foto EPA-EFE/FEHIM DEMIRŽeljko Komšić je prvi bh. zvaničnik, nakon Alije Izetbegovića, koji je imao čast obratiti se na Oxfordu.
Predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić na poziv Univerziteta Oksford održao je predavanje na temu „Posle Dejtona: Bosna i Hercegovina na raskršću mira, identiteta i ljudskih prava“, u prostorijama Oksfordskog centra za islamske studije.
Komšića je dočekao direktor Centra Farhan Ahmad Nizami s kojim je razgovarao o mogućnostima uspostavljanja saradnje između Univerziteta Oksford i Bosne i Hercegovine. Istaknuta je obostrana zainteresovanost za unapređenje akademske razmene, kao i kontinuirano praćenje političkih i društvenih dešavanja u Bosni i Hercegovini. Predavanje je izazvalo veliko interesovanje među akademicima, članovima britanskog diplomatskog kora i međunarodne zajednice, pišu Vijesti.ba.
Kralj Čarls III je patron Centra od samog osnivanja Centra bio uključen kao, podržava njegov rad u promociji međureligijskog dijaloga i akademske saradnje između, a pre su, između ostalog, u ovom Centru govorili u ovom Ban Ki Mun, Alija Izetbegović, Ser Džon Mejdžor.
Komšićev govor prenosimo u nastavku:
Poštovane članice i članovi Oksford centra za islamske studije, cenjeni akademici i istraživači, dragi prijatelji i pripadnici bosanskohercegovačke dijaspore, uvaženi gosti,
ove godine smo zaokupljeni obeležavanjem trideset godina Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Mnogo toga je proteklih meseci rečeno o odredbama Dejtona, o njegovim snagama i slabostima.
Ali ne govorimo često o tome šta je Bosna i Hercegovina posle Dejtona – to jest, kakvo društvo zamišljamo za bosanskohercegovačku državu.
Tačno je – potpisivanje Opšteg okvirnog sporazuma o miru donelo je mir Bosni i Hercegovini nakon tri i po godine krvavog rata.
Takođe je tačno da je Dejtonski mirovni sporazum potvrdio državnost i pravni kontinuitet Bosne i Hercegovine.
Ali bosanskohercegovačka država i bosanskohercegovačka državnost nisu nastale kao rezultat Dejtona. Naprotiv, i država i državnost su postojale mnogo pre Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Bosna i Hercegovina, kao milenijska zemlja, imala je svoje političke, geografske, ekonomske, demografske, kulturne, verske i društvene karakteristike koje je čine jedinstvenom na Balkanu.
Tokom svog postojanja, bila je jedna od najstabilnijih država čije su granice vekovima bile određene prirodnim geografskim oblikom na evropskom kontinentu, što je čini intrigantnim prostorom na političkoj karti sveta.
Tokom istorije je Bosna i Hercegovina počivala na rasedima na kojima su se sudarala velika carstva – od Osmanskog Carstva, preko Austro-Ugarske Monarhije, do Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Iako su ove epohe snažno oblikovale društvenu priču Bosne i Hercegovine, zemlja je uspela očuvati svoje međunarodne granice i subjektivitet u gotovo izvornom obliku: kao Bosansko kraljevstvo u srednjem veku, kao Bosna u vreme osmanske vladavine, kao Korpus Separatum u vreme Austro-Ugarske i kao jedna od šest ravnopravnih republika u okviru Jugoslavije.
Na tim rasedima između Istoka i Zapada, Bosna i Hercegovina je opstajala uprkos istorijski kontinuiranoj manipulaciji različitim istorijskim i pravnim činjenicama.
Ponekad su evropski akteri, ali najčešće susedne države, vršili manipulaciju istorijskim činjenicama zbog ciljeva prisajedinjenja teritorija Bosne i Hercegovine vlastitima.
Dejtonski sporazum je uveo privremeni ustavni okvir Bosne i Hercegovine, koji se mora dovoljno unaprediti kako bi se osiguralo da ti ciljevi ostanu tamo gde i pripadaju – u istoriji.
Nažalost, to se još nije desilo. Ako ovih dana otvorite neke od bosanskohercegovačkih dnevnih novina, TV programa ili društvenih mreža, videćete tvrdnje nacionalističkih aktera da je Bosna i Hercegovina konstrukt, nemoguć za opstanak zbog svojih etničkih razlika i raznolikosti.
