„Spremne za rat protiv Rusije“: Analiza bivše šefice MUP-a Letonije o hibridnim pretnjama Kremlja

Zbog svog geografskog položaja i istorije okupacije od strane sve agresivnijeg suseda, baltičke zemlje su možda najsvesnije opasnosti od hibridnih napada i, nakon Finske, najbolje pripremljene da se suprotstave Rusiji.

Pretnje sa kojima se suočavaju Estonija, Letonija i Litvanija uključuju sabotažu njihove odbrambene sposobnosti i povezanosti, poput ponovljenih oštećenja podvodnih kablova, raznih vrsta sajber pretnji i dezinformacija, te militarizacija migracija od strane Belorusije, kao posredničke države Rusije, piše Marija Golubeva, bivša poslanica u parlamentu Letonije (2018-2022) i ministarka unutrašnjih poslova od 2021-2022, u analizi za CEPA.

Kako Kir Džils iz Čatam Hausa ističe, obrazac ruske aktivnosti u Evropi uključuje „ne samo stvarnu sabotažu, već i izviđanje, probne napade i testiranje u fizičkom i digitalnom prostoru, sa fokusom na komunikacije, logistiku i pripravnost na vanredne situacije“.

Rusija testira opseg svog potencijalnog uticaja na zemlje koje su usklađene sa Zapadom, reakcije vlasti i institucija, kao i otpornost njihovih društava, koja svakodnevno zagađuje obilnim količinama dezinformacija.

Iskustvo baltičkih zemalja pokazuje da, iako svesnost ne znači nužno da će se automatski preduzeti odgovarajući koraci za suprotstavljanje pretnjama, ona ipak doprinosi brzini političkih odluka koje povećavaju otpornost.

U Letoniji, novopokrenuti Centar za upravljanje krizama pratiće sve pretnje civilnom stanovništvu i koordinisati odgovore vlade na nacionalne krize, uključujući hibridne napade. Iako Centar još nije počeo sa radom, njegovo osnivanje predstavlja veliki korak napred i prati primer susedne Litvanije, koja je pokrenula svoj nacionalni centar 2023. godine.

Dok se većina stručnjaka slaže da su baltičke zemlje ispred mnogih zapadnoevropskih država u praćenju i prevenciji hibridnih pretnji, one zaostaju kada je u pitanju međusobna saradnja. Sposobnost uočavanja obrazaca hibridnog rata mogla bi se poboljšati zajedničkim praćenjem, što bi moglo dovesti do nečega poput virtuelne centralne stanice za informacije o hibridnim pretnjama u regionu.

Fragmentirano praćenje i donošenje odluka takođe utiče na akciju na nivou EU, gde postojeći koordinacioni mehanizmi, kao što su Integrisani politički odgovor na krizne situacije i Hibridna fuzijska ćelija pri Evropskoj službi za spoljne poslove, nisu dovoljni za obim hibridnih napada.

Još teže od uspostavljanja tela za brzo reagovanje i donošenje odluka jeste osiguranje da koordinacija zaista bude efikasna.

Javne administracije baltičkih zemalja, uprkos tome što su inovativne na mnogim poljima, još uvek primenjuju pristupe upravljanja krizama i zaštite civila koji se baziraju na vertikalnoj, top-down strukturi, dok Finska i Ukrajina pokazuju da je mobilizacija građana odozdo prema gore (na primer, putem lokalnih volonterskih mreža) bolji pristup.

Dok sam vodila nedavnu simulacijsku vežbu za opštinske krizne menadžere i civilno društvo u Letoniji, bila sam svedok burne razmene između zvaničnika odgovornog za civilnu zaštitu i volontera lokalne zajednice.

Sve se svodilo na to da opštinske vlasti vide odgovor na krizu u smislu koordinacije sa hitnim službama, dok su aktivisti lokalne zajednice želeli jasniju ulogu i pristupačne kanale za komunikaciju odozdo prema gore.

Ovo nije veliki zahtev a takve mehanizme treba brzo uspostaviti ako „pristup čitavog društva“ bude više od samo slogana.

Poverenje je još jedan ključni faktor u otpornosti na hibridne pretnje. U baltičkim zemljama, kao i drugde u Evropi, ruska dezinformacija ima za cilj da potkopa poverenje stanovništva u demokratski izabrane vlasti.

Letonija se suočava sa dodatnim izazovom, jer lokalni političari u regionu Latgale, koji je blizu beloruske i ruske granice, ponekad skreću ka proruskim narativima u javnim komunikacijama. Ovo, zauzvrat, dovodi do nedostatka poverenja u lokalne ili nacionalne vlasti – u zavisnosti od toga ko se smatra liderom mišljenja među lokalnim stanovništvom.

Na jednoj simulaciji krize u Daugavpilsu, u Latgali, lider nevladine organizacije mi je rekao: „Deljenje informacija u kriznoj situaciji je pitanje poverenja. Ne bismo ih delili sa vlastima našeg grada.“

Ovakve ranjivosti rešavaju latvijski zakonodavci, koji su uveli obavezu da, od leta 2025. godine, šefovi opština moraju imati bezbednosnu dozvolu. Ova mera je zamišljena kao zaštita od gradonačelnika koji skreću ka Rusiji.

Zajedničkim delovanjem i uskom saradnjom sa EU, baltičke zemlje su pokazale izuzetnu sposobnost za strateške poteze u smanjenju svoje ranjivosti na ruske pretnje. Jedan od najpoznatijih primera bio je dobro pripremljeni i besprekorno sprovedeni odvojeni sistem od starog BRELL energetskog mrežnog sistema, čime je smanjena zavisnost od ruske električne energije.

Čak i pre aktuelnih zajedničkih napora baltičkih i nordijskih NATO članica da čuvaju ključnu infrastrukturu u Baltičkom moru, stručnjaci su tvrdili da je potrebna bliža saradnja kako bi se obezbedili podvodni hibridni pretnji.

S obzirom na nesigurnost oko NATO-a pod novom američkom administracijom, efikasan odgovor u budućnosti je malo verovatan bez veće saradnje i ulaganja od strane EU.

Potreba za jedinstvenim evropskim odgovorom na hibridne pretnje prepoznata je u izveštaju Niinisto za Evropsku komisiju, koji je tvrdio da bi najmanje 20 odsto budžeta EU trebalo da ide na sigurnost i pripremljenost Unije za krizne situacije.

Međutim, novi pristup dolazi sporo zbog neravnomernog razvoja političke svesti širom Evrope. Saznanje o pretnjama je konačno prisutno – ne samo u baltičkim i nordijskim zemljama, već i u Poljskoj i Nemačkoj.

Ipak, znanje o problemu je jedno, a delovanje je drugo, kako mnogi donosioci odluka iz regiona priznaju.

Baltičke zemlje mogu poslužiti kao primer u promenjivom bezbednosnom okruženju, preduzimajući hrabre korake u zaštiti energetske infrastrukture i poboljšanju sajber bezbednosti, kao i merama za zaštitu demokratskih institucija od ruskih proksi organizacija.

Otpornost na hibridne pretnje u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi mora se postići zajedničkim naporima, a baltičke zemlje mogu nastaviti da pokazuju put.