Sve oči uprte u Minhen: Da li su bezbednosne veze Evrope i SAD-a nepopravljivo oštećene?

Publika je tada delovala zatečeno. U međuvremenu je Trampova Bela kuća naglo okrenula svetski poredak. Saveznici i protivnici kažnjavani su carinama, izvedena je drska akcija protiv Venecuele, Vašington je neujednačeno tražio mir u Ukrajini pod uslovima Moskve, a od Kanade se bizarno zahtevalo da postane 51. američka savezna država.

Evropska bezbednost

Ovogodišnja konferencija, koja počinje kasnije ove nedelje, ponovo se čini ključnom. Američku delegaciju predvode državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost Marko Rubio, a pozvano je više od 50 svetskih lidera. Skup se održava u trenutku kada se evropska bezbednost čini sve nesigurnijom.

Strahove je dodatno pojačala najnovija američka Strategija nacionalne bezbednosti (NSS), objavljena krajem prošle godine, koja je pozvala Evropu da „stane na sopstvene noge“ i preuzme „primarnu odgovornost za sopstvenu odbranu“.

Grenland kao prelomna tačka

Ipak, kriza oko Grenlanda je ono što je zaista uzdrmalo tkivo transatlantskog saveza. Donald Tramp je u više navrata izjavio da „mora da poseduje“ Grenland radi bezbednosti SAD-a i sveta, a u jednom trenutku nije isključivao ni upotrebu sile.

Pošto je Grenland samoupravna teritorija Danske, danski premijer je poručio da bi neprijateljsko američko preuzimanje značilo kraj NATO-a, saveza koji već 77 godina podržava evropsku bezbednost. Kriza je za sada izbegnuta, ali je ostavila neprijatno pitanje koje lebdi nad Minhenom: da li su bezbednosne veze Evrope i SAD-a nepopravljivo oštećene?

Promenile su se, u to nema sumnje, ali se nisu raspale. Ser Aleks Janger, koji je vodio britansku obaveštajnu službu MI6 od 2014. do 2020. godine, rekao je za BBC da se transatlantski savez neće vratiti na staro, ali da nije slomljen. „I dalje izvlačimo ogromnu korist iz naših bezbednosnih, vojnih i obaveštajnih veza sa Amerikom“, kaže on.

Evropa mora da preuzme veći teret

Kao i mnogi, i on smatra da je Tramp bio u pravu kada je naterao Evropu da preuzme veći deo tereta sopstvene odbrane. „Imate kontinent od 500 miliona ljudi koji traži od kontinenta sa 300 miliona da se nosi sa kontinentom od 140 miliona. To je postavljeno naglavačke. Verujem da bi Evropa trebalo da preuzme više odgovornosti“, rekao je Ser Aleks.

Upravo ta neravnoteža, u kojoj američki poreski obveznici decenijama subvencionišu evropsku odbranu, u korenu je velikog dela ogorčenosti Trampove administracije prema Evropi. Međutim, podele prevazilaze vojnu potrošnju i frustraciju zbog članica NATO-a, poput Španije, koje ne dostižu ni minimalnih 2 odsto BDP-a za odbranu.

Tri stuba strategije

Trampov tim se oštro razilazi sa Evropom po pitanjima trgovine, migracija i slobode govora, dok su evropske vlade uznemirene Trampovim odnosom sa Vladimirom Putinom i njegovom sklonošću da krivi Ukrajinu za rusku invaziju, koja uskoro ulazi u petu godinu.

Organizatori Minhenske bezbednosne konferencije uoči događaja objavili su izveštaj u kojem Tobijas Bunde, direktor istraživanja, tvrdi da je došlo do suštinskog prekida sa američkom strategijom nakon Drugog svetskog rata.

Ta strategija se, kako navodi, zasnivala na tri stuba: veri u multilateralne institucije, ekonomskoj integraciji i uverenju da demokratija i ljudska prava nisu samo vrednosti, već i strateška prednost. „Pod Trampovom administracijom“, kaže Bunde, „sva tri stuba su oslabljena ili otvoreno dovedena u pitanje“.

„Poziv na buđenje“

Veliki deo razmišljanja Trampove Bele kuće vidi se i u Strategiji nacionalne bezbednosti. Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) iz Vašingtona opisuje dokument kao „pravi, bolan, šokantan poziv na buđenje za Evropu“ i „trenutak ogromnog razilaženja između evropskog pogleda na sebe i Trampove vizije za Evropu“.

Strategija kao prioritet navodi i podršku grupama neprijateljski nastrojenim prema evropskim vladama koje bi trebalo da budu saveznice Vašingtona. Promoviše „negovanje otpora trenutnoj evropskoj putanji unutar evropskih nacija“ i navodi da evropske migracione politike rizikuju „civilizacijsko brisanje“. Istovremeno, u dokumentu stoji da „Evropa ostaje strateški i kulturno vitalna za Sjedinjene Države“.

„Većina evropske reakcije na ovu strategiju“, kaže CSIS, „verovatno će biti isti zaprepašćeni šok koji je dočekao govor potpredsednika Džej-Di Vensa u Minhenu“ u februaru 2025. godine. Sofi Ajzentraut sa Minhenske bezbednosne konferencije dodaje: „Svedočimo usponu političkih aktera koji ne obećavaju reformu, već su veoma eksplicitni u želji da sruše postojeće institucije. Mi ih nazivamo rušiteljima.“

Narva test i član 5.

Ključno pitanje u svemu ovome jeste: da li član 5. još uvek važi? Reč je o odredbi NATO povelje koja kaže da je napad na jednu članicu napad na sve. Od 1949. do pre godinu dana podrazumevalo se da bi, u slučaju ruskog napada na članicu poput Litvanije, puna snaga saveza, predvođena američkom vojnom moći, pritekla u pomoć.

Iako zvaničnici NATO-a insistiraju da je član 5. i dalje na snazi, Trampova nepredvidivost i prezir njegove administracije prema Evropi neizbežno ga dovode u pitanje. To je ono što se može nazvati „Narva testom“. Narva je grad u Estoniji sa većinskim ruskim stanovništvom, na samoj granici sa Rusijom.

Nepredvidivost SAD-a

Da Rusija, hipotetički, pokuša da zauzme grad pod izgovorom „pomoći sunarodnicima“, da li bi ova američka administracija pritekla u pomoć Estoniji? Isto pitanje može se primeniti na mogući ruski potez prema koridoru Suvalki, koji razdvaja Belorusiju od ruske enklave Kalinjingrad, ili na norveški arhipelag Svalbard.

S obzirom na Trampove nedavne teritorijalne ambicije da preuzme Grenland od Danske, članice NATO-a – niko ne može sa sigurnošću predvideti kako bi reagovao.

A to, u vreme dok Rusija vodi rat protiv Ukrajine, može dovesti do opasnih pogrešnih procena. Ovonedeljna Minhenska bezbednosna konferencija trebalo bi da ponudi neke odgovore o smeru transatlantskog saveza. Međutim, ti odgovori možda neće biti oni koje Evropa želi da čuje.