To nije ništa novo i predstavlja aktuelnu percepciju nacionalističkih lidera u Bosni i Hercegovini.
Ranije rasprave pokušale su iskoristiti teoriju Samjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija“ kao opravdanje za navodnu nemogućnost Bosne i Hercegovine.
Ti argumenti su se ukorenili u raspravama o Jugoslaviji, u kojima su različite etničke grupe i religije predstavljane kao međusobno nespojive i, kao takve, služile su kao glavni argument za raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili u regionu.
Srećom, ti argumenti tada nisu imali osnove iz istih razloga iz kojih je nemaju ni danas.
Istorijske konstante bosanskohercegovačke državnosti kroz različite periode svedoče o raznolikom okruženju različitih religija i uverenja koja su u Bosni i Hercegovini vekovima koegzistirala u miru i harmoniji.
Ako na to pogledamo u postdejtonskom okviru, zloupotreba verskih, etničkih i političkih podela bila je trajni alat susednih država za potpirivanje kriza u regionu.
Ja bih danas radije ponudio jedno drugačije razumevanje našeg složenog društveno-istorijskog konteksta.
Iz tog pogleda na svet proizlazi i drugačija vizija za Bosnu i Hercegovinu.
Identitet je oduvek igrao važnu ulogu u istoriji naše zemlje.
Bosna i Hercegovina je, po svojoj prirodi, mesto susreta civilizacija.
Vekovima su naše džamije, crkve i sinagoge stajale jedna uz drugu, ne kao konkurentski simboli, već kao normalni izrazi iste vere na različite načine.
One su podsetnik da pluralizam nije savremeni politički slogan nametnut izvana, već nasleđe naše istorije. No identitet, kada se zloupotrebi, može postati i izvor podela.
Naš je izazov da osiguramo da identitet ponovo preuzme svoju ispravnu ulogu – da bude most, a ne granica; izvor moralnog i kulturnog bogatstva, a ne oružje u rukama politike.
To se može postići samo ako prigrlimo drugačiji koncept identiteta – ideju da najvažnija titula u jednoj demokratiji nije „predsednik“, „sudija“, „ministar“ ili „stranački lider“, nego „građanin“.
Verujem u tu titulu kao središte bosanskohercegovačkog političkog sistema.
Pitanje ljudskih prava nalazi se u samom centru budućnosti Bosne i Hercegovine.
Evropski sud za ljudska prava nas je, kroz ponovljene presude, podsetio da nijedan mirovni sporazum – ma koliko istorijski bio važan – ne može ostati izgovor za strukturalnu nejednakost.
Demokratija ne može napredovati ako se čitavim grupama građana uskraćuju politička prava samo zbog njihove etničke pripadnosti ili mesta prebivališta.
Postdejtonski poredak nije doveo do neophodnog iskoraka u unapređenju ljudskih prava, političke jednakosti svih građana i uspostavi pravednijeg političkog sistema.
To nisu puki tehnički nedostaci našeg ustavnog poretka. To su duboki moralni i građanski izazovi koji od nas zahtevaju da prihvatimo realnost zasnovanu na etničkoj isključivosti i „plemenskim klanovima“, umesto na jednakosti političkog građanstva.
Nastaviti se kretati poslije Dejtona ne znači odbaciti postignuća prošlosti.
To znači dovršiti nedovršeni zadatak Dejtona. To znači oblikovati ustavni i politički sistem koji odražava društvo kakvo želimo da budemo, a ne podele koje smo nasledili iz ratne stvarnosti.
Naš put ka evropskim integracijama ključni je deo te transformacije.
Vrednosti koje nastojimo zaštititi – vladavina prava, ljudska prava, jednakost, ekonomske prilike – ne mogu se odvojiti od iskoraka posle Dejtona.
Kao takve, to nisu strane, nametnute vrednosti. One su duboko usklađene sa težnjama naših građana.
Za mnoge Bosance i Hercegovce koji žive u inostranstvu, uključujući i one u ovoj prostoriji, bosanskohercegovački ideal i evropska norma nisu teorija.
