Izraelski plan bio bi zločin – ali međunarodno pravo nikada nije štitilo Gazu: Palestinski advokat analizira za Gardijan

I zaista, fasada izraelskog poštovanja međunarodnog prava nestala je – politike koje predstavljaju ratne zločine sada se otvoreno i drsko sprovode, piše za Gardijan Raja Šehade, palestinski advokat i pisac, osnivač organizacije za ljudska prava Al-Haq.

Njegova najnovija knjiga, koju je napisao zajedno sa Penijem Džonsonom, zove se „Zaboravljeno: Potraga za skrivenim mestima i izgubljenim spomenicima Palestine“.

Ove nedelje, izraelski ministar odbrane, Izrael Kac, podelio je planove o prinudnom premeštanju Palestinaca u logor na ruševinama Rafaha.

Kada jednom uđu, ne mogu da izađu. Drugim rečima, reč je o koncentracionom logoru, koji se, po definiciji, koristi za internaciju pripadnika neke nacionalne, političke ili manjinske grupe, pod izgovorom bezbednosti ili kazne, obično po vojnoj naredbi.

Izraelski advokat za ljudska prava, Mihael Sfar, izjavio je za Gardijan da je Kac „predstavio operativni plan za zločin protiv čovečnosti“.

Stotine ljudi su ubijene, a hiljade ranjene dok su pokušavale da dođu do hrane.

Pokušavao sam da shvatim neshvatljivu patnju koju Palestinci u Gazi trpe i kako je moguće da većina Izraelaca ne priznaje njihovu ljudskost.

Kako uspevaju da ne pokažu ni trunku kajanja za ono što njihova vojska čini u njihovo ime? Verujem da je seme našeg dehumanizovanja posejano tokom arapsko-izraelskog rata 1948. godine, napominje Šehade.

Palestincima su tada nasilno oduzeti zemlja, imovina i lične stvari – što smo mi kasnije nazvali Nakba (na arapskom: „katastrofa“) — uz opravdanje da je ta zemlja Bogom data jevrejskom narodu.

Od tog vremena, Izraelci koriste arapske kuće, zemljišta i voćnjake bez ikakvog osećaja krivice.

Napadi 7. oktobra bili su početna tačka rata, ali Izrael već decenijama sistematski potiskuje i lišava Palestince svega.

Takva kršenja međunarodnog prava izazivaju duboko osećanje očaja zbog nesposobnosti institucija da spreče užase izraelskih akcija u Gazi i na Zapadnoj obali, kao i da pozovu počinioce na odgovornost. Međunarodni krivični sud, koji deluje uz podršku UN, izdao je naloge za hapšenje premijera Netanjahua i bivšeg ministra odbrane Joava Galanta, zbog optužbi za „ratni zločin izgladnjivanja kao metode ratovanja“ i za „zločine protiv čovečnosti: ubistva, progon i druga nečovečna dela“.

Do sada nije bilo hapšenja. Zapadne zemlje nastavljaju da pružaju vojnu i političku podršku Izraelu.

Pitam se: da li bi mi Palestinci trebalo da se osećamo bespomoćno pred ovim neuspehom?

Ipak, istina je da međunarodno pravo, iako ga organizacije za ljudska prava koriste kao merilo i referentnu tačku, nikada nije bilo spasenje za Palestinu.

Još od neuspeha u sprovođenju Rezolucije 194 Ujedinjenih nacija iz 1948. godine — koja je palestinskim izbeglicama garantovala pravo da se vrate u svoje domove na teritoriji koja je postala Izrael — doživljavali smo razočaranje iznova i iznova.

To nije zato što Palestinci nisu pokušavali da se pozovu na zakon — bilo pred izraelskim sudovima, međunarodnim tribunalima ili kroz treće strane koje bi ga sprovodile.

Jednostavan razlog za neuspeh jeste to što međunarodno pravo nema efikasne mehanizme primene. Složeniji razlozi tiču se interesa moćnih sila. Moja nada leži u palestinskoj izdržljivosti.

Uobičajena nada i očekivanje bila su da će Palestinci zaboraviti svoju zemlju kroz generaciju ili dve. To se pokazalo kao potpuno neutemeljeno.

Sedamdeset sedam godina kasnije, Palestinci su i dalje vezani za zemlju sa koje su proterani, jednako kao i u onim prvim krvavim danima.

Uprkos svim nezakonitim promenama, masovnom doseljavanju Jevreja i promenjenoj geografiji moje domovine — Zapadne obale — mi Palestinci i dalje se držimo prakse koju zovemo sumoud: odbijanje da se predamo ili odemo.

Ne mogu da govorim u ime Palestinaca u Gazi, ali mogu da vidim da delimo isti duh, uprkos ogromnoj patnji.

Kada se rat završi, i kada novinari i međunarodne organizacije budu mogli da uđu u Gazu, istina će izaći na videlo.

Potresna svedočenja onih koji su tamo preživeli — žene, muškarci i deca, umetnici, pisci i pesnici, životi prekinuti ili zauvek promenjeni — možda će konačno početi da progone izraelsku savest.

Biće to naša ljudskost, a ne međunarodno pravo, koja će suditi Izraelu i njegovim saveznicima.

I na Zapadnoj obali, iako u drugačijim razmerama, jednostrane i nezakonite promene koje Izrael sprovodi — često uz pomoć naseljeničkih milicija — ostaće kao slika izraelske pohlepe za zemljom i ideološki vođene politike.

Možda ne postoji bolji primer apsurda izraelskih postupaka od slučaja Starog gradskog jezgra u Hebronu.

Grad je taoc male grupe jevrejskih ekstremista — njih oko 900 — koji žive u samom centru Hebrona, drugog po veličini palestinskog grada na Zapadnoj obali, sa 232.500 stanovnika.

Tu jevrejsku populaciju danonoćno štiti više od 1.000 izraelskih vojnika. Da bi se omogućilo slobodno kretanje doseljenika i vojske, Palestincima su nametnuta brojna ograničenja: desetine utvrđenih kontrolnih punktova, barikade i stalne ili privremene vojne stanice.

Stari grad je praktično ispražnjen od svog palestinskog stanovništva. Da li je ovo održivo?

Što se tiče budućnosti Gaze, ključno pitanje biće: može li ta zemlja nakon uništenja osnovnih sredstava za opstanak, poput obradivog zemljišta, izvora vode, bolnica i škola i dalje podržavati život?

Međunarodna zajednica, koja je sramno zakazala u sprovođenju međunarodnog prava, mogla bi da napravi razliku po ovom pitanju ako bi insistirala da, nakon okončanja neprijateljstava, Izrael dozvoli otvaranje Pojasa Gaze i osigura da pomoć stigne kako bi Palestinci mogli nastaviti da žive tamo dok se oblast obnavlja.

Gaza ima istoriju od 4.000 godina neprekidnog ljudskog prisustva.

Pokušaj Izraela da tamo ugasi život osuđen je na neuspeh. Palestinci će, bilo uz pomoć drugih ili bez nje, pronaći način da prežive.