Francuska je u haosu i ovo je potpuno Makronova stvar: Danas odluka o novom premijeru

Ali ostaju veća pitanja o tome šta sledeće sledi. Ako i Lekornua naslednik ne uspe, Makron će biti prinuđen da razmotri neke vrlo neprijatne opcije.

On bi mogao da podnese ostavku, samo dve godine pre kraja mandata – što je već više puta odbijao. Ili bi mogao da raspiše izbore, što bi moglo da dovede desnicu bliže vlasti nego ikada ranije.

Šta je pokrenulo ovu najnoviju političku krizu?

Možda je to bio jedan tvit, piše Politico dodajući da je to sada u pariskim političkim krugovima popularna šala, ali u toj crnoj ironiji ima i istine.

U nedelju uveče su predstavljeni ključni ministri u Lekornuevom kabinetu, a većina njih je bila iz prethodne vlade, koja je pala prošlog meseca, dok su dva najistaknutija nova lica već ranije obavljala ministarske funkcije tokom Makronovog mandata.

Opozicione partije koje su bile spremne da sarađuju sa Lekornuem oko budžeta za sledeću godinu i moguće manjinske koalicione partnere bile su besne.

Jasno su dale do znanja da očekuju naznake da će Lekornu raditi drugačije nakon što je obećao „otklon“ od Makronovih prethodnih vlada.

Bruno Retajo, lider konzervativne partije koja je bila ključni koalicioni partner nedavnih manjinskih vlada, izrazio je nezadovoljstvo u objavi na X platformi i najavio da će njegova partija narednog jutra odlučiti o daljem kursu.

Sledećeg jutra, Makronov kabinet je saopštio da je prihvatio ostavku Lekornua i njegove vlade nakon svega 14 sati na funkciji.

Šta ovo znači za krajnju desnicu?

Počnimo sa Marin Le Pen i njenom krajnje desničarskom partijom Nacionalno okupljanje, jer trenutno oni imaju koristi od situacije.

Le Pen je dugo zastupala stav nalik Trampovom da su glavne političke partije nesposobne i odvojene od realnosti, pa joj ovakva situacija ide u prilog.

Nacionalno okupljanje nastavlja da jača u anketama i treba ga smatrati glavnim kandidatom za bilo kakve prevremene izbore ili predsedničke izbore 2027. godine, na koje Makron po Ustavu ne može da se kandiduje.

Da bismo razumeli dinamiku, treba se vratiti na 9. jun 2024. kada je Makronov centar doživeo težak poraz od strane krajnje desnice na izborima za Evropski parlament.

Ta pobeda nije bila iznenađenje. Iznenađenje je bila Makronova reakcija. Te večeri je najavio da će raspustiti parlament i raspisati prevremene izbore što je pre moguće, kockajući se da će visokorizično unutrašnje glasanje zaustaviti naizgled nezaustavljiv uspon krajnje desnice.

Šta je usledilo?

Dobio je parlament bez jasne većine, podeljen otprilike na tri podjednaka bloka. Većina nije bila spremna da se upusti u formiranje koalicija, što je uobičajeno u drugim evropskim zemljama poput Italije i Nemačke, uprkos Makronovim višestrukim pozivima.

Prvi premijer koji je pokušao da upravlja podeljenim parlamentom, Mišel Barnije, trajao je oko tri meseca pre nego što je smenjen zbog svojih planova da smanji budžet za milijarde evra kako bi kontrolisao javnu potrošnju.

Njegov prethodnik, Fransoa Bajru, bio je na funkciji devet meseci, ali je smenjen zbog svog nepopularnog budžeta, koji je uključivao ukidanje dva praznika.

Lekornu je preuzeo dužnost od Bajrua početkom septembra, i sada smo tu gde jesmo.

Zašto su tržišta u panici?

Tržišta se brinu jer je Francuska, druga po veličini ekonomija evrozone, postala toliko neupotrebljiva da čak ne može ni da plaća svoje račune.

Francuska se mnogo zadužila tokom pandemije i sada ima dug od 3,4 biliona evra, uz projekciju budžetskog deficita od 5,4 odsto BDP-a ove godine.

Svi se slažu da trenutni kurs nije održiv, ali smanjenje troškova je naročito teško u Francuskoj, gde su ljudi duboko vezani za veliki socijalni sistem države.