Stoga vidim tri glavna pravca u viziji Bosne i Hercegovine posle Dejtona.
Prvi je jasan stav da ideja građanske, na građaninu zasnovane Bosne i Hercegovine nije politički, već društveni proces.
Trebaće vremena da se ta ideja prihvati.
Ali ona ostaje, po mom mišljenju, jedina opcija koja se može suprotstaviti nedostacima sadašnjeg ustavnog okvira – nagrađivanju logike etničke politike, degradaciji demokratskog pluralizma i izbegavanju građanske jednakosti putem teritorijalne kontrole i etničke ekskluzivnosti.
Drugo, bosanskohercegovačka država je onoliko snažna koliko su snažni njeni sigurnosni i odbrambeni kapaciteti.
Bosna i Hercegovina i Ujedinjeno Kraljevstvo, bez obzira na to što nijedna država nije članica Evropske unije, integralni su deo evropske bezbednosne strukture.
Svako dovođenje Bosne i Hercegovine u opasnost u tom interregnumu znači dovođenje Evrope u opasnost.
Velika Britanija je uvek imala senzibilitet za takve pojave; duboku sposobnost da prepozna ove opasnosti.
Istorija odnosa između Ujedinjenog Kraljevstva i naše zemlje pamti saradnju u okviru antifašističke koalicije tokom Drugog svetskog rata.
Još tada je Ujedinjeno Kraljevstvo prepoznalo i pružilo vojnu i političku pomoć onim snagama u našoj zemlji koje su se borile za civilizacijske vrednosti zasnovane na demokratiji.
Ono što nas čeka u budućnosti tiče se svih nas.
Ne smemo ostati slepi na moguće urušavanje Ukrajine koje bi se moglo pretočiti u ruski prodor u Centralnu i Istočnu Evropu, što nesumnjivo dovodi evropski kontinent u opasnost.
Treće, usvajanje ideje platforme meritokratije, ili, jednostavnije rečeno, vladavine znanja.
Ako želimo da napredujemo posle Dejtona, naše društvo mora prihvatiti princip prema kojem, osim što ste građanin naše zemlje, možete dati doprinos opštem dobru izvan stranačkih struktura, stranačkih knjižica i potrebe za stranačkom pripadnošću.
Budućnost naše dece ćemo osigurati ako im dokažemo da mogu postići dostojanstven životni standard bez potrebe za nepotizmom.
Sve što im treba jeste da budu pošteni, pravedni i obrazovani ljudi koji znaju raditi svoj posao.
Budućnost Bosne i Hercegovine zavisiće ne samo o ustavnoj reformi, sigurnosti i ekonomskom razvoju, nego i o intelektualnoj i moralnoj zrelosti njenog društva.
Principi kojima učimo našu omladinu, pouke koje izvlačimo iz istorije i vrednosti koje proživljavamo i zatim promovišemo u javnom životu, će u konačnosti odrediti hoće li putanja poslije Dejtona voditi ka stabilnoj, uključivoj i samouverenoj demokratiji sposobnoj da stoji na vlastitim nogama.
Institucije poput Oksforda imaju jedinstvenu ulogu u tom nastojanju. Velik deo rada na usvajanju tih principa odvija se u učionicama, istraživačkim centrima i intelektualnim zajednicama.
Za bosanskohercegovačku omladinu, to se ogleda u društvima u kojima radite, studirate i kojima doprinosite.
Vaši uspjsi u inostranstvu podsećaju nas na potencijal koji postoji unutar Bosne i Hercegovine kada se stvore prilike, uz pravedne institucije.
Vi ostajete deo tkiva koje čini našu naciju i vaše učešće je od ključnog značaja za formiranje države koju želimo izgraditi.
Na ovom raskršću moramo biti iskreni u pogledu uloga o kojima se radi.
Dejtonski sporazum je otvorio put razvoja bosanske države u skladu s posleratnim realnostima.
Danas nas te realnosti suočavaju s drugačijim izborom.
Raskršće posle Dejtona nije apstraktan politički projekat.
To je budućnost oblikovana moralnom obavezom – prema našim građanima i prema principima pravde, jednakosti i ljudskog dostojanstva.
Hvala vam!“, poručio je Komšić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
