„Razorna sila upakovana u čokoladu i tople emocije“: Analiza govora Marka Rubija u Minhenu

Febrilni aplauz koji je američki državni sekretar Marko Rubio dobio na Minhenska bezbednosna konferencija kada je rekao da su Sjedinjene Države „dete“ Evrope i da će njihova sudbina uvek biti „isprepletana“, prikrivao je njegovu oštru političku poruku.

To su bili aplauzi olakšanja i ohrabrenja od evropske publike koja se pripremala za udar poput onog koji je prošle godine izneo potpredsednik Džej Di Vens.

Ali Vensove lažne optužbe na prošlogodišnjoj konferenciji – da Evropa guši slobodu govora i demokratiju i suočava se s civilizacijskim padom – sada su ukorenjene u američkoj strategiji nacionalne bezbednosti.

Rubiju nije trebalo mnogo da zvuči prijateljski.

Sjedinjene Države su spremne da „ponovo izgrade“, ali samo prema svojim vrednostima, rekao je ove godine Rubio, istovremeno neumorno pozivajući na istorijske veze Amerike sa kontinentom.

Te vrednosti uključuju prihvatanje hrišćanstva i zajedničkog kulturnog nasleđa, zatvaranje granica i ukidanje politika u vezi sa klimatskom krizom.

SAD žele da vide reformisanu Evropu, rekao je dugogodišnjim saveznicima – ne samo detalje o odbrambenim budžetima, već i temeljnu promenu vrednosnog sistema kontinenta.

Evropa i SAD „pripadaju zajedno“, rekao je takođe. Ali u ovoj fazi „partnerske terapije“ jednog toksičnog odnosa u opadanju, poruka je bila jasna: promenite se ili će biti kraj, piše CNN.

Organizatori konferencije su ranije upozoravali da svet ulazi u eru „politike razaračkog udara“ koja je ostavila Evropu sa strane, u izveštaju objavljenom neposredno pre konferencije.

Sada je Rubio liberalnim i centrističkim liderima spoljnih poslova govorio da je njihov ceo pogled pogrešan, odjekujući stavove krajnje desničarskih populista koji bi ih mogli zameniti na predstojećim izborima.

Govornici i autori govora američkog diplomate nisu ostavili prostora za ranije argumente ključnih saveznika na istoj bini u Minhenu.

Dan ranije, nemački kancelar Fridrih Merc rekao je da kulturni ratovi MAGA pokreta nisu oni koje Evropa treba da vodi.

Emanuel Makron je izjednačio teritorijalni suverenitet sa pravom Francuza da regulišu sopstvenu dezinformaciju i demokratiju.

Dva sata kasnije, hitna situacija u Ukrajina – definisana kao ključna bezbednosna kriza Evrope u post-Drugom svetskom ratu – strastveno je prikazana od strane predsednika Volodimira Zelenskog, ističući problem koji je trebalo da bude u centru pažnje, i probije MAGA buku.

Lider čije je četvrto pojavljivanje na konferenciji pružilo zapanjujuće podsećanje na Ukrajinu i njenu beskrajnu sposobnost da preživi i prilagodi se brutalnosti Rusije, izneo je najmoćniji argument za to da Evropa mora imati sopstvenu strategiju odbrane.

Zelenski je podsetio publiku da je svaka ukrajinska nuklearna elektrana pogođena i da je svaki kilometar koji je Rusija zauzela koštao 156 života, prema ukrajinskoj računici.

Govorio je na engleskom, u tonu koji je pokazivao da ga manje brine da li će naljutiti američkog predsednika Donalda Trampa.

Žalio je zbog duha mirovnog procesa koji je, čini se, vršio pritisak na Ukrajinu – četvorogodišnju žrtvu invazije – umesto na agresora Rusiju.

Takođe je ismejao ono što je Moskva nazvala „duh Ankoridža“ – termin koji sugeriše da su Vladimir Putin i Trump sklopili tajni dogovor kada su se sastali na Aljasci prošle godine.

Dok je Zelenski govorio, na zidu iza njega prikazivani su video snimci nove ukrajinske tehnologije koja uništava ruske dronove – oštra stvarnost u kontrastu sa političkim raspravama u sobi.

Doneo je svrhu i hitnost koja je delimično nedostajala preopterećenim evropskim liderima koji su ga prethodili.

Gotovo je služilo da naglasi Rubijevu poentu: Evropa mora da se popravi. Njegova publika bi možda radije replicirala energiju i odlučnost Ukrajine nego Mađarske.

Sve u svemu, pozitivan prijem Rubijevog govora od strane evropskih lidera odražavao je koliko je transatlantski odnos strašno oštećen protekle godine turbulencija oko Ukrajina i meseci nesuglasica oko Grenlanda.

Danska teritorija nije pomenuta u govoru, dok pregovori o njenoj sudbini teku sporo.

Možda je ta iznenadna elipsa – nestanak krize koja je pre nekoliko nedelja gotovo rastrgla savez – bila sama po sebi dovoljno veliki „poklon“.

Rubio je jednom pomenuo Ukrajinu u pitanjima koja su usledila nakon njegovog govora i udovoljio sumnjama svoje publike kada je sugerisao da administracija Trampa još uvek ne zna da li Rusija zaista želi mir.

Evropa prikazana na konferenciji nije inspirisala. Naprotiv, delovalo je da nema dovoljno novca da ostvari sopstvene ambicije, da je preplavljena unutrašnjim političkim skandalima ili da je potisnuta otkucavajućim satovima liderstava koja se bliže kraju.

Svake godine Minhenska konferencija sluša evropska obećanja da će učiniti više. Svake godine zapanjujući porasti u odbrambenim budžetima izgledaju bliži, ali promene ne donose.

Na sledećoj Minhenskoj konferenciji, britanski premijer Kir Starmer možda više neće biti na vlasti, Francuz Emanuel Makron će se suočiti sa predsedničkim izborima na kojima nema pravo kandidature, a Tramp će morati da prebrodi srednjoročne izbore.

Kako god ti izbori protekli, verovatno će transatlantske prepirke „poždrati“ veliki deo pažnje.

Ukrajina može samo da se nada da će do tada izbiti održiv i pravedan mir – ali verovatnije je da će morati da se bori da bude saslušana preko još jednog poglavlja u komplikovanom, gorkom i prekidnom odnosu Evrope i Amerike.