasilo nadu da je ono što smo videli na protestima u poslednjih sedam, osam meseci bio onakav pristup direktnoj odgovornosti, demokratiji i transparentnosti koji bi prevazišao neke od standardnih ideoloških podela koje su definisale politiku u Srbiji od kraja 1980-ih.

„Ali, ono što je još više razočaravajuće jeste način na koji je retorika koja je korišćena u tim govorima u osnovi bila vežba mimikrije ljudi kojima se studenti protive, ljudi na vlasti. I to je dovelo do mnogih pitanja. Mislim, jedno pitanje je zašto su odlučili da to urade i zašto su odlučili da to urade na ovaj način?“, pita se Gordi.

Prema njegovom mišljenju, jedna opcija je da su ljudi govorili stvari u koje su iskreno verovali i u koje je iskreno verovala većina ljudi u javnosti na protestima.

„To je moguće. Postoje mišljenja koja bi se drugde u svetu mogla smatrati ekstremnim, ali su već neko vreme veoma blizu konsenzusnim mišljenjima u srpskoj javnosti“, objašnjava on.

Druga mogućnost, analizira dalje, jeste da možda ljudi koji daju ove izjave i konstruišu svoju viziju sveta duž ovih linija mržnje i podela nisu shvatili da daju ideološku izjavu, da jednostavno ponavljaju neke percepcije koje su im se činile normalnim.

„Obrazovanje je kombinacija propagande kroz medije. Dakle, tokom tri decenije, ovo je normalizovano“, ukazuje on.

Kao treću mogućnost vidi „strateški gest“.

„I to je bio strateški gest koji se funkcionisao prema jednom od dva principa. Jedan od principa je skretanje pažnje. To jest, ako pogledate napade na studente i studentske pokrete i studentske proteste u prorežimskim medijima, napad broj jedan su razne varijacije na temu da su studenti nepatriotski nastrojeni, da ih podržavaju tajne službe bilo iz susedne zemlje ili iz velike uticajne zemlje, da oni ponavljaju teme u vezi s genocidom u Srebrenici koje teže da predstave Srbiju u lošem svetlu i tako dalje. I zato su mislili da zauzimanjem ovih veoma ekstremnih nacionalnih stavova mogu da odvrate deo te kritike i pokušaju da neutrališu kritike u medijima“, smatra Gordi.

Druga mogućnost je, objašnjava, da su se bavili nekom vrstom predizborne strategije da budu „luđi od ludaka“ i prisile vladajuće stranke na umeren stav iako se ovo čini neverovatnim.

„Jedan govornik je govorio o članovima vladajuće stranke kao o dahijama, odnosno koristeći termin koji je postao uvredljiv izraz, a datira još iz perioda Osmanskog carstva. Ima ljudi koji su pogrdno prozivali premijera Kosova Aljbina Kurtija po imenu. Bilo je ljudi koji su koristili uvredljive izraze za etničke Albance i tako dalje“, podseća Gordi.

Govoreći o tome kako to utiče na proteste i da li to znači da je entuzijazam za proteste bar malo prigušen ili je prošao, Gordi primećuje da „jedna stvar koju možemo reći jeste da su mišljenja o svakom pitanju u ovoj zemlji, mislim, mišljenja o protestima, mišljenja o ovim takozvanim nacionalnim pitanjima, mišljenja o Kosovu podeljena“.

„I ono što sada vidimo jeste da je jedan od rizika studenata, koji pokušavaju da se suoče sa izborima formiranjem izbornog bloka i pokušajem da predstave sebe i svoju grupu kao kandidate budu primorani da zauzmu stavove o kontroverznim pitanjima i tako rizikuju da izgube deo svoje podrške koja je bila veoma blizu jednoglasne u vreme kada se činilo da se zalažu za opšte, široko prihvaćene vrednosti i protiv korupcije“, napominje Gordi.

On, međutim, smatra da je „uprkos šteti koju je ovaj događaj naneo još uvek moguće i dalje imati nadu za proteste jer su jedino sredstvo kojim je moguće postići neku vrstu promene koja će dovesti do razvoja relativno demokratske strukture u ovoj državi“.

„I ono što su uradili na protestu – zauzeli su stavove, veoma snažno izražene stavove, o pitanjima od fundamentalne vrednosti oko kojih se ljudi žestoko ne slažu. Zauzeli su stavove o ovome što ja, i mislim da većina ljudi ovde koje poznajem i sa kojima radim i sa kojima sam prijatelj i sa kojima sarađujem, odbacuje. Dakle, možemo reći da se ne slažemo sa njima, ali ovo se sada dešava u okruženju autoritarne kontrole u ​​kojem nije moguće ne slagati se. Ako postoji šansa da se kroz neku vrstu aktivne promene, kroz izbore, uspostave demokratskiji sistemi, da se uspostave institucije u kojima se vodi istinska debata, onda neka se neslaganje desi. Neka ljudi dođu i iznesu svoja suprotstavljena gledišta na otvorenim forumima na kojima mogu da odgovore, da razgovaraju i da utiču jedni na druge“, poručuje Gordi.

„Između dima i vike i četničkih pesama…“

„Na kraju protesta sam bio sam u poseti prijateljima u ulici blizu centra koju je blokirala policija. I kada sam konačno odlučio da se vratim peške, i dalje je bilo policijskih barikada, neka akcija se odvijala na kraju ulice. I još uvek se moglo čuti u kampu u okupiranom parku koji je sada baza pristalica režima, njihovo takozvano književno veče na kojem puštaju četničke pesme. Dakle, između dima i vike i četničkih pesama, zaista sam se osećao kao da prolazim kroz poslednji pasus romana Džordža Orvela „Životinjska farma““, priča Erik Gordi.