„Drama na otvorenom moru“: Javni poraz Putina, ima li razloga za veliki optimizam?

U najmanju ruku, ruski lider je otkrio nemoć svog zastrašivanja kada je ono usmereno ka Vašingtonu, ocenjuju u analizi za CEPA Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari koji i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Zaplenjivanje broda iz flote u senci 7. januara čita se kao roman Toma Klensija i pružilo je obilje materijala novinarima, pomorskim analitičarima, penzionisanim mornaričkim oficirima i političarima.

Ali u svemu tome ima više od puke drame, koliko god ona bila upečatljiva.

Potera za neupadljivim i starim brodom – tada nazvanim Bella 1 i pod zastavom Gvajane – započela je kao američka operacija protiv brodova iz flote u senci koji prevoze sankcionisanu venecuelansku i iransku naftu.

U decembru je oronuli brod prestao da emituje podatke o svojoj lokaciji i počeo da menja kurs u blizini Venecuele. Američka obalska straža zahtevala je da se brod pripremi za ukrcavanje. Brod je ignorisao naredbu i nastavio plovidbu, dok je Obalska straža krenula u poteru.

Oko tri nedelje kasnije, brod se ponovo pojavio na sistemima za praćenje pod imenom Marinera, sada ploveći pod ruskom zastavom. Marinera se takođe pojavila u Ruskom pomorskom registru kao naftni tanker registrovan u Sočiju, ruskoj luci na Crnom moru.

Ubrzo nakon toga, ruski portparoli počeli su da upućuju pretnje da Sjedinjene Države ne bi trebalo da se mešaju u prolazak broda. Kremlj je uputio formalni zahtev Stejt departmentu da se potera obustavi.

To je bila Putinova velika greška.

Pokušaj eskalacije bio je kocka – i nije uspeo. Od tog trenutka, Marinera je postala simbol sukoba između dve sile kojima vladaju dva snažna lidera.

Kremlj je pokušao ponovo da podigne uloge, tvrdeći da će „naš brod“ pratiti podmornica ruske mornarice (Donald Tramp je 8. januara izjavio da su se ruska plovila „prilično brzo udaljila“ kako su se američke snage približavale brodu).

Tramp uopšte nije obraćao pažnju na ruske pretnje. Naredio je svojim snagama da zaplene tanker u operaciji velikih razmera, u kojoj su učestvovali i britanski avioni i brodovi, a korišćene su i britanske baze.

Reakcija Rusije veoma je ličila na ponašanje siledžije čiji je blef razotkriven.

Putin nije rekao ništa, već se sakrio iza saopštenja dva ruska ministarstva.

Ministarstva saobraćaja i spoljnih poslova osudila su „nezakonit čin“, što je izazvalo podsmeh onih koji ukazuju na sistematsko nepoštovanje međunarodnog prava od strane Rusije.

Ruski mediji, koji kao i uvek postupaju po instrukcijama Kremlja, umanjili su značaj priče, fokusirajući se na činjenicu da je većina posade bila ukrajinska, a ne ruska, kao i na to da promena zastave, strogo gledano, nije sprovedena u skladu sa pravilima.

Odjednom, Marinera više nije bila pravi ruski brod.

Očigledno je da Putinov režim nije imao koristi od ovog izuzetnog obračuna, ali razmere štete još uvek nisu sasvim jasne.

Marinera nije bila prvi tanker povezan s Rusijom koji je od početka invazije na Ukrajinu završio u zapadne ruke.

Tokom poslednje dve godine, nekoliko drugih plovila za koja se sumnja da su deo ruske flote u senci bilo je pretreseno ili zadržano od strane zapadnih sila.

U aprilu su estonske vlasti zadržale tanker Kivala, koji je plovio pod zastavom Džibutija.

U oktobru su francuske specijalne snage izvršile ukrcavanje na isti brod koji je u međuvremenu preimenovan u Borakaj i prebačen pod zastavu Benina.

