Vođa protesta na Tjenanmenu ima poruku za srpski narod: Totalitarni režim u Kini čine kriminalci i nasilnici

Vu‘er Kajši bio je jedan od vođa studentskog pokreta u Kini, koji je u krvi ugušen, u masakru od 6. juna 1989. godine. S njim sam se sreo u Berlinu, na obodima Svetskog kongresa slobode (World Liberty Congress, WLC). On danas živi u egzilu na Tajvanu, budući da ga je kineska vlast stavila na drugo mesto liste najtraženijih studentskih vođa protesta. Kajši više nije student, ali mu ne fali mladalače energije dok govori kroz šta prolaze disidenti u njegovoj rodnoj zemlji, ali i Ujguri, etnička grupa kojoj pripada i koja je podvrgnuta posebno brutalnoj represiji. Da smo se sreli u Beogradu, mogle bi da nas snime neke od kineskih kamera instaliranih širom Beograda, a to bi već bilo opasno. To je bilo i jedno od pitanja za jednog od najtražnijih ljudi u Kini.

Bili ste na Trgu Tjenanmen onog dana kada se sve dogodilo. 

Kada kažete “dan kada se to dogodilo”, siguran sam da mislite na dan kada je kineska vlada odlučila da mobiliše stalnu vojsku koristeći pravu municiju, uključujući tenkove, kako bi ugušila studentski pokret, mirni, nenaoružani studentski pokret. Da, to je jedna noć koja mi je promenila život, naravno. Živo se sećam. Bio sam tamo 4. juna 1989. Istorija danas poznaje taj dan kao masakr na Tjenanmenu.

Kada razmišljate o tom danu iz današnje perspektive, šta vam prvo pada na pamet? Da li ste mogli da zamislite budućnost 2025. godine koja izgleda ovako? 

Nikada nismo mislili da će se ovo dogoditi, i dogodilo se. Ne samo da je svet ako stao na stranu kineskog režima, već se činilo da se svet pomirio sa Kinom prilično brzo nakon Tjenanmena. U poslednjih 36 godina, jedna stvar protiv koje se moramo boriti, osim kineskog komunističkog režima koji je izvršio ovaj masakr nad nama i mojim kolegama iz razreda, jeste svet koji vodi politiku pomirenja prema kineskom režimu, što nam je ostavilo osećaj kao da se u ovoj bici borimo sami i uzbrdo. Režim nastavlja sa ubistvima u Kini nad Tibetancima, Hongkonžanima, a zatim, naravno, i nad kineskim disidentima.

U kontinentalnoj Kini.

U kontinentalnoj Kini, da. Ja sam Ujgur, tako da se genocid dešava u mojoj domovini, stavljajući milione Ujgura u koncentracione logore u 21. veku. To se i dalje radi, to sprovodi ovaj režim, donekle podržan od strane demokratija. Dakle, možete zamisliti kako se osećam zbog ove izdaje. A 1989. godine dobili smo podršku kineskog naroda. Dobili smo podršku Pekinžanina kada smo izašli na ulice grada, a svakako smo dobili podršku celog sveta. A onda je svet, izgleda, zaboravio na to. Tačnije,  kineska vlada želi da svet zaboravi. Žele da kineski narod zaboravi. Ali, kineski narod nije zaboravio. Obični kineski građani se još uvek sećaju. Oni ljudi koji su bili tamo u Pekingu, naravno, sećaju se.

Čitao sam užasne priče o teroru nad Ujgurima. Primera radi,  ako bi se petoro ljudi iz ujgurske grupe okupilo u gradu i njihova lica bi bila prepoznata kao ujgurska, bili bi trenutno pritvoreni i verovatno poslati u logor. Ovo zvuči kao neka vrsta tehnološke noćne more. 

Ono što ste upravo opisali, kada bilo koji Ujgur to čuje može samo da kaže: Da, to se dešava, to je kao normalno, ali onda kada pokušam da to opišem ljudima na Zapadu, ljudi kažu, nema šanse, da li bi se to zaista moglo dogoditi? Pa, da, zato što ste pomogli kineskom režimu da razvije svoj nadzor, svoju tehnologiju suzbijanja, dajući kineskoj vladi više mogućnosti za ekonomski rast. Oni ulažu novac koji su zaradili u poslednjih 30 godina uz podršku sveta kako bi ojačali svoju moć represije, uključujući i na tehnološkom frontu. Dakle, da, ta neverovatna, ta ozloglašena stvar se dešava redovno i verovatno ste pomogli da se to desi.

Dolazim iz Srbije, a režim u Srbiji ima veoma dobre odnose sa režimom u Pekingu. Deo njihove saradnje je činjenica da imate hiljade kamera opremljenih kineskom veštačkom inteligencijom širom Beograda. Koja je vaša poruka srpskom narodu? 

