Godina Trampa?

Prošlu godinu Tramp je završio suočen sa kritikama zbog najavljenog povlačenja vojnika iz Sirije i Avganistana bez prethodnog konsultovanja sa saveznicima (sve to je rezultiralo ostavkom njegovog vrlo poštovanog ministra odbrane DŽejmsa Matisa) i delimične blokade vlade zbog ideje o izgradnji zida na granici sa Meksikom. S obzirom na činjenicu da ove godine demokrate preuzimaju Predstavnički dom, Tramp će se suočiti i sa sve učestalijim kritikama u vezi sa spoljnom politikom.

Pristalice administracije sležu ramenima na kritike. Spoljnopolitički stručnjaci, diplomate i saveznici užasnuti su Trampovim ikonoklastičnim stilom, dok Trampova baza koja je glasala za promene pozdravlja ove poremećaje. Pored toga, neki stručnjaci tvrde da će poremećaji biti opravdani ako bi se dokazalo da su posledice išle u korist američkih interesa kao što su benigniji režim u Iranu, denuklearizacija Severne Koreje, promena kineske ekonomske politike i uravnoteženiji režim međunarodne trgovine.

Naravno, procene dugoročnih posledica Trampove spoljne politike sada su kao predviđanje konačnog rezultata utakmice na sredini igre. Nil Ferguson, istoričar sa Stanforda, tvrdi da je „ključ Trampovog predsedavanja u tome da je ovo verovatno poslednja šansa koju Amerika može da iskoristi i, u najmanju ruku, uspori kinesku prevlast. I dok to možda nije intelektualno veoma zadovoljavajuće, Trampov pristup problemu, a to je da potvrdi američku moć na nepredvidiv i razoran način, u stvari može biti jedina preostala opcija.

Trampovi kritičari odgovaraju da čak, iako, njegovi ikonoklazmi proizvode neke uspehe, treba ih proceniti kao deo bilansa stanja koji podrazumeva troškove, kao i dobit. Oni tvrde da će cena biti isuviše visoka u odnosu na štetu počinjenu u međunarodnim institucijama i poverenju među saveznicima.

U konkurenciji sa Kinom, na primer, SAD imaju desetine saveznika i nekoliko sporova sa susedima, dok Kina ima nekoliko saveznika i brojne teritorijalne sporove. Pored toga, iako pravila i institucije mogu biti ograničavajuće, SAD imaju nadmoćnu ulogu u njihovoj formulaciji i glavni su korisnik istih.

Ova debata podstiče veća pitanja o relevantnosti ličnog stila u ocenjivanju spoljne politike predsednika. Avgusta 2016, 50 bivših republikanskih zvaničnika u oblasti nacionalne bezbednosti tvrdili su da Trampa njegov temperament čini nesposobnim za predsednika. Većina potpisnika su isključeni iz administracije, ali da li su oni bili u pravu?

Kao lider, Tramp može i ne mora biti pametan, ali njegov temperament se nisko rangira na skali emotivne i kontekstualne inteligencije koja je Frenklina Ruzvelta i DŽordža Buša Starijeg činila uspešnim predsednicima. Toni Švarc, koautor knjige „Umetnost dogovora“ koju je napisao sa Trampom ukazuje da je „Trampov osećaj samopoštovanja zauvek rizičan. Kada je ožalošćen on reaguje impulsivno i defanzivno, konstruišući priče samoopravdanja koje se ne baziraju na činjenicama i uvek direktno okrivljuje druge“.

Švarc ovo pripisuje Trampovoj odbrani od dominacije svog oca koji je bio „neumoljivo zahtevan i težak….Vi, ili dominirate ili podnosite. Ili stvarate i eksploatišete strah ili mu podležete kao što je on mislio za svog starijeg brata“. Posledica je da on „prosto nije razumevao emocije niti ima interesovanja za druge“. Bez obzira da li je Švarc u pravu ili ne, Trampov ego i emotivne potrebe često su, čini se, obojene njegovim odnosima sa drugim liderima i njegovim interpretacijama svetskih događaja.

Slika žilavosti je mnogo važnija od istine. Novinar Bob Vudvord preneo je da je Tramp rekao svom prijatelju kome je priznao loše ponašanje prema ženama da je „stvarna moć strah…. Moraš da poričeš, poričeš i odbiješ ove žene. Ako priznaš ikakvu krivicu onda si mrtav“.

Trampov temperament ograničava njegovu kontekstualnu inteligenciju. NJemu nedostaje iskustvo i malo je učinio kako bi popunio prazninu u svom znanju. LJudi bliski njemu ga opisuju kao osobu koja malo čita, insistira na tome da brifinzi budu kratki i veoma se oslanja na televizijske vesti. On je, kako se navodi, vrlo malo pažnje obraćao na pripreme svog osoblja pred samite sa iskusnim autokratama kao što su ruski predsednik Vladimir Putin ili lider Severne Koreje Kim DŽong Un. Ako je Trampov ikonoklastični stil samo kršenje tradicionalnih predsedničkih etiketa moglo bi se reći da su njegovi kritičari bili isuviše probirljivi ili su zarobljeni u staromodnim pogledima na diplomatiju.

Ali grubost može imati posledice. Dok je insistirao na promenama poremetio je institucije i saveze samo nevoljno priznajući njihovu važnost. Trampova retorika potcenila je demokratiju i ljudska prava kao što je pokazala njegova slaba reakcija prema ubistvu saudijskog disidenta i novinara DŽamala Kašogija. Iako je Tramp na neki način ponovio retoriku Ronalda Regana o tome da su SAD grad na brežuljku čiji svetionik sjaji drugima njegovo ponašanje kod kuće prema medijima, pravosuđu i manjinama oslabilo je jasnoću američke demokratske privlačnosti. Međunarodna istraživanja javnog mnjenja pokazuju pad američke meke moći od kada je Tramp preuzeo dužnost predsednika.

Dok kritičari i branioci raspravljaju o atraktivnosti vrednosti ugrađenih u Trampov pristup „Prvo Amerika“, nepristrasni analitičar ne može opravdati načine na koje su njegove lične emocionalne potrebe iskrivile implementaciju njegovih ciljeva – na primer, tokom samita sa Putinom i Kimom. Što se tiče opreznosti, Trampov neintervencionizam ga je štitio od nekih grešaka, ali se može postaviti pitanje da li su njegove mentalne mape i kontekstualna inteligencija adekvatni da bi razumeo rizike koje SAD predstavljaju širenjem moći u ovom veku. Uz rast napetosti, sa Trampom se mora računati i 2019.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org