Brat Tramp

Umesto toga, Man je prikazao Hitlera kao prosečnog, lenjog, neuspešnog čoveka čija je razorna moć proistekla upravo iz njegove običnosti. Nesposoban za dugotrajni rad i preopterećen zahtevima svakodnevnog života, Hitler je ipak posedovao jednu izuzetnu veštinu: sposobnost da očarava i mobiliše mase.

Kako je, dakle, neko tako neznačajan mogao da osvoji društvo tako obrazovano i sofisticirano kao što je nemačko?

Manovo rešenje je bilo da demokratska politika nikada nije isključivo racionalna. Ispod njenih institucija leži primitivniji sloj, onaj koji nagrađuje one koji mogu da privuku pažnju birača i usmere emocije, često na štetu složenosti i suštine.

Dok predsednik SAD Donald Tramp nastavlja da nameće svoju dominaciju nad političkim diskursom u Sjedinjenim Državama i velikom delu sveta, Manov esej, zajedno sa „Čarobnom gorom“, njegovim remek-delom iz međuratnog perioda, nudi vredne lekcije.

Manov centralni uvid je da ličnosti poput Hitlera ne uspevaju zato što su izuzetne, već zato što aktiviraju naklonosti koje već postoje unutar demokratskih društava.

Tramp je, u tom smislu, proizvod zajedničke sklonosti ka jeftinom spektaklu i želje za pripadnošću koja prečesto nadjačava kritičko razmišljanje.

Nekoliko mehanizama koje Man identifikuje kao odgovorne za Hitlerov uspon i danas je bolno relevantno.

Za početak, laži i izmišljotine ne moraju da sadrže ni tračak istine; one samo treba da se brzo šire i da apeluju na emocije, a ne na razum.

U eri Trampa ključno pitanje nije šta se zapravo dogodilo, već čija se verzija događaja najagresivnije pojačava preko društvenih mreža.

Uzmite za primer smrtonosno ubistvo Aleksa Pretija, 37-godišnjeg medicinskog tehničara i državljanina SAD, od strane agenata Pogranične patrole u Mineapolisu.

Odmah nakon događaja, visoki zvaničnici administracije, uključujući sekretarku za unutrašnju bezbednost Kristi Noem, tvrdili su da je Preti napao agente i označili su ga „domaćim teroristom“.

Ove tvrdnje su se brzo širile i nastavile da se šire čak i nakon što su snimci i svedočenja očevidacaa opovrgli te navode.

Još jedan mehanizam koji je Man opisao jeste transformacija ličnih zamerki u pitanja nacionalne časti. Trampove pretnje da će silom zauzeti Grenland predstavljaju zapanjujući primer.

Prema njegovom pismu norveškom premijeru Jonasu Gar Storeu, on je bio motivisan barem delimično osećanjem ogorčenja zbog toga što nije dobio Nobelovu nagradu za mir.

Man je tvrdio da uspeh demagoga zavisi manje od strateške briljantnosti, a više od povoljnih okolnosti i, iznad svega, od nedostatka otpora.

Odbijajući da mitologiše Hitlera kao političkog genija, on je pokazao kako institucije i ljudi u njima postepeno popuštaju, odbacujući zastrašivanje kao puku retoriku sve dok se ono ne učvrsti u uobičajenu praksu.

U Manu se ne nalazi uteha, jer on nikakvu ne pruža. Hitlera je nazivao „bratom“ da bi naglasio činjenicu da fašistička demagogija počiva na impulsima koji postoje u svakom od nas.

Slične uvide nalazimo u „Srcu tame“ Džozefa Konrada i „Tvin Piksu“ Dejvida Linča: tama je i spoljašnja i ona koja nas suočava kada pogledamo u ogledalo.

Posmatran kroz ovu prizmu, Tramp funkcioniše kao neki vid sigurnosnog ventila, ublažavajući pritisak da se prikažemo kao pobožni i omogućavajući njegovim pristalicama da navijaju za brutalnu silu, dominaciju i osvetu.

Ali Man nije tvrdio da su svi ljudi zli. Naprotiv, on je insistirao da ličnosti poput Hitlera dolaze na vlast kada se ti mračni impulsi iznova hrane i nagrađuju.

Spektakl funkcioniše samo ako mi obezbedimo energiju. Uživanje u moralnom opuštanju i opojni efekat brutalnosti mogu se završiti masovnim grobnicama.

Moj grad, Gdanjsk, previše dobro zna šta se dešava kada se populističkoj vlasti dozvoli da se razvije. Kada je istoričar Timoti Šnajder opisao ovaj region kao „Zemlja krvi“, nije tražio metaforu, već je konstatovao istorijsku činjenicu.

Upravo ovde, na Vesterplateu, u septembru 1939. ispaljeni su prvi hici Drugog svetskog rata.

Međutim, Gdanjsk nije samo simbol katastrofe. To je i rodno mesto pokreta „Solidarnost“ Leha Valense, koji je odigrao presudnu ulogu u padu komunizma u Evropi.

Ta istorija otpora sa dna može odzvanjati kod stanovnika Mineapolisa. S obzirom na njihov organizovani odgovor nasuprot nasilju koje sprovodi Služba za imigraciju i carinu, maskirana u federalnu imigracionu kontrolu, Mineapolis bi mogao postati za SAD ono što je Gdanjsk nekada bio za Poljsku i Centralnu Evropu, pokazujući kako građanski aktivizam može da se suprotstavi normalizaciji zvanične brutalnosti.

Naravno, borba protiv mračnih nagona koju pokreće trampizam je beskrajna. U „Čarobnom bregu“, bitka za dušu naivnog mladog protagoniste Hansa Kastorpa vodi se između dva suparnička mentora: Lodovika Setembrinija, koji predstavlja demokratiju i oslobodilačku moć razuma i nauke, i Lea Napfte, čija revolucionarna retorika maskira reakcionarnu logiku koja prihvata teror, nasilje i rat.

Ista ta borba za dušu sveta sada se odvija na mnogim mestima, od Ukrajine do ulica velikih američkih gradova. Njen ishod nije unapred određen.

Iako čovečanstvo ima mračno nasleđe, ono takođe ima urođenu sposobnost da uči i menja se.

Međutim, da bi se to dogodilo, moramo prvo učiniti ono što je Man od nas tražio: prepoznati našu srodnost sa onima koji podležu autoritarnom iskušenju i prihvatiti da smo sačinjeni od istog materijala.

Samo takva moralna svest može sprečiti da demagogija i represija koje su obeležile 20. vek ponovo preovladaju.

Autor je pisac, pesnik, muzičar, aktivista i kokurator akademskih projekata na Univerzitetu u Oksfordu

Copyright: Project Syndicate, 2026.

www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji