Kako Zapad može da iskoristi ruske slabosti u Južnom Kavkazu?

One prate značajne promene u spoljnjem uticaju tokom poslednjih godina, dok novi energetski i transportni koridori pojačavaju veze između regiona Kaspijskog, Kavkaskog i Crnog mora.

Politički razvoj događaja u zemljama južnog Kavkaza – Jermeniji, Azerbejdžanu i Gruziji – takođe je promenio odnose ovih država sa njihovim spoljnim partnerima, ukazuje Marion Foster, istraživačica u oblasti javnih politika a radila je na projektima upravljanja sukobima i intervencijama za oporavak posle sukoba na južnom Kavkazu i u Jordanu, u analizi za Centar za evropske analize.

Sve u svemu, ove promene imaju direktne implikacije na interese Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije u pogledu političkog uticaja, mira i stabilnosti, kao i budućnosti ekonomske saradnje.

Zapad bi lako mogao da pogreši u pristupu ovim pitanjima. Zato je jasno fokusiranje od presudnog značaja.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza i eskalacije sukoba oko gruzijskih otcepljenih regiona Abhazije i Južne Osetije (koje je u velikoj meri podržala Rusija), kao i Nagorno-Karabaha (koji su 1994. zauzele pro-jermenske snage), geopolitičko usklađivanje Gruzije, Azerbejdžana i Jermenije ostalo je suštinski stabilno od 1990-ih do 2010-ih godina.

Dok je Gruzija težila bliskim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom, Jermenija je ostala zavisna od svojih bezbednosnih i ekonomskih veza sa Moskvom. Azerbejdžan je, sa svoje strane, davao prioritet odnosima sa Turskom, koja je pružala diplomatsku i vojnu podršku Bakuu u njegovim zahtevima za Nagorno-Karabah.

Rat u Karabahu 2020. i proterivanje etničkih Jermena iz tog regiona 2023. predstavljali su ključnu prekretnicu. Povratak kontrole nad Karabahom i okolnim područjima omogućio je Azerbejdžanu da se preusmeri sa spoljne politike zasnovane na sukobu ka ambicioznoj strategiji usmerenoj na jačanje svog statusa u regionu i šire.

Od tada je Baku ojačao saradnju sa Kinom, Centralnom Azijom i Evropskom unijom, naročito u vezi sa širenjem Srednjeg koridora koji povezuje Aziju i Evropu.

Azerbejdžan je takođe nastojao da iskoristi smanjeni ruski uticaj na južnom Kavkazu, usled rata u Ukrajini, povremeno dovodeći u pitanje ulogu Moskve u regionu, ali zadržavajući pragmatične odnose sa Kremljom.

Stavovi prema Rusiji u Jermeniji postali su znatno oštriji, uglavnom zbog uverenja da Moskva nije pružila adekvatnu podršku Jerevanu i Jermenima u Karabahu.

Iako jermenska ekonomija i dalje u velikoj meri zavisi od Rusije kao izvora energije i tržišta za robu i radnu snagu, Jerevan pokušava da smanji svoju političku i bezbednosnu zavisnost od Moskve kroz normalizaciju odnosa sa Turskom i sklapanje mirovnog sporazuma sa Azerbejdžanom.

Vlasti u Gruziji, s druge strane, postepeno se udaljavaju od dugogodišnje prozapadne orijentacije zemlje i otvaraju prostor za poboljšanje odnosa sa Rusijom.

Kako obračun Tbilisija sa prodemokratskim demonstrantima nastavlja da narušava izglede zemlje za bliže povezivanje sa evroatlantskim institucijama (nada u članstvo u EU trenutno je zamrznuta), Gruzija nastoji da ojača veze i sa Kinom.

Odluka iz 2024. da se projekat dubokomorske luke Anaklija dodeli kineskom konzorcijumu, na primer, naglašava rastući uticaj Pekinga u regionu, uključujući i obalu Crnog mora.

Ove regionalne promene nose važne implikacije za Sjedinjene Američke Države i Evropsku uniju. Otvorile su se nove mogućnosti za angažovanje, na primer kroz to što Jermenija preusmerava svoju spoljnu politiku od formata koje predvodi Moskva, poput Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ka evropskim integracijama, dok Azerbejdžan nastoji da se pozicionira kao regionalno čvorište koje povezuje Istok i Zapad.

SAD već pokušavaju da iskoriste ovu priliku kroz predlog da upravljaju tranzitnim putem koji bi povezivao Azerbejdžan sa njegovim eksklavom Nahčivan preko Jermenije, u okviru inicijative predsednika Donalda Trampa pod nazivom „Ruta za međunarodni mir i prosperitet“ (TRIPP).

Ipak, ovi razvojni procesi ne znače da je ruski uticaj na južnom Kavkazu nestao. Kremlj i dalje ima značajnu moć posredstvom lanaca snabdevanja energentima i duboko ukorenjenih veza sa bezbednosnim i političkim elitama.

Ako se pak zapadni angažman bude fokusirao prvenstveno na infrastrukturne projekte ili bezbednosni pristup, postoji rizik da se potkopa normativna osnova koja čini temelj zapadne „meke moći“ u regionu.

Kako zemlje regiona nastoje da ostvare veću autonomiju u svojoj spoljnoj politici, zapadni uticaj više se ne može podrazumevati. Njegovo očuvanje zahteva kredibilitet, doslednost i pažnju prema vrednostima.

A ako Zapad ne uspe, posledice su očigledne. Kombinacija oslabljene Rusije i zapadnog pristupa lišenog vrednosnog sadržaja mogla bi da stvori bezbednosni vakuum u ključnom regionu koji karakterišu unutrašnja nestabilnost i blizina konfliktnim žarištima na Bliskom istoku i Crnom moru.