Tanker je već bio pod sankcijama Velike Britanije i EU zbog svoje uloge u floti u senci. U vreme francuske operacije, brod je plovio ka Indiji, prevozeći rusku naftu ukrcanu u luci Primorsk.

Krajem decembra, švedske vlasti su nakratko zadržale ruski teretni brod Adler, koji je isplovio iz Sankt Peterburga i usidrio se u švedskim vodama u blizini Hoganasa, na jugozapadu Švedske, nakon kvara na motoru.

Adler se nalazio na listi sankcija EU i SAD i bio je osumnjičen za umešanost u transport oružja, uključujući isporuke Severnoj Koreji. Brod je pušten nakon carinske kontrole.

Godinu dana ranije, Finska je zaplenila ruski naftni tanker Eagle S, koji je prevozio 35.000 tona benzina utovarenog u ruskim lukama. Finske vlasti su sumnjale da je brod umešan u oštećenje podmorskih kablova. Taj slučaj je kasnije odbačen od strane finskog suda.

Pa šta se promenilo? Istina je da su tokom cele 2025. godine sve strane uključene u ovu igru oko flote u senci stalno podizale uloge. Treba imati na umu da ta flota (čija je tačna veličina nepoznata, ali se procenjuje na nekoliko stotina plovila) predstavlja ključni izvor finansiranja ruskog rata u Ukrajini.

Kada je Finska zadržala Eagle S u decembru 2024. godine, flota u senci je prvenstveno bila optuživana za pomaganje Rusiji da zaobiđe sankcije i bila je osumnjičena za ulogu u oštećenju podmorske infrastrukture u Evropi.

Međutim, do ovog januara brodovi povezani s tom flotom bili su široko osumnjičeni za učešće u sabotažnim operacijama širom Evrope, uključujući navodna lansiranja dronova protiv Danske, Nemačke i nekoliko drugih evropskih zemalja.

Postalo je jasno da ti stari tankeri više nisu služili samo za održavanje ruske ekonomije na površini, već da mogu biti korišćeni u aktivnim ofanzivnim operacijama koje sprovode ruske obaveštajne službe širom Evrope. To verovatno objašnjava zašto su se britanske snage pridružile poteri za zarđalom Marinerom.

Ruski interes za ove brodove postao je potpuno očigledan prošlog leta, kada je ruska ratna mornarica počela da ih štiti.

U junu je korveta Boikij primećena kako prati dva sankcionisana tankera kroz Lamanš – Selva (poznata i kao Nostos ili Naxos), pod sankcijama Ujedinjenog Kraljevstva, i Siera, pod sankcijama i Velike Britanije i EU.

Taj razvoj događaja značajno je podigao uloge u ovoj igri mačke i miša – od tog trenutka više se nije radilo samo o izbegavanju sankcija ili pružanju podrške sabotažnim operacijama, već o riziku od direktnog vojnog sukoba između ruske mornarice i njenih zapadnih protivnika.

Putin je ovog puta izgubio, ali nema mnogo razloga za veliki optimizam.

Prvo, Putinova propagandna mašinerija i dalje je izuzetno snažna. Pobuna Prigožina pruža jasnu pouku: u strogo kontrolisanom sistemu diktator može da pretrpi javno poniženje bez trenutne štete po režim, čak i uz negodovanje vojnih tvrdolinijaša.

Drugo, rašireno uverenje da će se ruska mornarica uvek povući pred suočavanjem predstavlja opasnu zabludu.

Gotovo je izvesno da će biti još ukrcavanja na ruske brodove od strane država članica NATO-a (izvori iz Ujedinjenog Kraljevstva rekli su za iNews da će uslediti odlučnije akcije protiv tih plovila, a SAD su 9. januara preuzele kontrolu nad još jednim brodom iz flote u senci), i u nekom trenutku ruske snage će se naći u blizini.

Postoji prostor za nenamerne i izuzetno opasne incidente, zaključuju Borogan i Soldatov.