Francuska ulazi u režim krize: Ako sutra padne vlada, pritisak na Makrona da podnese ostavku biće sve jači

Više od 60 godina kasnije, odgovor izgleda da glasi – niko, piše CNN.

Sa još jednom vladom na ivici kolapsa, čini se da je Francuska postaladržava kojom je teško upravljati.

Fransoa Bairu, koji je manje od godinu dana na funkciji, izgleda da će sutra postati četvrti premijer koji napušta dužnost u samo 20 meseci.

Njegova sudbina sada zavisi od glasanja o poverenju u parlamentu, koje, ako izgubi, postavlja novi rekord u Petoj republici i ostavlja predsednika Emanuela Makrona slabijim nego ikada.

Bairu je zatražio glasanje u pokušaju da progura nepopularni plan ušteda od 44 milijarde evra, koji uključuje ukidanje dva državna praznika i zamrzavanje potrošnje.

On tvrdi da je to pitanje „nacionalnog opstanka“, upozoravajući da Francuska mora da preuzme kontrolu nad rastućim dugom, pošto „već 20 godina, svakog sata dana i noći, dug raste za dodatnih 12 miliona evra“.

Ove reči možda zvuče alarmantno, ali imaju za cilj da podstaknu zavađene političke frakcije na hitnu akciju iako je upravo reforma budžeta bila razlog smene Bajruovog prethodnika Mišela Barnijea.

Glavni pregovarač Evropske unije, koji je uspeo da ujedini blok nakon mučnog britanskog referenduma o napuštanju EU 2016. godine, izdržao je samo tri meseca kao premijer, ne uspevši da pređe mnogo težu prepreku – da ubedi Francuze da prihvate velika smanjenja javne potrošnje.

Kako Francuska sve više tone u političku nestabilnost, njeni troškovi zaduživanja rastu.

Prinosi na desetogodišnje obveznice prešli su one Španije, Portugala i Grčke – zemalja koje su nekada bile u centru krize evrozone – i sada se približavaju nivou Italije.

Ekonomija je pod sve većim pritiskom, što je u suprotnosti sa slikom snažnog lidera Evrope koju Makron pokušava da projektuje.

A ipak, trenutna nestabilnost može se pratiti unazad do dramatične odluke Emanuela Makrona da raspiše vanredne izbore prošle godine.

Iziritiran izvanrednim rezultatima krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja na evropskim izborima u maju 2024, francuski predsednik je raspisao parlamentarne izbore u kojima je njegova partija izgubila mesta u korist i krajnje desnice i krajnje levice, ostavljajući Francusku sa podeljenom Narodnom skupštinom.

Ali nije moralo da bude ovako. Peta republika, koju je osnovao Šarl de Gol 1958. godine, bila je osmišljena da okonča hroničnu nestabilnost koja je mučila Treću i Četvrtu republiku ranije u 20. veku

Novi ustav je dao široka ovlašćenja izvršnoj vlasti i uspostavio većinski sistem kako bi se izbegle kratkoročne vlade. Kao rezultat toga, decenijama su se dve glavne partije – jedna levo, druga desno – smenjivale na vlasti.

Makron je taj poredak srušio 2017. godine, kada je postao prvi predsednik izabran bez podrške ijedne od dve tradicionalne velike partije. Ponovo je izabran 2022, ali je ubrzo izgubio parlamentarnu većinu jer su se birači okrenuli ekstremima.

Usledile su dve godine krhke vlasti, tokom kojih je Makron više puta bio primoran da koristi član 49.3 ustava – proguravajući zakone bez glasanja, što je izazvalo sve veće nezadovoljstvo opozicionih poslanika i velikog dela javnosti.

Na vanrednim izborima 2024. godine, levica je osvojila najviše mesta u drugom krugu, ali i dalje nije imala većinu, pošto je krajnja desnica dominirala u prvom.

Nada da će levica formirati manjinsku vladu propala je kada je Makron odbio da prihvati njihovog kandidata za premijera.

Za razliku od Nemačke ili Italije, Francuska nema tradiciju koalicionog formiranja vlade – njenu politiku više od 60 godina oblikuje sistem u kojem dominira predsednička vlast.

Šta sledi?

Ako vlada Fransoa Bajrua padne, pritisak na Makrona da podnese ostavku će biti sve jači, iako je on obećao da će odslužiti ceo mandat.

Ikona krajnje desnice, Marin Le Pen, zahteva da raspusti parlament, ali bi novi izbori gotovo sigurno ojačali njenu partiju i dodatno fragmentisali skupštinu.

Drugi mogući pravac bio bi da Makron imenuje tehničku vladu dok razmatra naslednika – među favoritima su ministar oružanih snaga Sebastijan Lekornu i ministar pravde Žerald Darmanen – mada je jasno da se radi o „trojanskoj dužnosti“.

Problem je što, posle tri neuspešna centristička premijera, opozicione partije nisu raspoložene da daju podršku još jednom.

I krajnja levica i krajnja desnica su nagovestile da bi odmah zatražile glasanje o nepoverenju.

Druga opcija bila bi da se imenuje premijer iz neke druge političke opcije, ali bi kandidata s desnice blokirala levica i obrnuto.

Politička klima je sumorna. U slučaju novih vanrednih parlamentarnih izbora, nedavna anketa instituta Elabe sugeriše da bi Nacionalno okupljanje izašlo kao pobednik, levica bi bila druga, a centar daleko iza.

Mnogi sada pretpostavljaju da će krajnja desnica na kraju preuzeti vlast – ako ne sada, onda na sledećim predsedničkim izborima 2027. godine, ali se malo očekuje da će time rešiti postojeću krizu.

Javnost je izgubila poverenje u političku klasu, a bes će 10. septembra eksplodirati na ulicama tokom protestnih okupljanja širom zemlje pod sloganom „Bloquons tout“ („blokirajmo sve“).

Sve se ovo dešava u najgorem mogućem trenutku, dok ratovi besne u Ukrajini i na Bliskom istoku.

Nestabilnost u Parizu predstavlja poklon i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i njegovom američkom kolegi Donaldu Trampu, koji zajednički uživaju u podsmevanju evropskim slabostima.

Dominik Moazi, viši analitičar pariškog think tanka Institut Montaigne, kaže da se ne seća nijednog trenutka tako duboke blokade u Petoј Republici.

„De Gol je preživeo atentate, bilo je rata u Alžiru, u maju ‘68. slogan je bio ‘la France s’ennuie’ (Francuska se dosađuje). Ali danas je Francuska frustrirana, besna, prepuna mržnje prema eliti,“ rekao je za CNN.

„Izgleda kao da je promena režima neminovna, ali ne mogu da vidim kako će se to desiti i ko bi taj posao obavio. Nalazimo se u fazi tranzicije između sistema koji više ne funkcioniše i sistema koji niko ne može ni da zamisli“.

De Gol je bio predsednik koji je, uprkos svojim primedbama o siru, uveo period relativne stabilnosti 1958. godine u Francuskoj početkom Pete Republike.

Sada se postavlja pitanje da li će Makron biti predsednik koji će to završiti.