„Lideri bi trebalo da obrate pažnju“: Zašto je odluka češke firme loš znak za Evropu?

Odluka češkog proizvođača motora da preseli proizvodnju u SAD ukazuje na ključnu ranjivost evropske industrije raketa: kontinent zavisi od američkih turbofan motora za svoje najmoćnije krstareće rakete i nema industrijsku osnovu da ih sam proizvede.

PBS Group iz Praga najavila je dvofaznu investiciju u SAD: prvo 20 miliona dolara za postrojenje za proizvodnju avionskih motora u Rosvelu, Džordžija, a zatim dodatnih 90 miliona dolara za povećanje proizvodnje i preseljenje lanca snabdevanja u SAD.

Iako skromna u poređenju s više milijarda vrednim ulaganjima u odbrambeni sektor, odluka je loš znak za Evropu.

Avionski motori su kritična i složena komponenta lanca snabdevanja krstarećih raketa. A dok sama proizvodnja motora zahteva visok nivo stručnosti, minijaturizacija potrebna da motor stane u krstareću raketu predstavlja dodatni izazov.

Postoje dve široke kategorije avionskih mlaznih motora: turbodžet i turbofan. Krstareće rakete koje pokreću turbofan motori obično postižu veći domet od raketa slične veličine koje koriste turbodžet motore, ali većina postojećih podzvučnih krstarećih raketa koristi turbodžet motore zato što se lakše proizvode i zahtevaju manje napredne materijale.

Mlazni motori se dalje dele na visokokvalitetne, vojne motore, jeftinije motore za mini-krstareće rakete i motore koji nisu vojnog kvaliteta i imaju ograničene performanse.

Motori najvišeg kvaliteta imaju dug vek trajanja i visoku pouzdanost, ali koštaju između 200.000 i 500.000 dolara po jedinici. Pre rata u Ukrajini, koji je ukazao na potrebu za većim brojem jeftinijih raketa, ovi motori su se koristili u gotovo svim modernim konstrukcijama krstarećih raketa.

Drugi tip su sposobni, ali motori nižeg vojnog kvaliteta, koji koštaju 100.000 dolara ili manje. Manji su i manje snažni i koriste se u novoj kategoriji mini-krstarećih raketa, koje su pokazale svoju korisnost u Ukrajini i sve se više razmatraju i drugde.

Treća kategorija – motori koji nisu vojnog kvaliteta – posebno se koristi u Ukrajini. Oni pružaju nizak odnos potiska i težine, što ograničava nosivost i domet, ali su obično jeftiniji od 10.000 dolara, što ih čini pristupačnijim.

Činjenica da su SAD sada jedini dobavljač turbofan tehnologije za Evropu daleko je od idealnog u trenutku kada kontinent hitno zahteva više vođenih raketa od pouzdanih dobavljača. Turbofan motori su ključni za proizvodnju teških krstarećih raketa koje mogu nositi velike bojeve glave na velike udaljenosti, a pri tom održavati profil leta koji otežava otkrivanje.

Iako turbodžet motori, u principu, mogu da pogone krstareće rakete za napad na kopnene ciljeve velikog dometa, njihove performanse su inferiorne.

Evropski programi krstarećih raketa, uključujući ukrajinske i turske dizajne, trenutno se oslanjaju na četiri glavna proizvođača motora za pogon: Safran, Motor Sich, Kale Arge i Williams International.

Francuski proizvođač Safran tradicionalno je isporučivao većinu mini-mlaznih motora koji se koriste u evropskim krstarećim raketama, dok su ukrajinski i turski proizvođači Motor Sich i Kale Arge podržavali svoje nacionalne programe.

Turska je u poslednjih nekoliko godina postala značajan igrač i nastavlja da ulaže u razvoj domaće tehnologije mini-mlaznih motora. Destinus, firma iz Holandije, je najnoviji učesnik na evropskom tržištu krstarećih raketa, proizvodeći T150 turbodžet motor koji se koristi u ukrajinskoj mini-krstarećoj raketi RUTA.

Češki proizvođač PBS proizvodi motore koji se koriste u nekim ciljnim dronovima za obuku, a njegov portfelj uključuje nekoliko mlaznih motora, posebno u segmentu nižih vojnih standarda, što bi moglo biti od interesa za evropske dizajne mini-krstarećih raketa.

S obzirom na ključnu važnost ovih sistema za evropsko raketno ponovno naoružavanje, zaokret PBS-a ka američkom tržištu predstavlja zabrinjavajući znak. Još gore, američki proizvođač Williams International jedini je snabdevač visokoperformansnih mini turbofan motora za Evropu.

Sa aspekta strateške autonomije, nastavak oslanjanja na američku tehnologiju u 2025. godini nije idealan, posebno u tako kritičnom sektoru, ali Evropa trenutno nema alternative. Iako bi razvoj evropskog mini turbofan motora teoretski bio moguć, to nije rešenje koje bi donelo brze rezultate.

Na primer, ukoliko bi nemački proizvođač motora MTU bio angažovan da razvije turbofan motor za upotrebu u krstarećoj raketi Taurus, verovatno bi prošlo nekoliko godina pre nego što bi odgovarajući dizajn bio spreman. Donekle je zbunjujuće što Safran, vodeći evropski proizvođač motora, još uvek nije razvio turbofan motor pogodan za krstareće rakete – verovatno iz želje da održi ekonomiju obima i ne proširuje proizvodnu liniju.

Iako povećanje evropske proizvodnje mini mlaznih motora možda ne izgleda važno donosiocima odluka kao izgradnja novih fabrika za granate, to je jednako kritično i trebalo bi ga podržati, uključujući i nacionalnim i evropskim fondovima.

U decembru 2024. godine, kompanija Williams iz Mičigena dobila je više od 250 miliona dolara od američke vlade za proširenje proizvodnje mini mlaznih motora u podršci proizvodnji raketa Joint Air-to-Surface Standoff Missile (JASSM-ER), Long-range Anti-Ship Missile (LRASM) i Tomahawk, što pokazuje da američki donosioci odluka razumeju da je skaliranje proizvodnje raketa nemoguće bez snažne industrijske baze motora.

Evropski lideri bi trebalo da obrate pažnju.

Iako je u kratkom roku malo verovatno da Evropa može da se oslobodi oslanjanja na američku turbofan tehnologiju, razvoj evropske alternative trebalo bi da bude prioritet.

Evropski proizvođači, ako bi im bio poveren posvećen razvojni projekat, mogli bi u roku od nekoliko godina isporučiti mini turbofan motor sa velikom potisnom snagom i ekonomičnom potrošnjom goriva. Ako Evropa sada ne uloži u ovu tehnologiju, njena sposobnost za udare na velikim daljinama će ostati zavisna od američkih prioriteta i ograničenja.