Pariz je takođe posvećen troškovima reindustrijalizacije, prelasku na zelenu energiju i jačanju vojne moći nakon invazije Rusije na Ukrajinu i straha od povlačenja američkih snaga.

Dva premijera pre Lekornua su predlagala rezanje budžeta za milijarde, ali su obojica smenjena zbog tog pokušaja. Lekornu je došao sa prioritetom da sredi budžet, ali tokom svojih 27 dana na vlasti nije uspeo da pronađe kompromis pre nego što je dao ostavku.

Zašto je kriza  u Francuskoj pretnja i van granica?

Setimo se pre oko 15 godina kada su se svi u Evropi uznemiravali zbog kriza sa državnim dugom u Grčkoj i Portugalu?

To bi bilo kao igranje za decu u poređenju sa kolapsom Francuske, sedme najveće ekonomije sveta, pod teretom sopstvenog duga.

Zabrinutost sada, kao i 2010. godine, dolazi od činjenice da sve ove zemlje dele zajedničku valutu, evro, pa je rizik od finansijskog širenja krize visok.

Većina ekonomista se slaže da Pariz bolje upravlja svojim finansijama nego što su to činili Lisabon ili Atina i da mu nije potrebna neposredna finansijska pomoć.

Francuska i dalje može da pozajmljuje sa finansijskih tržišta po razumnoj, mada rastućoj kamatnoj stopi, i trenutno nije u neposrednoj opasnosti da neće moći da servisira svoj dug.

U Briselu postoji i problem sa presedanom. Pravila Evropske unije zahtevaju od država članica da drže budžetski deficit ispod 3 odsto BDP-a, što je granica koju Francuska i dalje ne poštuje. Pariz je podneo plan Briselu da se vrati na pravi put do 2029.  ali je veoma malo verovatno da će zakonodavci ove godine usvojiti budžet na vreme da bi se taj rok ispoštovao.

Ako Francuska nastavi da ignoriše pravilo o 3 odsto deficita, druge države članice EU bi mogle početi da razmišljaju da li i same treba da poštuju te propise.

Koliko je kriza povezana sa Makronom?

Ovo je u potpunosti Makronova stvar. On je proteklih 15 meseci od raspisivanja prevremenih izbora pokušavao da nadmudri parlamentarnu aritmetiku tako što je imenovao premijere iz manjinske koalicije sastavljene od centrista i konzervativaca. Izgledalo je da nema mnogo šanse za uspeh, ali Makron je nastavio da pokušava.

Njegov kabinet je sinoć saopštio da će u roku od 48 sati imenovati Lekornua za naslednika, i taj izbor će biti vrlo značajan.

Važno je razumeti Makronovu ličnost. Ljudi bliski francuskom predsedniku opisuju ga kao kockara koji izlazi iz kazina sa praznim džepovima, ali uveren da će sledeći put pobediti.

Nazovimo to večnim optimizmom, nazovimo to prevelikom samouverenošću, istrajnošću – kako god bilo, to je odvelo Makronovu političku karijeru u krizu. Ključni saveznici počinju da ga napuštaju, uključujući tri bivša premijera.

Jedan od njih, predsednički kandidat Eduard Filipo, pozvao ga je da podnese ostavku. Gabrijel Atal, koji sada vodi Makronovu političku partiju, rekao je da „više ne razume“ šta predsednik radi.

Treća, Elizabet Born, pozvala je na obustavu njegovog ključnog zakona o povećanju starosne granice za penziju – uprkos tome što je taj zakon prošla tokom njenog mandata kao premijerka.

Jedan centristički političar koji je poznat kao osoba sa uvidom u političke prilike rekao je mom kolegi Entoniju Latijeru da mnogi poslanici iz Makronovog tabora smatraju da on zapravo namerno izaziva haos kako bi omogućio Marin Le Pen i njenom Nacionalnom okupljanju da dođu na vlast – što bi mu potom dalo šansu da uskoči kao spasilac koji može poraziti krajnju desnicu na predsedničkim izborima 2032. godine.

Makron ne može da se kandiduje na sledećim izborima 2027. jer zakon zabranjuje više od dva uzastopna mandata, ali nema prepreka za kandidaturu nakon toga.