„Plovimo ka Gazi, evo i zašto“: Autorski tekst jednog od članova najveće flote koja prelazi Sredozemno more

Ja sam član te misije, piše Dejvid Adler, jedan od koordinatora Progressive International, u članku za Gardijan.

Pojašnjava da od kada je prva grupa brodova isplovila iz Barselone on se nalazi na brodu Family, vodećem plovilu flote: skromnoj motornoj jahti na kojoj su lekari i advokati, novinari i poslanici, studenti i spasioci na moru iz 10 različitih zemalja.

Ukupno, ova „Globalna flota Sumud“ okuplja stotine učesnika iz više od 40 nacionalnih delegacija, ujedinjenih zajedničkim uverenjem da se nešto mora preduzeti kako bi se zaustavilo uništavanje Gaze i da ako to ne učine vlade, onda će obični ljudi.

Prošle nedelje, pravni stručnjaci nezavisne komisije UN izjavili su da je Izrael počinio genocid u Pojasu Gaze.

„Jasno je da postoji namera da se Palestinci u Gazi unište kroz dela koja ispunjavaju kriterijume iz Konvencije o genocidu“, zaključili su.

Za učesnike ove flote, kao i za milione ljudi širom sveta, ova izjava UN nije iznenađenje. U dve godine od napada 7. oktobra, gledali smo bezbrojne slike besmislenog pokolja i osećali se nemoćno da to zaustavimo.

Prema međunarodnom pravu, ta moć leži u rukama država koje nas predstavljaju. Prošle godine, Generalna skupština UN velikom većinom usvojila je Rezoluciju ES‑10/24, kojom se utvrđuju obaveze svih država članica da odmah deluju u cilju odbrane osnovnih prava palestinskog naroda.

Ipak, godinu dana kasnije – svega nekoliko dana nakon roka koji je postavila ta rezolucija – te iste države članice i dalje naoružavaju, podržavaju i pomažu državu Izrael u sve širijoj kampanji uništavanja, proterivanja i aneksije okupiranih palestinskih teritorija.

Zato toliko miliona običnih ljudi izlazi na ulice, od Njujorka do Londona i dalje, kako bi pozvali svoje predstavnike da slušaju savest svojih birača i odgovore na humanitarnu krizu u Gazi onakvom hitnošću kakvu ona zahteva.

Taj pokret raste. Ove nedelje su luke, vozovi i autoputevi širom Italije bili blokirani s jedinstvenom porukom solidarnosti: „Blocchiamo Tutto“ – blokiraćemo sve dok vlada Đorđe Meloni ne prekine trgovinske, vojne i diplomatske veze s državom Izrael.

Uporna neaktivnost međunarodne zajednice primorala je i nas da delujemo – na moru. Nismo prvi. Još od 2008. godine, koalicija Freedom Flotilla (Flota slobode) pokrenula je desetine civilnih brodova s tonama humanitarne pomoći za Gazu.

U nekim slučajevima – poput Mavi Marmare – Izrael je odgovorio smrtonosnom silom, upavši na brod i ubivši devet aktivista, dok je deseti preminuo od povreda nekoliko sati kasnije.

U drugim slučajevima – kao kod novije misije Madleen – Izrael je ismevao pokušaj, nazivajući ga običnim „selfi krstarenjem“ kojim se zadovoljava sujeta učesnika.

Naše aktuelno putovanje, međutim, bez presedana je – flota od 40 brodova, veća od svih prethodnih misija zajedno. Ovakav humanitarni poduhvat velikih razmera primorao je državu Izrael da izabere između dve međusobno isključive naracije: da li mi samo krstarimo Sredozemljem iz zadovoljstva ili predstavljamo neposrednu pretnju po njihovu nacionalnu bezbednost?

U poslednjim danima, odluka vlade Benjamina Netanjahua postala je jasna.

Naš konvoj se sada opisuje kao „Hamasova flota“, a država Izrael sugeriše da flota ima veze sa „organizovanim terorizmom“ i preti da će je „zaustaviti svim raspoloživim sredstvima“ – što predstavlja očigledno i flagrantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava.

