NA LICU MESTA „Rusi nam šalju dronove – eksplozije i sirene do 4 ujutru“: Ovako su Ukrajinci u Odesi proveli Novu godinu

Međutim, trolejbusi i tramvaji nedostaju. Zbog ruskih napada na infrastrukturu poslednjih nekoliko dana nema struje. Barovi i javni prostori opremljeni su generatorima, postavljenim na trotoarima. Čak su i hoteli iz svojih soba uklonili sve što bi moglo da dovede do prekomerne potrošnje struje: nema fenova za kosu ni čajnika. Čitavi kvartovi grada su u mraku.

U blizini luke živi Lidija (imena u ovoj reportaži su izmišljena), mlada nastavnica fizičkog vaspitanja u jednoj srednjoj školi. Zbog stalnih nestanaka struje, odlučila je da isključi frižider i da osnovne zalihe hrane drži u bašti. Pet dana je bila bez struje i grejanja.

„Bila sam umotana u ćebe, slušala radio na starom Nokijinom mobilnom telefonu. Prva dva dana sam se borila i pokušavala da nešto radim. Išla sam u kafiće da napunim laptop i uzmem nešto za jelo. Ali već do trećeg dana, pojavila se neka vrsta depresije i nisam mogla da ustanem, ostala sam u krevetu, uprkos stalnim alarmima i eksplozijama“, priča mi Lidija.

Sirene za vazdušnu opasnost postale su izuzetno česte u Odesi. Ruska vojska napada infrastrukturu i luku, obarajući gradsku ekonomiju i ekonomiju Ukrajine u celini. Čak 90 odsto izvoza pšenice prolazi kroz luku Odesa i luku Izmail na Dunavu, na granici sa Rumunijom, koja je takođe žrtva stalnih ruskih napada. Uprkos alarmima, mraku i hladnoći, idem u Filharmoniju da čujem koncert Olega Skripke, veoma poznatog ukrajinskog pevača i glumca. Sala je hladna, ali ja uživam slušajući njegovu muziku.

Noću, kao i obično, zavijaju sirene i čuju se eksplozije. Ukrajinski protivvazdušni topovi oborili su raketu i desetak dronova.

30. decembar 2025.

Odesko šetalište na obali mora je gotovo pusto. Međutim, tu su lovci na dronove, vojnici sa džipom i prikolicom naoružani specijalnim mitraljezima. Noću, ponovo, eksplozije i bljesak na nebu. Rusija ponovo napada Odesu, i ovog puta ima štete. Luka i njena infrastruktura su ponovo nastradali. Područje u kojem živim je bez struje.

U centru grada, barovi su prepuni i osvetljeni zahvaljujući generatorima. Međutim, van centralnih ulica vlada pustinja. Gotovo nikoga nema. Ispred jarko osvetljenog restorana gde neke siromašno obučene devojke jedu ostrige, stariji grbavi čovek stoji nasred ulice i prosi od vozača na semaforu. Odesa je ukrajinski grad gde su kontrasti očigledniji više nego bilo gde drugde.

31. decembar 2025.

Novogodišnja je noć. Pada sneg i hladno je. Većina stanovnika Odese nema struju, ali srećom grejanje radi. Idem do svog drugara Volodimira taksijem. Volodimir živi u naselju udaljenom 16 km od centra. Obično idem tamo tramvajem, ali tramvaj ne saobraća, a ne zna se kada će zamenski autobusi krenuti. To je kao lutrija, možda čak ni neće doći.

Volodomir živi u visokoj zgradi. Njegov stan je na 18. spratu. Porodica je počela da renovira kupatilo, ali je majstor otišao u rat. Da bi završili posao, moraju da pronađu majstora koji živi u blizini, jer oni koji žive daleko ne žele da rizikuju putovanje do ovog naselja, da ih policija ne bi zaustavila i regrutovala. Naći majstora je nemogući zadatak: svi muškarci su u ratu. Volodomir takođe. Javio se kao dobrovoljac. On je informatičar i radi sa dronovima.

Ne priča mi šta radi, a ja ne pitam. Međutim, ono što mi je rekao veoma je značajno.

„Rusi imaju deset ljudi na dva Ukrajinca. Uprkos tome, mi se držimo. Rusi već mesecima ne mogu da uđu u Kupjansk“.

Volodomirova majka dodaje: „Nadajmo se da će diplomatija pronaći dogovor. Ratovi se ne završavaju supremacijom jedne strane nad drugom, već diplomatijom“.

Pitam ih šta misle o bivšem gradonačelniku Odese, Genadiju Truhanovu, kome je Zelenski oduzeo državljanstvo pošto je osim ukrajinskog, imao i rusko. Volodimir se osmehuje i kaže: „Ne brinite, obračunaćemo se sa ovim ljudima kada se rat završi. Mi Ukrajinci nismo kao Rusi koji trpe vlast; ovde plaćaju oni koji prave greške. Videli ste to tokom raznih protesta na Majdanu. Nisam voleo Truhanova, bio je veoma korumpiran, ali imam dve stvari da kažem u njegovu odbranu – prva je da ga je izabrao narod, tako da niko osim naroda nije imao pravo da mu oduzme mandat. Ako je krao, nek se njim bavi sudska vlast, a ne da mu oduzimaju državljanstvo. Druga je da se on, u svakom slučaju, zalagao i za Ruse koji oduvek žive u Odesi; nije dozvolio da građani ruske nacionalnosti budu diskriminisani. Sada kada ga nema, već su pokrili Puškinov spomenik u centru grada“.

Zapravo, ispred gradske kuće kip ruskog pesnika je prekriven nekom ogromnom drvenom kutijom sa preporukama za najznačajnija mesta koja treba posetiti u Odesi.

„Istorija je istorija i ne možete je izbrisati. Puškin je živeo u Odesi i tačka, sviđalo nam se to ili ne. Potpuno je pogrešno porediti Puškina sa današnjim Rusima. To su dva različita sveta. Istorijom bi trebalo da se bave istoričari i naučnici, a ne političari, a još manje narod. U svakom slučaju, budimo jasni. Mi Ukrajinci se ne borimo za Zelenskog ili za generale, već branimo našu zemlju, naše kuće, našu slobodu“, zaključuje Volodimir.

Ostajem kod njega do 22 časa, a zatim se vraćam u hotel. Policijski čas počinje u ponoć. U 23:50, 10 minuta pre Nove godine, Rusi nam opet šalju dronove; još jednom eksplozije, na nebu bljesak, sirene, sve do 4 ujutru.

01. januar 2026.

Svanula je prva zora 2026. godine. Dronovi su opet napravili veliku štetu na lučkoj i električnoj infrastrukturi. Još jednom, veliki deo grada je bez struje.

Iako i dalje pospan, idem u šetnju uz more. Dok sam na pristaništu i divim se talasima i peni, sirene zaviju, a iz daljine dopire nepogrešiv zvuk drona Šahed. Zvuči kao skuter sa pokvarenim prigušivačem. Gledam kako odjednom skreće, ide pravo ka meni. Moj instinkt mi kaže da se odmah bacim u vodu.

Srećom, pre nego što sam povukao ovaj nepromišljeni potez, dron se okrenuo i na veoma maloj visini krenuo ka gradu, preleteo ga i nestao iza zgrada u centru. Eksplozija će se čuti posle otprilike deset minuta. Rusi su ponovo ciljali luku. Da bi izbegli ukrajinsku protivvazdušnu vatru, Rusi lansiraju dronove sa Krima prema Rumuniji i usmeravaju ih u međunarodne vode prema regionu Budžak, odnosno Besarabiji. I dalje na veoma maloj visini kako bi izbegli da ih radar otkrije, dronovi lete nisko iznad polja dok ne stignu do Odese.

Iznad grada plešu ples smrti, skrećući levo i desno, a onda, iznenada, usmeravaju svoje vrhove pune eksploziva ka meti i ruše se. Oni uništavaju, pale, ubijaju.

„Posle početka rata, postao sam druga osoba“, kaže mi Igor koji radi kao vatrogasac-spasilac.

„Zamislite uništenu zgradu u plamenu, a ispred nje tri crne kese veličine kesa za smeće. U jednoj je šestomesečna beba, u drugoj jednogodišnja devojčica, a u trećoj šestogodišnji dečak. A majke su tamo, žive i vi ne znate šta da im kažete. Dakle, ovo je moj život u poslednje četiri godine. Više ništa ne govorim, nemam šta da kažem, nemam više reči. Kada čujem eksploziju, nadam se da dron ili raketa nisu pogodili zgradu već samo elektranu. Pre ili kasnije će se završiti, da, završiće se i ovaj rat, kao svaki rat do sada. Rusi? Oni su narod van vremena i prostora, nestvaran. Istorija će dokazati da nisu u pravu. U stvari, već je to dokazala“.

Popodne je vetar početo da se menja, sada duva sa zapada. Odesa gubi polarne boje koje je nosila ovih dana i vraća se mediteranskom tonu na koji sam ja naviknut, sa nebom ispunjenim oblacima i talasima mora koji se razbijaju o plažu sa prskanjem i penom.

03. januar 2026

Pišem ove redove na glavnoj železničkoj stanici u Odesi, čekajući voz za Zaporožje, posle još jedne noći ruskih napada. Ukrajinski protivvazdušni topovi oborili su sve dronove ali eksplozije su se čule u celom gradu.

Večeras, iz spavaćeg vagona, zagrliću celu Ukrajinu i možda ćemo i ona i ja konačno moći da spavamo. Umorni smo, i Ukrajina i ja.