Oslanjanje na Trampa za Netanjahua može biti opasno, Kenet Rot pojašnjava i zašto

Tramp je do sada u velikoj meri davao Izraelu odobrenje da nastavi sa genocidom u Gazi, ali Benjamin Netanjahu bi pogrešio ako bi se u potpunosti oslonio na nepredvidivog i sebičnog američkog predsednika.

A možda postoji način da se Tramp okrene u drugom pravcu, piše za Gardijan Kenet Rot, bivši izvršni direktor organizacije Human Rights Watch i trenutno gostujući profesor na Prinston Školi za međunarodne odnose.

Većina američkih predsednika do sada je podržavala izraelsku vladu bez obzira na njene zločine, jer bi političke posledice odstupanja od tog kursa bile previsoke.

Svaki pritisak na Izrael bi sigurno izazvao bes kod hrišćanskih evangelista (najveće grupe pristalica Izraela u SAD) i kod konzervativnog segmenta američkih Jevreja koje predstavlja lobistička grupa AIPAC.

Tramp je manje podložan takvom pritisku jer nema nijedne značajnije političke figure desno od njega. Pristalice Izraela mogu da se žale, ali nemaju kome drugom da se okrenu.

Tramp je već iskoristio taj prostor da se ne slaže sa izraelskim premijerom po više pitanja.

Ukinuo je sankcije privremenim sirijskim vlastima kada je Netanjahu želeo slabu i paralizovanu susednu državu.

Postigao je dogovor sa Hutima u Jemenu da obustave napade na pomorske rute, bez insistiranja da prestanu i napadi na Izrael.

Dozvolio je direktne pregovore sa Hamasom, što je Netanjahu smatrao neprihvatljivim, i u početku je započeo pregovore sa Iranom, dok je Netanjahu želeo trenutne vazdušne udare.

Posetio je zemlje Arapskog zaliva bez zaustavljanja u Izraelu. I dva puta je vršio pritisak na Netanjahua da pristane na privremena primirja u Gazi.

U drugim aspektima, Tramp je podržavao Netanjahuovu vladu. Odobrio je ponovno slanje bombi od 900 kilograma koje je Džo Bajden bio obustavio jer su se koristile za uništavanje palestinskih naselja.

Uložio je veto na poziv Saveta bezbednosti UN na bezuslovno primirje.

Uveo je sankcije tužiocu Međunarodnog krivičnog suda (MKS) jer je optužio Netanjahua i bivšeg ministra odbrane Joava Galanta za ratni zločin izgladnjivanja i uskraćivanja pomoći palestinskim civilima.

Takođe je uveo sankcije dvojici sudija MKS-a koji su potvrdili te optužbe, kao i specijalnom izvestiocu UN koji je tačno izveštavao i osudio genocid koji sprovodi Izrael.

Ali oslanjanje na Trampa za Netanjahua može biti opasno.

Uprkos povremenim pokazivanjima međusobne podrške, izgleda da među njima nema stvarne simpatije.

Štaviše, Trampovo raspoloženje se menja kao vreme. On može da promeni stav u trenutku, bez ustezanja. Njegova lojalnost je, pre svega, prema samom sebi. Njegov jedini kompas je politički ili finansijski interes.

Postoje brojni razlozi zbog kojih bi Tramp, pragmatičan kakav jeste, mogao da se okrene protiv Netanjahua.

Dok se Tramp stalno žali na novac potrošen za odbranu Ukrajine od Putinove invazije, američka vlada je već poslala više od 22 milijarde dolara Izraelu za rat u Gazi, bez kraja na vidiku (preko 300 milijardi dolara od osnivanja Izraela 1948).

Netanjahu se ponaša kao da mu pomoć Vašingtona pripada po pravu, ali Tramp lako može razviti odbojnost prema tolikom trošku.

Tu je i Trampov ego. Netanjahuova izjava tokom posete Beloj kući ovog meseca, u kojoj je rekao da je nominovao Trampa za Nobelovu nagradu za mir, bila je gotovo ponižavajuće ulizivačka – posebno jer dolazi od čoveka čija je spremnost da nemilosrdno ubija palestinske civile način da ostane na vlasti i izbegne optužbe za korupciju.

To je ujedno i glavna prepreka prekidu vatre.

Ali Tramp izgleda zaista želi Nobelovu nagradu za mir. To se neće dogoditi tako što bude finansirao etničko čišćenje Gaze, što je Tramp u početku i predlagao, a sada zahtevaju Netanjahuovi ekstremno desni ministri, spremni da sruše njegovu koaliciju.

Niti će doći time što će Palestince zatvoriti u „koncentracioni logor“, kako bivši izraelski premijer Ehud Olmert opisuje predlog ministra odbrane Izraela, Izraela Kaca, da se Palestinci smeste u ruševinama jednog dela Gaze.

Tramp bi zaslužio priznanje kada bi zaista okončao sukob i omogućio obnovu Gaze.

Ali sukob verovatno neće zaista prestati, a zemlje Arapskog zaliva će oklevati da ulože milijarde potrebne za obnovu ako se sve svodi samo na povratak aparthejdu koji Izrael sprovodi na okupiranim teritorijama.

Rešenje vredno Nobelove nagrade bilo bi stvaranje palestinske države koja bi postojala rame uz rame sa izraelskom.

Netanjahu je svoju političku karijeru posvetio sprečavanju tog ishoda. Masovno naseljavanje je osmišljeno upravo da to onemogući.

Ali pošto nijedna od alternativa – masovno proterivanje, večni apartheid ili jednaka prava u jedinstvenoj državi – nije ni moralno ni politički održiva, palestinska država ostaje najbolje rešenje.

Teško je zamisliti Trampa kako se zalaže za palestinsku državu. Imenovao je ambasadora u Izraelu, Majka Hakabija, čija je vizija te države da bude bilo gde, samo ne u Palestini.

Ali ako Trampu prioritet postane slava i mesto u istoriji, što nije nemoguće, ne treba u potpunosti isključiti takav preokret.

Tramp se prošle nedelje okrenuo protiv Putina kada je izjavio: „Putin nam stalno prodaje gomilu gluposti, ako baš hoćete da znate istinu. Uvek je ljubazan, ali to ništa ne znači.“ To savršeno opisuje i Netanjahua.

Zašto Trump dopušta Netanjahuu da ga vuče za nos kao što je to radio Putin?

Kako može da se predstavlja kao „gospodar pregovora“, a ne uspeva da iskoristi ogroman uticaj koji ima nad Netanjahuom kako bi ga naterao da prestane s bombardovanjem i izgladnjivanjem palestinskih civila?

Da li Trump jednostavno nije dovoljno sofisticiran da pređe sa ugovora o nekretninama na međunarodne pregovore?

Siguran sam da bi Trump mrzeo da mu se postave ova pitanja. Ulizice koje ga okružuju to svakako neće učiniti.

Ali drugi mogu – i treba da ih postave. Trumpovo krhko samopouzdanje i njegova nezasita potreba za pohvalama možda su najbolja šansa Palestinaca da ga okrenu u konstruktivnijem pravcu.