INTERVJU Guram Muradov, gruzijski fotograf: Postoje sličnosti kako se građani mobilišu u Gruziji i Srbiji, ali i kako vlasti reaguju na proteste

Kako ste počeli da dokumentujete proteste u Gruziji i šta vas je privuklo toj vrsti fotografije?

Već oko dvadeset godina radim kao foto-novinar. Praćenje protesta i političkih događaja oduvek je bilo deo mog posla. Kada su protesti u Gruziji počeli, dokumentovao sam ih na isti način kao i druge velike javne događaje. Ovaj protest je bio i ostao izuzetno važan i verujem da zaslužuje da bude vizuelno zabeležen. Nadam se da će građani Gruzije nastaviti da javno izražavaju svoje stavove i da će uspeti da ostvare svoje ciljeve.

Da li svoje fotografije doživljavate pre svega kao dokument trenutka ili i kao oblik društvenog i političkog angažmana?

Moje fotografije su pre svega dokument događaja. Beležim ono što se dešava ispred mene. Istovremeno, u slučaju ovih protesta, situaciju posmatram ne samo kao novinar, već i kao građanin. U tom smislu, moje prisustvo i moj rad jesu obojeni ličnim stavom. Ipak, moj pristup ostaje faktografski i usmeren na verno dokumentovanje onoga što se dešava.

U kom trenutku ste osetili da protesti u Gruziji prerastaju u nešto istorijski značajno, a ne ostaju samo još jedno javno okupljanje?

U trenutku kada su ljudi počeli da se vraćaju iznova i iznova, uprkos pritiscima, hapšenjima i nasilju. Tada je postalo jasno da ovo nije privremena reakcija, već nešto mnogo dublje. Razmere protesta, njihova upornost i učešće različitih generacija pokazali su da su protesti prevazišli jedno konkretno pitanje.

Postoji li neki lični trenutak koji vam je posebno ostao u sećanju dok ste fotografisali proteste?

Ne bih izdvojio jedan konkretan trenutak. Ono što mi je ostalo urezano jeste kontinuitet. Gledati ljude kako se vraćaju posle teških noći, kako nastavljaju da stoje zajedno i zahtevaju promene, ostavilo je snažan utisak na mene. Ta upornost je bila izuzetno snažna za posmatranje.

Kako ljudi koje fotografišete doživljavaju odnos Gruzije i Rusije?

Većina ljudi taj odnos opisuje kroz istorijsko i političko iskustvo, kroz rat, okupaciju i trajni politički uticaj. Mnogi jasno poručuju da ne žele povratak u sovjetski period. Tu nadu delim i ja.

Kada se osvrnete na svoj fotografski opus sa protesta, koja je dominantna vizuelna karakteristika tih scena?

Dominantna vizuelna karakteristika jeste veliki broj ljudi u javnom prostoru. Uglavnom sam koristio širokougaone kadrove kako bih prikazao razmere demonstracija i veličinu mase, ali i pojedince unutar tog šireg konteksta.

Da li primećujete paralele između protesta u Gruziji i onih u Srbiji?

Da. U oba slučaja protesti su povezani sa nezadovoljstvom političkim rukovodstvom i brigom za demokratske procese. Postoje sličnosti u načinu na koji se građani mobilišu, ali i u tome kako vlasti reaguju na proteste i kako ih mediji predstavljaju.

Imate li utisak da građani obe zemlje prolaze kroz slične političke cikluse?

Postoji osećaj da se određeni politički obrasci ponavljaju: ciklusi protesta, delimičnih reformi, razočaranja javnosti i nove faze otpora. To stvara istovremeno iskustvo i iscrpljenost unutar društva. Taj osećaj ponavljanja mnogi prepoznaju u različitim zemljama regiona.

Po vašem mišljenju, šta Gruzija može da nauči iz protesta u Srbiji, a šta Srbija iz iskustva Gruzije?

Mislim da je važno biti informisan i učiti iz iskustava drugih. Politički procesi se ne odvijaju u izolaciji. Svest o tome šta se dešava u susednim zemljama pomaže ljudima da bolje razumeju sopstvenu političku situaciju i da na nju reaguju promišljenije kao građani.