Poruka srpskom narodu je ovo: Te hiljade kamera u Beogradu trebalo bi da budu dobar podsetnik na jednostavnu poruku koju pokušavam da prenesem celom svetu. Jedna stvar koju stalno govorim našim prijateljima u Vašingtonu jeste da ste usvojili veoma pogrešnu politiku prema Kini. A onda, da biste formirali ispravnu politiku prema Kini, bilo bi mnogo bolje da se konsultujete sa kriminolozima vaše zemlje kojih imate mnogo u CIA ili FBI. Ali onda završite konsultujući takozvane stručnjake za međunarodne odnose ili sinologe, čiji je najjači interes da zadrže svoj posao, da zadrže finansiranje od američke vlade. Hranili su vas nekim veoma lošim idejama.

Dakle, moja poruka bi bila ista ljudima u Srbiji i celom svetu. Morate da shvatite jednostavnu činjenicu o pravom karakteru totalitarnog režima. Oni su kriminalci. Oni su nasilnici. Jedna stvar koju ne možete promeniti kod kriminalne grupe je njihova pohlepa. Dakle, bez obzira koliko mislite da se kineska kultura razlikuje od vaše, kriminalci su isti. Oni su tu da teže profitu po svaku cenu, posebno po cenu tuđih života. Nije ih briga za tuđe živote. Milijardu Kineza koji žive širom sveta žele slobodu baš kao što je i vi želite. Dakle, ako to uradite, podstaći ćete svoju vladu, svoje donosioce odluka da donesu pravu političku odluku. Ovo do sada će samo doneti ono što se dešava u Kini i vama.

Od politike do biznis elite, veoma moćni ljudi sa Zapada su protiv režima u Pekingu, barem na rečima. A ipak izgledaju nemoćni prema Kini. Kakve su vaše šanse u toju borbi onda? Da li vas to plaši?

Naravno. Mislim, davno sam prevazišao fazu uplašenosti. Ali, znate, pokušavao sam da ubedim ljude iz velikih konglomerata ili poput inovatora visoke tehnologije. To ide veoma, veoma teško. I do sada, nije bilo baš uspešno. Posebno u Sjedinjenim Državama, gde upućujem i većinu svojih kritika, jer je svet usvojio ovu politiku pomirenja prema Kini zbog SAD. Odmah posle Tjenanmena, u to vreme, predsednik Sjedinjenih Država bio je Džordž Buš Stariji. Poslao je specijalnog izaslanika u Peking samo nekoliko nedelja posle Tjenanmena, kada je ceo svet bio spreman da sledi SAD i ne samo da osudi, već i da primeni sankcije i da izvrši pritisak na kinesku vladu kako bi se osiguralo da Kina ide istim putem kao, recimo, istočnoevropski blok, koji se u to vreme polako kretao ka demokratiji. Ali onda je specijalni izaslanik otišao u Peking i u suštini rekao diktatorima, ubicama u Pekingu –  Mi smo demokratije. mi radimo stvari drugačije; zato vas moramo osuditi. Ali, kao i obično, i dalje ćemo trgovati sa vama. U osnovi ćemo zažmuriti na ono što ste upravo uradili. Neprihvatljivo u našoj zemlji, ali mi to prihvatamo, jer se dešava u vašoj zemlji. Ne bi trebalo da ubijate ljude, ali ubijate svoje. Zato, samo izvolite. To je poruka koju su Sjedinjene Države poslale nama, kineskim demokratskim aktivistima, preživelima masakra na Tjenanmenu.

SAD su poslale tu poruku, što je dovelo Evropu u poziciju da mora da sledi. Logika je: SAD koriste ekonomski bum Kine, a ako Evropa to ne učini, zaostaće. Dakle, američka politika pomirenja prema Kini je u osnovi primorala ceo svet da ih sledi do poslednjih pet godina.

Mislim da je ono što se dogodilo u Hong Kongu, za početak, probudilo prvo ljude, a zatim i političare u zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država. Kasnije, genocid nad Ujgurima je još jedna stvar koja je poslužila kao poziv na buđenje. U 21. veku zatvorite više od milion u koncentracione logore i ubijete ih. A onda su mnogi donosioci odluka, kreatori politike u Vašingtonu govorili o ovome. I pogodite šta? Pandemija je poslužila kao poslednja kap. Pokušavali smo da lobiramo da ubedimo sve prijatelje u Sjedinjenim Državama i Vašingtonu da ako nastavite da negujete ovu diktaturu, ta diktatura će biti na ulicama vašeg grada. Biće na vašem uglu. Ali posle pandemije, rekao sam – pa, ne, neće biti samo na vašim ulicama. Biće u vašoj dnevnoj sobi. Staviće vam masku na lice. I onda se to i desilo. A onda je ubilo više od milion Amerikanaca. Amerika je pretrpela više od milion žrtava, smrtnih slučajeva od pandemije. To je poslužilo kao snažan poziv na buđenje.