Vidim strah na licima svojih saputnika na brodu. Svakog dana radimo vežbe nenasilnih protokola u slučaju da budemo presretnuti, a svake noći na smene motrimo nebo, u potrazi za dronovima koji sve češće nadleću kako naše putovanje odmiče.

Ti protokoli nisu puka predstava. Još u tunižanskoj luci Sidi Bou Said, dronovi su u dva uzastopna ponoćna napada gađali naše brodove, izbacujući eksplozivne naprave na palube brodova Family i Alma.

U istrazi koja je usledila, tunižanske vlasti su napade opisale kao „unapred isplaniranu agresiju“ na flotilu.

Ali, klevetnička naracija o „Hamasovoj floti“ – koja je, navodno, motivisana antisemitizmom, a ne humanizmom, koju, navodno, vode teroristi, a ne obični građani rizikuje da postane apsurdna.

Ovde na brodu Family, sa mnom su Ada Kolau, bivša gradonačelnica Barselone i majka dvoje male dece, Bijanka Veb-Pulman, lekarka koja je doputovala čak iz Australije, Adel Enel, francuska glumica koja uživa da me pobeđuje u šahu kad god uhvatimo slobodan trenutak na brodu.

Moj lični identitet predstavlja poseban problem za ovu naraciju. Pošto potičem jevrejske porodice u Sjedinjenim Američkim Državama, pridružio sam se ovoj humanitarnoj misiji iz istog razloga zbog kog se toliko Jevreja u SAD oglašava protiv napada na Gazu: da povratim svoj identitet, svoje nasleđe, naše tradicije, njihove simbole iz ruku države koja pokušava da ih prisvoji i monopolizuje.

Vlade širom sveta počinju da se oglašavaju povodom pretnji koje su upućene našoj flotili. Prošle nedelje, 16 država – uključujući Španiju i Sloveniju, Brazil i Meksiko – izdale su zajedničku izjavu u kojoj upozoravaju da „svako kršenje međunarodnog prava i ljudskih prava učesnika flotile, uključujući napade na plovila u međunarodnim vodama ili nezakonito pritvaranje, vodiće ka pozivanju na odgovornost“.

Sa brodova flotile, pozdravili smo ovo važno priznanje naših humanitarnih namera i prava u okviru međunarodnog prava dok se istovremeno pitamo zašto toliko vlada, uključujući Francusku i Sjedinjene Države, čije državljane imamo među nama, nije potpisalo ovu izjavu.

Ali ta izjava meša sredstva sa ciljem.

Ova flotila nije cilj sama po sebi, već sredstvo za uspostavljanje humanitarnog nautičkog koridora,
jer je država Izrael blokirala kopnene ulazne tačke za pomoć.

Svaka država koja ozbiljno pristupa humanitarnoj krizi u Gazi ne bi trebalo samo da pruži zaštitu našoj civilnoj floti, već da nam se pridruži, šaljući brodove u obimu koji odgovara težini trenutne patnje naroda u Gazi.

Donald Tramp je ismejao međunarodno pravo osnivanjem takozvane „Humanitarne fondacije za Gazu“, koja je – umesto da ostvari svoju deklarisanu misiju – primenila surove, nehumane, pa čak i smrtonosne metode u distribuciji oskudne pomoći.

Ali ne bi trebalo da bude na plećima običnih ljudi da spasavaju međunarodno pravo od propasti.
Samo države koje su se sada okupile u Ujedinjenim nacijama mogu da primene neophodne mere kako bi zaustavile uništavanje Gaze i zaštitile živote i egzistenciju njenog naroda.

U narednim danima pripremamo se da završimo našu misiju. U trenutku pisanja ovog teksta, još nije kasno da se države priključe našoj misiji, ploveći uz nas kroz Sredozemno more.

Ali čak i u njihovom odsustvu, mi ćemo ploviti dalje, nepokolebljivi pred pretnjama koje su nam upućene. Gaza ne može da čeka.