Kakav otac, takav sin

Takva retorika može da predstavlja iznenađenje, a nedavno je isti taj čovek obećao Libijcima „more krvi“ ukoliko režim u Tripoliju bude zbačen. Nesumnjivo, Saif al Islam, uglađeni, slatkorečivi diplomac Londonskog fakulteta za ekonomiju, sada je postao glavni osumnjičeni za masovne zločine protiv čovečnosti.

Ljudi poput mene, koji proučavaju taktike arapskih diktatora i razloge zbog kojih se oni dugo održavaju na vlasti, gotovo da nisu iznenađeni razvojem situacije u tom regionu. Arapski autoritarni režimi, za razliku od drugih koji su ustupili mesto demokratiji, nesposobni su za reformu, ali znaju kakve metode treba primeniti da bi se produžila vlast ostarelih despota.

Stvaranje bezbednosnog aparata koji, poput mitskog čudovišta Hidre, ima nekoliko „glava“, masovna ubistva protivnika (i pravih i izmišljenih), široko rasprostranjena tortura, te sveobuhvatna cenzura i represija predstavljaju neke od uobičajenih taktika koje su koristili Gadafi, bivši predsednik Egipta Hosni Mubarak, nekadašnji lider Tunisa Zin el Abidin Ben Ali, sirijski predsednik Bašar al Asad i druge arapske autokrate. Ipak, Gadafijev režim postao je međunarodna parija umnogome zbog serije terorističkih napada izvedenih u inostranstvu, a ne zbog zločina protiv čovečnosti koji su počinjeni nad Libijcima. Interes zvani nafta i „krotko lice“ koje je režim u Tripoliju pokazivao u bliskoj prošlosti uspešno su produžili njegov „život“.

Uporedo s Gadafijevim umiljavanjem međunarodnoj zajednici njegov sin Saif al Islam i kćerka Ajša uspeli su da osnaže svoje pozicije, a potonja je postala ambasadorka dobre volje u Ujedinjenim nacijama. Saif je gajio reputaciju „reformiste“ jer se zalagao za pokretanje procesa nacionalnog pomirenja sa opozicionim grupama, navodno je „oslobodio“ medije, podržavao je dobrotvorne organizacije, i, što je najvažnije, postao je čovek s kojim Zapad može da razgovara. Dva „javna fronta“ za sprovođenje takvih inicijativa bila su „Libija sutrašnjice“ i Gadafijeva „Fondacija za razvoj“. Ali, iza tih organizacija stajala je libijska vojna obaveštajna služba, na čelu sa Abdulahom al Sanosijem, koji je davao uputstva za sprovođenje njihovih aktivnosti.

Tobožnje reforme koje je predlagao Saif al Islam uključivale su puštanje na slobodu pojedinih političkih zatvorenika, naročito onih iz Libijske islamske odbrambene grupe, koji su izrazili poslušnost Gadafijevom režimu. Ali, konkretni koraci koji bi vodili ka transparentnosti, poput pokretanja istrage o trošenju bogatstva stečenog prodajom nafte, bili su nezamislivi.

Uprkos kozmetičkoj prirodi „reformi“, druge frakcije režima, naročito one koje su predvodila braća Saifa al Islama, Mutasim, Al Sadi i Hamis, usprotivile su se takvim planovima. Iza braće su takođe stajale bezbednosne agencije, kao što su Snage za unutrašnju bezbednost, Revolucionarni komiteti, kao i, u manjem obimu, Bezbednosna služba Džamahirije.

Kada sam u martu 2010. učestvovao na konferenciji o nacionalnom pomirenju u Tripoliju, protivurečne izjave Saifa al Islama i bezbednosnih zvaničnika su me iznenadile. Ilustracije radi, pukovnik Al Tuhami Haled, još jedan osumnjičeni za zločine protiv libijskog naroda, nije želeo da taj proces nazove pomirenjem.

Imajući u vidu nedavni talas narodnih ustanaka, postaje jasno da su navodne reforme za koje se zalagao arapski svet predstavljale samo način da represivni diktatori ostanu na vlasti i prođu nekažnjeno za zloupotrebe položaja. Nesumnjivo, Arapi su godinama znali da njihovi lideri nisu sposobni za sprovođenje reformi, zbog čega mnogi od njih sada rizikuju svoje živote da bi srušili vladajuće režime. Ono što se trenutno događa u arapskom svetu predstavlja novu stranicu istorije, koja se piše krvlju, znojem i suzama žrtvama višedecenijske nasilne represije.

Na pitanje jednog novinara šta bih rekao Saifu al Islamu da ga ponovo sretnem, odgovorio sam: “Nadam se da ću te videti u Haškom tribunalu, zajedno sa Mubarakom i Ben Alijem“.

Autor je predavač na Univerzitetu Ekseter

Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji