NA LICU MESTA Reporter Danasa u Zaporožju tokom ruskog napada: Dvoje mrtvih, žena plače jer njenog stana više nema (FOTO)

Prve bombe, ozloglašene“Kab“, bacio je vojni avion na grad oko 21.30. Nije bilo žrtava, samo je oštećena električna infrastruktura. Delovi grada su ostali u mraku. Grejanje je je već po sebi luksuz i ne računa se. Uprkos već hladnom vremenu, u većini zgrada su isključeni radijatori.

Eksplozija je bila glasna i mogla je da se čuje u celom gradu, koji se potom ispraznio. Mladi ljudi koji su bili u barovima i na ulicama centra vratili su se kući pre 22 časa. Klubovi se, inače, zatvaraju u 23 sata kada počinje policijski čas.

Činilo se da je gotovo i da ćemo moći da spavamo, ali oko 3 sata ujutru, odjeknuli su prvi protivavionski pucnji. Postalo je jasno da ovo nije bio običan napad, već nešto ozbiljnije. Protivavionska vatra se pojačala. Neki hici su ispaljeni sa položaja nedaleko od mog hotela, a udarci su probudili čak i najčvršće spavače.

U tom trenutku, dronovi, ozloglašeni „Šahedi, stigli su iz različitih pravaca: odmah sam ih prepoznao zbog buke koju proizvode dok lete.

U tom trenutku, sve što možete da uradite jeste da čekate: dron lebdi iznad grada, a vi zadržavate dah dok se buka ne pretvori u daleko zujanje. Eksplozija koja dolazi posle nekoliko sekundi ukazuje da je verovatno neko poginuo umesto vas.

Zatim su došle rakete. U poređenju sa dronovima, zvuk je produžen, naizgled beskrajan.

U zoru sam sa prijateljem taksistom odlučio da pronađem jedno od pogođenih područja. Čak ni on nije znao gde se nalazi. Ova informacija nije objavljena jer Rusi imaju običaj da ponovo bombarduju već razorena područja, ubijajući i spasioce.

Orijentišemo se po dimu. Raketa, ili ostaci rakete, pala je u prigradskom području sa druge strane reke Dnjepar. Prelazimo most i stižemo za nekoliko minuta. Scena je ista kao i obično, ona koju sam video bezbroj puta, u Harkovu, Lavovu, Odesi, Kijevu…

Potpuno razorena zgrada, spasioci traže preživele i tela među ruševinama, lokalni stanovnici čiste prostor ispred zgrade, gradski radnici već seku i postavljaju šperploču kako bi pokrili razbijene prozore.

Studentski dom u blizini pogođene zgrade takođe je pretrpeo veliku štetu i evakuisan je. Žena me zamolila da fotografišem gornji sprat zgrade, otvoren poput pozorišne kulise. Mogao sam da vidim frižider i televizor kako vise u vazduhu.

Pitam je zašto, a ona odgovara: “To je stan mog nećaka. Srećom, on i njegova porodica su otišli u inostranstvo”.

Da, srećom. Isto se ne može reći za dvoje mrtvih i 23 povređenih, uključujući šestoro dece, koji su u to vreme spavali u svojim stanovima.

Oko podneva dolazi buldožer koji se pobrine da poruši ono što je ostalo od oštećenog krila zgrade. U tom trenutku, jedna žena počinje da plače. Njenog stana više nema.

Odlazim, vraćam se u grad, ovaj put autobusom; dok hodam prema gradskoj autobuskoj stanici, čujem kako razbijena prozorska okna škripe pod mojim cipelama.

Oko mene, spaljeni i uništeni automobili, grane drveća otkinute od eksplozije.

Pišem ove kratke beleške dok čekam voz za Odesu, koji kasni više od pet sati – Rusi su bombardovali železnicu kod Zaporožja.